Otkako je saopćena presuda Iliji Jurišiću često mislim o mom prijatelju, srbijanskom diplomati. Već godinama čini sve što je u njegovoj (skromnoj) moći da popravi međudržavne odnose Srbije i Bosne i Hercegovine. Iako to ne ispoljava riječima ni među prijateljima – on je diplomata lojalan vladi svoje države – ne uspijeva sakriti vlastiti očaj nad sve brojnijim potezima Tadićeve Srbije koji potvrđuju kontinuitet odnosa Koštunicine vlade prema Bosni i Hercegovini. Godinama ga posebno boli nepravda koju je Beograd nanio Tuzlaku Jurišiću hapšenjem, nehumanim višegodišnjim tretmanom u zatvoru, a posebno farsičnom istragom i suđenjem u kojem beogradsko tužilaštvo ne uspijeva prezentirati ni jedan dokaz Jurišićeve krivice, a svi svjedoci optužbe svojim iskazima pred Sudom praktično postaju svjedoci Jurišićeve odbrane. Svjestan je da se radi o klasičnom političkom sudskom procesu, kojim Beograd pokušava kamuflirati odgovornost Srbije za rat u Bosni i Hercegovini.
Iako je konkurencija oštra, presuda Iliji Jurišiću najznačajniji je pojedinačni simbol odnosa Tadićeve Srbije prema državi Bosni i Hercegovini. Podsjećam, Tadićeva “proevropska” vlada nastavlja farsičnu potragu za Ratkom Mladićem, Skupština Srbije još uvijek nije ispunila nalog iz presude Međunarodnog suda pravde o usvajanju Rezolucije o genocidu u Srebrenici, Srbija i dalje odbija prihvatiti potpisivanje sporazuma o državnoj granici s Bosnom i Hercegovinom, Tadić i osobno predstavlja najvažniji segment logističke podrške Dodikovoj paralizi i razbijanju Bosne i Hercegovine…
Kao odgovor na takvu politiku u Sarajevu se brižljivo njeguje debilna bošnjačka servilnost prema Beogradu: Mirsad Kebo na aerodromskoj pisti sa cvijećem u rukama dočekuje Vuka Jeremića, Senad Hadžifejzović se pred kamerama topi od ushićenja pred Tadićevim emocijama prema rodnom Sarajevu, Sulejman Tihić Prudski sporazum ne dogovara čak ni sa svojim najbližim stranačkim saradnicima nego u Tadićevom beogradskom kabinetu… ali sve to perjanicama bošnjačkih medijskih “političkih analitičara” nije problem, već činjenica da Haris Silajdžić i Željko Komšić ne žele svojim odlaskom u Beograd armirati potemkinovske kulise za igrokaz prijateljskog, dobrosusjedskog odnosa Srbije prema Bosni i Hercegovini. U svom perfidnom odnosu prema Bosni i Hercegovini Boris Tadić je napravio samo jednu krupnu grešku: kada u svom kabinetu nije prihvatio ponudu reisa Islamske zajednice Mustafe Cerića da upravo njih dvojica započnu ozbiljne, al pari pregovore o problemima koji opterećuju odnose između Srbije i… onoga što Cerić želi da predstavlja. Cerić se i javno, u medijima, požalio da Tadić nije ozbiljno shvatio njegov prijedlog. Očito, koliko god svojom politikom ismijavao državu Bosnu i Hercegovinu, Tadić nije mogao vjerovati da pred sobom ima tako ambicioznog političkog idiota koji od njega, kao predsjednika države, traži da s njim, kao vjerskim liderom, razgovara o temama o kojima sugovornici predsjedniku Srbije mogu biti samo članovi Predsjedništva Bosne i Hercegovine.
Da je malo krepkijeg zdravlja patrijarh Pavle, pa da je od Predsjedništva BiH tražio da s njim riješi probleme u međudržavnim odnosima Srbije i BiH, ili da je kardinal Bozanić od Tadića zatražio da s njim pregovara o otvorenim međudržavnim pitanjima između Hrvatske i Srbije, i patrijarh i kardinal bi bili ismijani i u Beogradu i u Zagrebu. No, Cerićevo tretiranje države Bosne i Hercegovine, na državno i nacionalno nezrelu manjinsku zajednicu muslimanskih vjernika, u Sarajevu prolazi nijemo. Naravno, s izuzetkom komentara u Radončićevom Dnevnom avazu u kojima se reisove kvazidržavničke ekskurzije slave kao potvrda njegovog visokog međunarodnog ugleda i borba protiv “getoizacije Bošnjaka”.
A osim Radončić-Cerićeve strategije, “getoizaciji Bošnjaka” najviše doprinosi srbijanska državna politika koja se najmanifestnije realizira kroz praksu Specijalnog tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije. Zahvaljujući ovom tužilaštvu valjda svaki Bošnjak, ali i oni nebošnjaci poput Stjepana Kljuića ili Jovana Divjaka koji su branili Bosnu i Hercegovinu, ima razloga da strahuje da zahvaljujući beogradskim potjernicama može proći kao Ilija Jurišić. Glavni tužilac Tužilaštva BiH Milorad Barašin bezuspješno svom srbijanskom kolegi Vladimiru Vukčeviću nudi potpisivanje sporazuma kojim bi se izbjegla zloupotreba obostrano prihvaćenog stava o potrebi suđenja svim počiniocima ratnih zločina.
