Srpsko društvo, u jednome svome delu, ponovo liči na musave, dronjave ostatke Otomanske imperije koje su Bora Stanković i Ivo Andrić, svako na svoj način, pamtili i negovali, izvodeći ih na pozornicu mračnih karaktera i sudbinske drame. Uobraženo opčinjena potrošenom mitologijom koju je tumači u sinkretizmu potonjeg, izmišljenog svetosavlja, ruskog mita i duhovnosti ibarske magistrale, nacija se još jednom, ovoga puta isključivo svojom voljom, smatrajući sebe naročitom, svrstala među najgore. Većinski, ona je nastavila da, otupela i sama, besciljno tumara, opirući se i dobronamernim upozorenjima da je polupismena, bolešljiva i suštinski neupotrebljiva.
Dosadno je ponavljati kako je ubistvo Zorana Đinđića prekretnica u novijoj istoriji. Da je neposredno poteklo iz hronike ratova, pljačke, kriminala, materijalne i duhovne mizerije. Da se i on okružio polusvetom iz prethodnog vremena i novim, nedovršenim karakterima. I da je na njegovom ubistvu stasala nova autoritarna oligarhija, dok su na deo vrha DSS-a i neke od “savetnika” pale sumnje koje se uglavnom uspešno potiskuju iz javnog diskursa. Tupa, nezainteresovana većina ostala je po strani, da u dremežu tone i povlači sve za sobom.
Posle niza skandala i pojedinačnih tragedija, svedočenje Vladimira Bebe Popovića kao da je pokrenulo jednu novu mentalnu energiju (zasenivši i piratiziranu akciju Suz. Manč). Njegovu verodostojnost potvrdili su i odgovori prozvanih i onih koji su se prepoznali, začinjeni vulgarnostima “pukovnika” Radovića, koji se usput poistovetio sa crkvom i sa samim Bogom. Metodičan i sistematičan, Popović se u izvesnoj meri prilagodio potrebi razumljive sklonosti da se događaji i ličnosti tumače u dvojstvu dobra i zla. U opštem smislu, od izuzetne vrednosti je njegovo ukazivanje na isprepletanost elita koje su likvidirale premijera kako bi očuvale i, ubuduće, nastavile da gomilaju ratni plen kao prvobitnu akumulaciju, privremeno obeshrabrivši političku manjinu koja je pokrenula petooktobarski prevrat i postala oslonac tranzicionog procesa. Većina je, naravno, još jednom prihvatila uhodanu demagošku epiku o srpskoj izuzetnosti, svetskoj zaveri i socijalnoj nepravdi. Popović je brižljivo pratio ishod procesa koji je, početkom devedesetih, naivno nagovešten pozivom srpskog patrijarha za ustanovljenjem “simfonije” države i crkve. U društvenom kolapsu kojim je okončana autoritarna epoha koja je proizvela, između ostalog, ideološku i moralnu degeneraciju elita, ideja se, zaista, približila svome otelotvorenju. Drugim rečima, tradicionalne elite su u sebe usisale i elitu društvenog dna, postajući istovetna, homogena nomenklatura koju je demokratski preobražaj načeo samo delimično. Ispostavilo se i to da je njihovo bogatstvo dovoljno primamljivo, i da mu nisu odoleli ogranci evropskih birokratija i bankarkih sistema. Da li su i tradicionalne ustanove pripale pomenutoj hijerarhiji u celini, manje je važno. Inače je njihovo tekuće srozavanje samo suvišna i kolateralna šteta.