Suština Barašinovog prijedloga je u sljedećem: nadležnost za istrage i suđenja odgovornim za ratne zločine određena je mjestom izvršenja zločina – ako su zločini počinjeni na teritoriji BiH nadležni su pravosudni organi BiH; ako počinitelji imaju državljanstvo i Srbije i Bosne i Hercegovine, a s obzirom na ustavno-zakonske prepreke izručenja vlastitih državljana trećim zemljama, nadležno je pravosuđe države u kojoj optužene osobe imaju prebivalište. To znači da ako nadležni pravosudni organi BiH dobiju krivičnu prijavu protiv osobe koja se nalazi u Srbiji i ima (i) srbijansko državljanstvo, prijavu i dokaze prosljeđuju a procesuiranje prepuštaju nadležnim organima Srbije; ako nadležni pravosudni organi Srbije dobiju krivičnu prijavu protiv osobe koja se nalazi u BiH i ima (i) bh. državljanstvo, prijavu i dokaze prosljeđuju, a procesuiranje prepuštaju nadležnim organima BiH.
Međutim, Srbija i tužilac Vukčević odbijaju prihvatanje ovakvog sporazuma. Dubioznom interpretacijom načela univerzalne nadležnosti procesuiranja odgovornih za ratne zločine Srbija za sebe želi zadržati procesuiranje čak i zločina počinjenih u ratu na teritoriji BiH od strane državljana BiH nad državljanima BiH, pa čak i ako su nadležni pravosudni organi u BiH započeli procesuiranje nekog zločina. Tipičan primjer prakse koji proizilazi iz takvog tumačenja univerzalne nadležnosti je istraga koju Vukčevićevo tužilaštvo vodi povodom napada na kolonu JNA u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici, na početku opsade glavnog grada BiH. Iako Tužilaštvo BiH vodi istragu o ovom napadu, jer se napad dogodio na teritoriji BiH od strane državljana BiH koji se nalaze u BiH, od svoje istrage ne odustaje ni Vukčević. No, mogao bi je okačiti “mačku o rep” da Srbija uporno ne pokušava zloupotrijebiti mehanizam Interpolovih međunarodnih potjernica za one koje ona drži odgovornim – najviši politički, policijski i vojni vrh države BiH iz 1992. godine.
Takav pokušaj zloupotrebe Interopola efektno je svojom posjetom sjedištu međunarodne policijske organizacije u Lionu osujetio ministar sigurnosti Tarik Sadović. Kao nagradu za dobro obavljeni posao, lider njegove stranke Sulejman Tihić smijenio ga je samo nekoliko dana nakon toga. Ne predaje se Tihić, ali ni Srbija: na predstojećoj godišnjoj Skupštini Interpola 12. oktobra u Singapuru, Srbija je podnijela zahtjev za promjenu Statuta Interopla koja bi omogućila da njene potjernice za građanima BiH praktično istovremeno postaju i međunarodne potjernice po kojima moraju postupati sve države članice Interpola.
Nakon višekratnog odbijanja molbi za intervju, tužilac Vukčević je pristao na intervju za Dane prošlog petka, tri dana uoči izricanja presude Iliji Jurišiću. Na zahtjev za prethodnim dostavljanjem pitanja odgovoreno mu je nabrajanjem tema o kojima želim razgovarati. Po dolasku u zgradu Tužilaštva, dočekao me je “hladan tuš”: Vukčevićev kabinet je pripremio pismene odgovore na osnovu dostavljenog spiska tema za razgovor. Ljubaznim Vukčevićevim suradnicima iz press službe objašnjavam da mi pripremljeni “odgovori” ne znače ništa bez direktnog razgovora. Srećom, potvrđuju da ću razgovarati s Vukčevićem. Mole za strpljenje jer je na razgovor s tužiocem neplanirano stigla američka delegacija. Raspituju se o upravo izrečenoj oslobađajućoj presudi dvojici srpskih policajaca optuženih za ubistva braće Bitići, trojice američkih državljana, za koja još niko nije osuđen. U raznovrsnoj ponudi kafa, kao i obično u Beogradu, odlučujem se za tursku i razmišljam o tome koliko Sjedinjene Države insistiraju i brinu o procesuiranju ubica “samo” trojice svojih državljana albanskog porijekla.
Nedugo nakon toga ulazim u prostrani ured tužitelja Vukčevića. Veoma je srdačan, neposredan, energičan, zabavan i prvi utisak me navodi na pomisao da mora da je prijatno biti u njegovom društvu u, recimo, skadarlijskim restoranima. Pokazuje mi pismo koje je upravo dobio sa Cetinja, nosi poštanski žig Herceg-Novog, u kojem mu anonimni pošiljalac prijeti kao srpskom izdajniku koji će zajedno s Rasimom Ljajićem biti ubijen. Objašnjava mi da slična pisma prima svakodnevno, da ih službeno evidentira, ali da je odlučan da procesuira sve zločince bez obzira na nacionalnost. Mogu misliti koliko bi ovakvim Vukčevićevim uvodom bio impresioniran moj kolega, imenjak, koji bi se pred kamerama ponovo istopio od ushićenja svojim beogradskim sugovornikom. Možda je Vukčević bio raspoložen da nastavi o istoj temi, ali je meni nekako važnije bilo da čujem njegove odgovore na pitanja koja imam, te uključujem diktafon.
Dani: Gdje Vi nalazite ključne probleme u saradnji s Tužilaštvom BiH u procesuiranju ratnih zločina?
Vukčević: Sporazum podrazumeva pravo i obaveze. A čini mi se da moj kolega iz Bosne hoće sve, a da ne da ništa zauzvrat. A to ne može. Oni moraju nešto da daju, da bi i mi dali. Mi imamo memorandum o saradnji sa Hrvatima i sa Crnogorcima. Pokazalo se da to u praksi funkcioniše jer i jednima i drugima je isti cilj: privođenje zločinaca pravdi. Cilj je da ne postoje barijere iza kojih se oni skrivaju, a to možemo jedino putem ovakvog sporazuma. Oni iz Bosne su stali na stanovište da je važno da se sudi tamo gde je zločin počinjen. Ja ne kažem da to nije važno, ali mislim da je najvažnije da se sudi, da oni koji su počinili zločine budu privedeni pravdi. I sad zbog toga što je to najvažnije mi gledamo gde je to moguće uraditi. Mi svi imamo prepreku da ne možemo da izručujemo naše državljane. Ja o tome imam svoj stav, ali to sad nije bitno. Bitno je da granice ne budu barijera za suđenja.
Dani: Da budem konkretan: ako postoje indicije ili dokazi za počinjeni ratni zločin od strane državljana BiH na teritoriji BiH i ako su nadležni organi BiH poveli postupak, otkuda Vama, kao srbijanskom tužitelju, pravo da procesuirate isti slučaj?
Vukčević: Navedite mi takav primer.
Dani: Recimo, slučaj Dobrovoljačke ulice u Sarajevu.
Vukčević: Nije tačno.
Dani: Šta nije tačno?
Vukčević: U Dobrovoljačkoj ulici oštećeni nisu državljani BiH…
Dani: Ko kaže da nisu i oni?
Vukčević: Da, bilo je i državljana BiH, ali ne možemo mi sada u delu da radimo, u delu da ne radimo… Po principu univerzalne nadležnosti, ja kao tužilac za ratne zločine Republike Srbije sam nadležan za procesuiranje ratnih zločina na teritoriji cele bivše BiH…
Dani: Molim?!
Vukčević: Ne BiH, cele bivše Jugoslavije. Pazite, kad se desio zločin na teritoriji Srbije pohvatali smo ubice, sudili im i tada nije postavljano pitanje nadležnosti. Druga stvar, Zvornik…
Dani: Ali, molim Vas, otkud Vama pravo da Vi procesuirate ako su organi BiH…
Vukčević: …Nisu procesuirali ništa!
Dani: Nije tačno, istraga je otvorena.
Vukčević: Kad je otvorena?
Dani: Mogli ste to saznati od Vašeg kolege Barašina.
Vukčević: Uzmite pitanje Tuzlanske kolone. Mi smo ovde davali logističku podršku, dolazio je tužilac iz Bosne, i mi smo sve vreme čekali da nešto uradi. I ništa nije uradio.
Dani: Jeste li dobili zvaničan dokument od nekog bh. državnog organa kojim Vas obaveštavaju da oni odustaju od istrage?
Vukčević: Nikakav zvaničan dokument nismo dobili, ali smo videli faktički. I onda smo mi… Ne možemo mi zbog našeg javnog mnenja… Tamo je pobijeno… Ne znam, sad smo smanjili, desetine ljudi…
Dani: Da li to znači da bi nadležni organi BiH trebali da podignu optužnice protiv državljana Srbije koji ovdje nisu procesuirani…
Vukčević: Apsolutno, trebali bi isto raditi!
Dani: To je uvod u potpunu anarhiju.
Vukčević: Nije to anarhija. Ja vam kažem: zar da granice budu barijera za suđenja? Nije nama interes da se neki ratni zločinac koji je izvršio krivično delo u Bosni ovuda šeta. To je ubica. Naš interes je da ga privedemo pravdi.
Dani: Ali, zar nije logično da ako Tužilaštvo BiH ima dokaze za počinjeni zločin od strane državljanina Srbije da ih prepusti Vama?
Vukčević: Apsolutno! Pa to ja predlažem! Suština sporazuma je to.
Dani: Ali, Vi činite suprotno od onoga što predlažete. Primjer je Dobrovoljačka ulica.
Vukčević: Šta?
Dani: Vi raspisujete potjernice za državljanima BiH iako Tužilaštvo BiH vodi istragu!
Vukčević: Zato što u Bosni ništa nije urađeno od ’92. godine.
Dani: Ama, nije tačno to što govorite. Znam da nije dovoljno to što je do sada urađeno, ali znam i da je zločina toliko…
Vukčević: Da li je donešeno rešenje o sprovođenju istrage protiv tih ljudi? Dajte mi ga!
Dani: Ne mogu Vam ga ja dati.
Vukčević: Nema ga. A krivični postupak počinje donošenjem rešenja o sprovođenju istrage. To su sve pretkrivični postupci. Sud kao nešto radi, čeprka se. Međutim, nema ništa značajnije.