Bilo je i sitnih pojedinosti čije je značenje opšte. Otkriven je poriv Oca Nacije da posthumno cinkari premijera koji mu se, tobož, ispovedao kako će prići njegovoj ruci i odreći se nacionalne izdaje. Scena u kojoj Otac Nacije i Otac Mafije nevino, penzionerski divane, postaje dijabolična. Oni uzgred sačekuju premijera dok ga u mislima pritežu svilenim gajtanom. U hijerarhiju lokalne elite uvršteni su i Montgomeri, Kroford i Masari, i to je za neverovati, mada je poznato da se igralo po stolovima, radili su splavovi, sekretarice, ljubavnice, izbori za mis, modne revije, uobičajene orgije kojima se legalizuju prostitucija, narkotici i novac sumnjivog porekla. I oni su zatvarali jednu epohu, pod izgovorom poštovanja ljudskih prava, i amnestijom dvojice “saradnika” (sve kako bi se onemogućila tada izmišljena radikalska pretnja). Napokon su SAD i EU u Srbiji dobili vladu čiji politički deo mogu beskrajno da pritiskaju i njime nevidljivo manipulišu, dok je njen privredni sektor, možda manje stručan, podložniji prodoru svake vrste uticaja i kapitala. Za sve to vreme, kao da je u celini i jedini otpad ljudskog smeća, Srbija je ostala zamandaljena sanitarnim kordonima i tihim sankcijama.
Nijedna razbojnička banda, u srpskom slučaju sve sa akademicima i vladikama na čelu, ne bi pokušala da izvede državni udar bez političkog podsticaja i podrške u zemlji i inostranstvu, i to je Popović, onima koji su delili njegove sumnje, ili će u to poverovati, umeo da objasni. Optužnica je, doduše, odustala od neposrednih “saradnika” aktuelnog premijera. Za pretpostaviti je i to da niko neće prozivati Vladimira Putina, da li mu je otpala poneka od tajnih službi, ili se Popović, u nedostatku dokaza koji bi vodili dalje od toga, poslužio parabolom. Svejedno, Putin i njegova oligarhija nastaviće da pružaju pomoć i utočište i haškim beguncima i porodici “balkanskog kasapina”, dok će EU, kojoj su su potrebni gas, nafta i još koješta, oprezno postupati, ona ta toj strani nema nikakvu moć, niti je iskreno, na zvaničnoj ravni, zabrinuta za zakonitost i moralni poredak ruskog društva. Drugo je pitanje u kojoj su meri EU i SAD spremne da se, na njihov račun, po uzoru na Putinovu Rusiju i pod njenim uticajem, u Srbiji obustavljaju reformski procesi, i odvija obnova pseudotradicionalnih vrednosti praćena klerikalizacijom talibanskog imidža.
Popovićevo svedočanstvo moglo bi rasvetliti i suštinu zahteva “terazijskih Crnogoraca” da raspolažu dvostrukim građanskim pravima, koji ukazuju i na etnološki karakter mentalnog terora i kleptokratije iz proteklih decenija. U Srbiji kao da je opstalo jedno paralelno, ekskluzivno društvo, koje se održava na poreklu i plemenskim vezama. Zatvorena i usamljena, Srbija je u celini izgubila i privlačnost i privlačnu moć. Postala je kazamat koji svakoga tišti, možda i same njegove tvorce. Ali sve i da je evropska budućnost izlaz iz sopstvene neslobode, tamničari neće mirno predati ključ.
Popović je predočio još jedan od ovdašnjih paradoksa. Popunjavanje institucija, koje se odigralo posle privremenog provizorijuma (parlament, sudovi, predsednik), nije iznelo delotvorniju i pravičniju državnu upravu. U zakonodavnom domenu je narušena reformska arhitektura prethodne administracije, sudovi donose nerazumljive, nekad i sumnjive odluke, ministri pravde i policije ometaju istražne i sudske postupke, oslonjeni, puni divljenja, na strukture na kojima je počivala autoritarna epoha. Sprovođenje maksime aktuelnog premijera da kadrovski sastav ne određuje funkcionisanje ustanova dobija opipljive političke oblike. Preostaje postavljenje u poslednjoj od “praznih” ustanova, Vrhovnog suda, na čijem bi čelu trebalo da se nađe bliska saradnica vladajućeg para, njihovih “savetnika” i, verovatno, doskorašnjeg življa Šilerove ulice.
Tiranija počiva i na laži. Prozvani uzalud vrište kako Popović laže. Nema najavljivanih tužbi. Nije cela Srbija banditska pećina. U međuvremenu je i odnos prema medijskoj mafiji koja je pripremila Đinđićevo ubistvo i afirmisala vladajuću oligarhiju, sam po sebi, postao stvar građanske kulture i osnovne pristojnosti.
Danas, 21. i 22.02.2005.
Peščanik.net, 20.02.2005.