Dani: Šta Vi radite s prijavama iz Republike Srpske protiv državljana BiH za zločine počinjene na teritoriji BiH? Da li ih prosljeđujete Tužilaštvu BiH?
Vukčević: Ne.
Dani: Zašto?
Vukčević: Mi se trudimo, mi smo njima rekli: “Nemojte nama da dostavljate prijave, imate svoje organe u Bosni!” Znate šta oni nama kažu? Da nijednu prijavu koju su oni podneli tužilaštvo tamo nije procesuiralo. Ja ne znam je li to tako…
Dani: I Vi ni to ne provjeravate, nego…
Vukčević: Ne, ne, pazite… Nema šta da proveravamo. Mi smo dužni da ko god nam podnese krivičnu prijavu, mi smo dužni da po njoj postupimo.
Dani: Da li Vi te prijave ili dokaze prosljeđujete Tužilaštvu BiH?
Vukčević: Ne, zato što oni nama kažu da su oni to pokušali.
Dani: A jeste li Vi to provjeravali, jeste li Vi pokušali da dostavite te prijave?
Vukčević: Da vam kažem, mi faktički po prijavama iz Republike Srpske nismo započeli nijedan postupak.
Dani: Ali ćete započinjati?
Vukčević: Ja ne mogu to da vam kažem unapred.
Dani: Ali, da li Vi te prijave prosljeđujete Tužilaštvu BiH.
Vukčević: Ne prosleđujemo, kažem vam. Bilo bi glupo da mi prosleđujemo prijave za koje nam oni kažu da su ih već podnosili tamo, a da ovi iz Bosne neće da rade po njima.
Dani: Meni se čini logičnim da provjerite da li su te prijave zaista prethodno dostavljene Tužilaštvu BiH.
Vukčević: Da vam kažem, tu još nije bilo nekog ozbiljnijeg slučaja da bi imali neki problem.
Dani: Je li Vi stvarno i mislite da je u redu da Tužilaštvo Srbije dostavlja građanima Bosne i Hercegovine s prebivalištem u Bosni i Hercegovini pozive za svjedočenja u istragama koje vodite, a bez saradnje s nadležnim državnim organima BiH?
Vukčević: Nisam razumeo pitanje.
Dani: Znam za slučajeve u kojima su građani BiH na svoje kućne adrese u BiH dobijali poštom Vaše pozive za svjedočenja u Beogradu. Je li mislite da je to u redu?
Vukčević: Ne, to je bio jedan… da kažem, lapsus. To ide preko međunarodne…
Dani: …Ali, ovdje nije išlo.
Vukčević: Tu je napravljena greška.
Dani: Pazite, moje sljedeće pitanje glasi: kada biste u istrazi za ratne zločine počinjene u BiH protiv državljana Srbije došli do dokaza da su te zločine počinili kao pripadnici državnih organa Republike Srbije, da li biste te dokaze koristili?
Vukčević: Nisam razumeo.
Dani: Ako u istrazi protiv državljana Srbije dođete do dokaza da su oni zločine u Bosni i Hercegovini počinili kao pripadnici zvaničnih organa države Srbije, da li biste takve dokaze koristili?
Vukčević: Ovo je uvod u neko sledeće pitanje?
Dani: Jeste, pogodili ste.
Vukčević: Kako da ne, apsolutno.
Dani: Suđenje Škorpionima: da li ste u optužnici koristili dokaz koji potvrđuje da su Škorpioni bili regularna formacija Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, koja, kao što znamo, “nije učestvovala u ratu u BiH”?
Vukčević: Mislite na Trnovo?
Dani: Da.
Vukčević: Tada nisu bili, oni kasnije postaju dio MUP-a Srbije.
Dani: Ja imam informaciju da ste od Haškog tribunala imali dokaz da su oni i tada bili u sastavu MUP-a Srbije, a da taj dokaz niste koristili.
Vukčević: Carla del Ponte je meni lično dala sve te dokaze koje su oni imali. I nismo imali dokaz da su oni to bili u vreme zločina u Trnovu i ja sam njoj to rekao. Ona se s tim složila.
Dani: Vidite, ja ovdje imam kopiju jedne službene depeše Policijske stanice Trnovo od 24. 7. 1995. u kojoj se kaže: “Noć je na trnovskom ratištu protekla mirno. Izvršena je smjena jedinice MUP-a Srbije Škorpioni četom Policijske uprave Banja Luka. Smjena je izvršena bez problema.”
Vukčević: Ma, vi sada te policijske depeše… Pazite, Carla del Ponte je meni dala dokaze, neke indicije, da su oni bili pripadnici MUP-a Srbije; ja sam sve to njeno proverio i rekao joj da nismo došli do dokaza za to. Obavestio sam je o tome i ona se, kad sam joj dao argumente za to, saglasila. Oni su tada bili, faktički, u sastavu Vojske Republike Srpske, pod komandom Vojske Republike Srpske.
Dani: A kada su postali službena formacija MUP-a Republike Srbije?
Vukčević: Kasnije. Pazite, vi istu jedinicu imate kasnije u Podujevu, kao pripadnike MUP-a Srbije. Ne pada meni na pamet da tako štitim ugled Republike Srbije. Znate šta? Ja o njima mislim gore nego vi. Mislite da bih ja štitio Jovicu Stanišića ili Frenkija Simatovića ili bilo koga? Onda ste u velikoj zabludi!
Dani: Ne zbog njih, ali zbog interesa države Srbije…
Vukčević: …Bože sačuvaj! To je bila Miloševićeva Srbija.
Dani: Da li se bavite istragama i protiv državljana Crne Gore koji su učestvovali u zločinima u BiH?
Vukčević: Uopšte nema veze, ko je god učestvovao – odgovaraće. Da li je Hrvat, Slovenac, musliman, Albanac… Mi smo najviše procesuirali Srba…
Dani: …Pa, najviše zločina je i počinjeno od strane srpske vojske.
Vukčević: Nema to veze. A čim smo malo zagrebali u Bosni, Dobrovoljačku, Tuzlansku kolonu, odmah je nastao jad. Zato što su tu u pitanju, razumeš, političari, ali koji mrtvi-hladni diskutuju. Ovaj jedan tamo kaže: “Pa šta ako smo napali? Imali smo pravo, oni su zarobili predsednika!” Kako, bre, da ubijaš? Ne možeš da praviš ratne zločine! Ne možeš zločin da pravdaš tuđim zločinom. Niko se nije bunio dok nismo malo takli u vrh politički, odmah je sve sporno!
Dani: Možda i zbog toga što Vi imate ovdje puno više posla nego u Bosni. Evo, recimo, pretpostavljam da Vam ništa ne znači ime Svetozar Andrić.
Vukčević: Ne.
Dani: Državljanin Srbije, oficir JNA. Evo, molim Vas da pogledate ovaj papir. (Na kopiji dokumenta koji čita gosp. Vukčević piše: “04276217 Vojna tajna, strogo poverljivo; Komanda brigade SV ‘Birač’; Dana: 31. 05. 1992. godine; Šekovići; Komandi, arhivi; Obezbeđenje zarobljenika; Naređenje, dostavlja; Na osnovu Odluke Vlade SAR ‘Birač’ kojom je regulisano iseljavanje muslimanskog življa sa područja SAR ‘Birač’
N A R E Đ U J E M:
1. Organizovati logor u Vlasenici i isti obezbediti u duhu međunarodnih pravila,
2. Zabranjujem samovoljno donošenje odluke o fizičkoj likvidaciji zarobljenika,
3. Organ bezbednosti iz bataljona Vlasenica obaviće operativne razgovore i sve korisne podatke za rukovođenje i komandovanje dostaviti brigadi SV ‘Birač’,
4. Predsednik vlade SAR ‘Birač’ hitno da stupi u kontakt zbog pregovora o razmeni zarobljenika.
Komandant: major Svetozar Andrić (potpis)”)
Vukčević: (čita, pa onda naglas) Organizovati logor u Vlasenici i isti obezbediti u duhu međunarodnih pravila.
Dani: Pročitajte i taj paragraf dva.
Vukčević: Zabranjujem samovoljno donošenje odluke o fizičkoj likvidaciji zarobljenika. Dakle, zabranjuje se…
Dani: Da, zabranjuje se samovoljno likvidiranje, dozvoljeno je likvidiranje samo po naredbi. Uzgred, blizu hiljadu Bošnjaka je likvidirano u Vlasenici upravo tada, u periodu na koji se naredba odnosi.
Vukčević: Ovo je… Šta je ovo? Je li mi ovo dajete?
Dani: Mogao bih Vam i dati, ali bolje da kopirate.
Vukčević: (obraća se svojoj press asistentici) Ajde, kopiraj ovo.
Dani: E, sada da Vam kažem nešto. Znate li ko je gospodin koji je potpisan ispod naredbe koju ste pročitali?
Vukčević: Ko?
Dani: Gospodin je državljanin Srbije, aktivni oficir JNA u vrijeme zločina u Vlasenici, a za vrijeme Vlade Srbije premijera Koštunice bio je savjetnik ministra odbrane Stankovića.
Vukčević: E, ovako: sad ću ja ovaj papir koji ste vi meni dali lepo zavesti i odmah, najhitnije ću dati u proveru. Znači, bit će pronađen gospodin, pozvan i ima da objasni je li ovo potpisao. Tražićemo i od vojne bezbednosne agencije da nađe, da vidi imamo li ovo. Evo, sad će ovo da dobije broj, samo da vidite kako mi to radimo…
Dani: Svaka čast.
Vukčević: Nema tu…
Dani: Recite mi, molim Vas, šta Vi očekujete od procesa protiv Ilije Jurišića?
Vukčević: Presuda će biti u ponedeljak i ne bih prejudicirao. Mogu samo da kažem da je taj Ilija Jurišić žrtva jednog vremena. Meni je njega lično žao, ali on se našao na mestu… Ali, kažem, ne bih da prejudiciram presudu. Ja sam i koleginici izjavio, ali ona je to pogrešno shvatila, da mi nemamo ništa protiv da se on pusti iz pritvora. Ali, to se podrazumeva da se pusti iz pritvora kad se završi glavni pretres, završne reči. Prema tome, pošto je to sad završeno, sad je završeno, mi smo rekli Sudu da mi nemamo ništa protiv.
Dani: Ja ne znam je li to od mene umjesno, ali ja Vam moram postaviti sljedeće pitanje: je li stvarno niste svjesni koliko ste se i ljudski ogriješili optužnicom protiv Ilije Jurišića?
Vukčević: Nisam se ništa ogrešio. Apsolutno! Recite u čemu sam se ogrešio?
Dani: Slučajno znam da se radi o potpuno nevinom čovjeku…
Vukčević: Vidite, ja sam profesionalac, ja samo na osnovu dokaza…
Dani: …Ali, Vi niste godinama uspjeli nijedan dokaz protiv njega naći!
Vukčević: Evo, sad će Sud da kaže. Znači, ja tvrdim da ima dokaza, a Sud će da kaže da li ima ili nema. Prema tome, onda možemo da pričamo o tome jesam li se ogrešio ili nisam. Čak, mada nije uputno da ja sad komentarišem predmet, ali iz same njegove odbrane se vidi njegova odgovornost.
Dani: Baš mi je zanimljivo da ste za metu odabrali Tuzlu i Selima Bešlagića, potjernice. Ako već Republika Srbija brine za Srbe izvan Srbije, onda je Bešlagić zaslužio najviše priznanje i iz Beograda…
Vukčević: … Ne znam ja da ima poternica za Selimom!
Dani: Znam ja.
Vukčević: Ali, to nije poternica.
Dani: Zovite Vi to kako hoćete, ali znam da vodite istragu čak i protiv njega.
Vukčević: Pazite, i Selim je u tom komandnom lancu. Selim Bešlagić, ja znam da je on bio i kandidat za Nobelovu nagradu…
Dani: Ama, on je zaslužio sva priznanja za ono što je uradio u ratu, pa i najviše priznanje Republike Srbije…
Vukčević: …Sve to ja znam! Sve to znam i ja cenim tog Selima kao jednog demokratu i tako dalje… Kao načelnika Tuzle… Ali, ja kao profesionalac moram da vidim da li se i on negde ogrešio o zakon. Samo toliko. Nisu nikakve poternice za Selimom Bešlagićem…
Dani: Ali, takav čovjek godinama ne može da putuje da ne bi završio kao Ilija Jurišić…
Vukčević: Opet se vraćamo na Iliju Jurišića. Sačekajmo ponedeljak da Sud kaže svoje, da li jeste ili nije kriv. Evo, sad smo uhapsili jednog u vojvođanskom mestu koji je likvidirao trojicu muslimana. Odnosno dvojicu, treći mu je pobegao. Pio on u kafani, došlo mu, pa jednog priklao, stavio ga ovako, pa drugog prislonio u obliku ćiriličnog slova u. Pa, da bi ono u ćirilično bilo duže hteo da prikolje i trećeg, ali mu on pobegao. I sad je glavni svedok ovaj koji je u begu. I ne mislite valjda da je interes Srba da takav patološki tip bude na slobodi? Uhvatili ga Hrvati… Ne, nisu Hrvati, nego ovi… mislim baš iz Bosne. Vidite, tu su Bosanci sarađivali. Mislim da su iz Brčkog.
Dani: Da, zato što on nije mogao biti isporučen Bosni, jer je državljanin Srbije.
Vukčević: Dostavili su, nisu kao Barašin da neće da dostavi dokaze…
Dani: Nemojte da ja branim Barašina. Ali, znam da on predlaže da se u slučaju dvojnog državljanstva sudi tamo gdje je prebivalište optuženog. To valjda nije sporno.
Vukčević: Bitno je da se sudi i da se svi uhapse. Ja nemam ništa protiv, sve ću predmete Barašinu da dam! Sve!
Dani: Onda je problem riješen.
Vukčević: Evo, ja ću da završim istragu za Dobrovoljačku ulicu, pa ću sve spise da mu dostavim. Evo, baš me interesuje šta će da uradi.
Dani: Onda je problem riješen, mogao je biti potpisan sporazum o saradnji dva tužilaštva. Ali, nije zato što Vi to nećete.
Vukčević: Ja?! Pazite, on hoće da uzme sve, a da ne da ništa.
Dani: A šta bi on trebalo da Vam da, šta?
Vukčević: Da razmenjujemo. Znači, on meni, ja njemu.
Dani: On na to pristaje.
Vukčević: Pristaje, ali kaže ako su državljani Bosne da im samo on sudi.
Dani: Da, ako imaju i prebivalište u Bosni, naravno.
Vukčević: Pa, nije “naravno”! To je isto kao kad bi Amerikanci tražili dozvolu od Saudijske Arabije da sude Osami bin Ladenu…
Dani: Ako bi Bin Laden bio uhapšen u Saudijskoj Arabiji, a ako saudijski ustav ili zakon zabranjuje izručenje saudijskih državljana, bilo bi logično da mu se sudi u Arabiji.
Vukčević: Dobro u Saudijskoj Arabiji, ali ako ga Amerikanci uhapse negde… u Tokiju? Šta ćemo onda?
Dani: Ne mogu ga Amerikanci uhapsiti u Tokiju.
Vukčević: Pa, dobro, nema veze. Ako ga uhapse u Americi?
Dani: Naravno, sude mu u Americi.
Vukčević: Pa i ja sam ovde uhapsio Iliju Jurišića, nisam u Bosni.
Dani: Ali, optužujete ga za djelo koje je navodno počinio u Bosni, a ne u Srbiji, a on je državljanin BiH.
Vukčević: Pa šta? Ispada da bi Amerikanci morali od Saudijaca da traže dozvolu da mu sude?!
Dani: Ne, loša Vam je analogija. Bin Laden je odgovoran za djelo počinjeno ne u Arabiji nego u Americi, a Jurišića optužujete za djelo počinjeno ne u Srbiji, nego u Bosni. Ali, znate šta? Vaša logika bi dozvolila da Tužilaštvo BiH raspisuje potjernicu, recimo, za Dobricom Ćosićem.
Vukčević: Pa, neka raspiše! Ako imaju dokaze neka odmah raspišu.
Dani: Mislim da su to trebali davno napraviti. Ali, meni se ne čini da su oni trebali raspisivati potjernicu, već su dokaze trebali proslijediti Vama, pošto im je nedostupan, a živi ovdje. Sve drugo, odnosno ovo što Vi radite, mislim da je uvod u jednu potpunu anarhiju…
Vukčević: …Meni je svejedno…
Dani: Ako Vam je svejedno, što ne potpišete sporazum koji predlaže Barašin?
Vukčević: On predlaže da on sve sudi.
Dani: Ne…
Vukčević: …On predlaže da se sudi po mestu izvršenja. Ako je tako, ja odmah mogu da zatvorim radnju.
Dani: Ne. On predlaže po mjestu izvršenja, osim u slučaju lica s dvojnim državljanstvom: onda se sudi po mjestu prebivališta. Dakle, ako je državljanin Srbije, živi u Srbiji, naravno, sudi se u Srbiji. Ako je…
Vukčević: …Čekajte, to su pravni standardi. Može on da bude državljanin Amerike, ako ja njega uhvatim, a on je izvršio delo, ja ću da mu sudim.
Dani: Zar nije logično da istragu prepustite organima BiH ako su djela počinjena u BiH?
Vukčević: Nije logično. Zamislite: Amerikanac ubije u Bosni državljanina Srbije. Zašto bih ja to ustupao, a ja ga ovde uhapsio?
Dani: Govorimo o istrazi.
Vukčević: Pa, to je istraga.
Dani: Zar nije logično da, prije hapšenja, ako imate informacije da ih dostavite organu u Bosni koji po teritorijalnoj nadležnosti mora započeti istragu?
Vukčević: Ja sam sve vreme čekao Dobrovoljačku i Tuzlansku kolonu. Kažem vam, davao sam im ovde logistiku, da nešto urade, i sve vreme čekao da pokrenu istragu…
Dani: Ama, znate šta? Vi stalno o Dobrovoljačkoj! Znate li koliko ima “Dobrovoljačkih” u BiH?
Vukčević: Ali, ja pitam samo za Dobrovoljačku i Tuzlansku kolonu!
Dani: Znate li Vi koliko ima neprocesuiranih zločina, gdje se radi o stotinama žrtava, a istraga nije ni započeta?
Vukčević: Pa, tim pre! Nikad se ovi iz Bosne nisu bunili, imaju preko 10.000 predmeta i sad se bune samo zbog Dobrovoljačke?!
Dani: Pa, bune zato što Vi vršite istragu.
Vukčević: Zato što je u pitanju Ganić i ekipa, znam ja zašto…
Dani: Nije, nego zato što to unosi nesigurnost u sve građane BiH.
Vukčević: Da završavamo…
Dani: Završili smo. Hvala na razgovoru.
Kako nije uhapšen Mladić
Dani: Prije nekoliko dana ste najavili hapšenje Ratka Mladića do kraja godine…
Vukčević: … Da vam kažem: prvo je sa tim izašao Rasim Ljajić. Pa sam ja onda, kad su me pitali šta mislim o tome, prihvatio to kao koordinator za saradnju sa Haagom, a i Rasim je koordinator. Jer, nama kao državi, ako ćemo u Evropu, nema druge… Prema tome, do kraja godine… To je moj neki realni optimizam, koji se zasniva isključivo na tome što imam uvida u rad službi. Sad se u Srbiji radi non-stop, 24 sata se radi. Svi predano rade, sad sigurno nema opstrukcije, što ne znači da ranije nije bilo.
Dani: Možete li vremenski locirati: otkada ste sigurni da nema opstrukcija?
Vukčević: Od jula 2006., od tada sam ja u timu. Otkako sam ja u timu, to mogu da procenim, po svemu sudeći je pre tu bilo nekih opstrukcija. Ali, sigurno je da otkako je ova vlada, više opstrukcija nema. Sigurno nema.
Dani: Za posljednju akciju policije na lociranju Mladića, izvedenu u augustu, novinarima ste rekli da je bila dobro izvedena, ilustrirajući to činjenicom da za nju nisu znali mediji. S obzirom da su za sve prethodne akcije mediji znali, znači li to da su sve bile loše organizirane?
Vukčević: Ovo je bila jedna velika akcija, učestvovalo je preko 100 ljudi, preko 60 specijalaca, i mediji nisu uspeli da saznaju za nju. Mi zaista predano radimo. Pre smo imali dramu u Skupštini, zasedala je Skupština, kad smo imali pretres jednog samačkog hotela, jer su mediji izvestili. Sad smo radili predano, čestito, nije bilo neke predstave, glume i tako dalje.
Dani: Gospodine Vukčević, skrećem Vam pažnju da sam jako dobro informiran. Hoću da Vas pitam o jednoj akciji koja je još uvijek tajna, u samo nekoliko medija se tek ovlaš govorilo o njoj, ali ni izdaleka o tome da ste Ratka Mladića imali u šaci.
Vukčević: Koja je to akcija?
Dani: Kada je BIA, Državna bezbednosna agencija, privela i tri dana držala čovjeka u čijoj kući se tada skrivao Mladić.
Vukčević: Mislite na Stanka Ristića?
Dani: Da, penzioniranog pilota JNA.
Vukčević: Jeste, on je sada u pritvoru kod nas. To je bilo u vreme pre nego što sam ja došao u Akcioni tim. Ja ne mogu da govorim o tome.
Dani: Ali, znate za tu akciju. Znate da je on priznao da skriva Mladića, da je pušten iz BIA-e uz dogovor da nagovori Mladića da se preda, da bi se nakon tri dana vratio i rekao Vam da je Mladić nestao.
Vukčević: Sve ja to znam, ali ja tada nisam bio u Akcionom timu. Znači, ja nisam bio čovek koji se pitao. Da sam ja bio tu, bilo bi drugačije.
Dani: Ali, to je bilo za vrijeme aktuelne Vlade Srbije.
Vukčević: Ne.
Dani: Da.
Vukčević: Ne, ja sam u Akcionom timu od jula 2006. godine. To je urađeno posle toga… Išao je onaj proces jatacima, hapšenja jataka, što je isto bilo bez veze… To su potpuno pogrešni potezi tadašnjeg šefa BIA-e. Ja sam ih ocenio kao loše, tada se to desilo. Znači, to je za vreme vlade Koštunice, za vreme direktora BIA-e… Sad ću da vam kažem kad je to… (razmišlja, opaska S.P.) To je možda januar 2006.
Dani: A znate za tu propuštenu priliku?
Vukčević: Pa, znam… Ali, ja se tad nisam pitao ništa…
Dani: Zanima me Vaša izjava od 22. decembra 2005., imam je ovdje isprintanu. Uputili ste javni poziv Mladićevim jatacima, rekli ste da ih znate, da ih ima više od pet…
Vukčević: Jeste, tada sam zapretio svima onima koji na bilo koji način, i putem elektronskih medija, čak i putem goluba pismonoše, ja sam im uputio opomenu…
Dani: …Poručili ste im da prestanu s pomaganjem Mladiću. No, ja ne mogu da shvatim da ste to uradili. Umjesto da ih uhapsite, jer čine krivično djelo, Vi ih ne hapsite već im poručujete da su otkriveni i, valjda, da budu još oprezniji?! Zar niste pogriješili?
Vukčević: Pa, evo, uhapsio ih je posle Rade Bulatović (Koštunicin šef BIA-e, opaska S.P.) i napravio grešku. Dakle, ja ne mislim da sam pogrešio. Sad je uhapšen Stanko Ristić.
Dani: Volio bih da pitam Rasima Ljajića, valjda ću biti u prilici, pa evo da pitam i Vas: kako se Vi kao čovjek osjećate kad, već godinama, svako malo najavljujete hapšenje Ratka Mladića?
Vukčević: Da vam kažem. Mi ne najavljujemo hapšenje Ratka Mladića. Ja sam to objasnio. Mi ne možemo da kažemo kada će biti uhapšen, ni gde. Jer kad bismo mogli da kažemo kada će biti uhapšen i gde, to bi značilo da mi znamo gde je on. A to nije tačno. Znači, kad ja kažem… prvi put smo izašli sad s nekim vremenom, do kraja godine. A da vam kažem zbog čega: zbog toga što Srbija nema drugog puta. I to mora da se uradi. I ne najavljujemo mi svaki čas. Mi samo damo ocenu: radi se – očekujemo. Očekujemo hapšenje, a ne najavljujemo.
Dani: Složit ćete se da javnost, ipak, tako doživljava vaše izjave.
Vukčević: Mi kažemo da očekujemo. A ja ne mogu da utičem na svet kako će on to da razume.
Dani: Suđenje Zelenoviću u Haagu: pred Sudom je izjavio da je u ruskoj organizaciji ovdje dobio pasoš, da je u ruskoj organizaciji prebačen u Moskvu, da je tamo imao sve osigurano… Da li ste se ikada bavili tim njegovim navodima da bi došlo do odgovora: ko mu je pomagao?
Vukčević: Ne, to mi nije poznato.
Dani: A nije li činjenica da Mladić još uvijek nije isporučen Haagu to što bi suđenje njemu otkrilo i dokaze o učešću Srbije u ratu u BiH?
Vukčević: Ja vam garantujem, što se toga tiče, da se mi toga ne plašimo. Taj deo me ne zanima, svako ima da odgovara i snosi posledice za svoje postupke.
Dani: Podržavate li Vi odluku Tribunala u Haagu da dijelove arhiva, poput zapisnika Vrhovnog saveta odbrane, iz procesa protiv Miloševića proglasi tajnim i ne dostavi Međunarodnom sudu pravde?
Vukčević: To je iz domena Rasima Ljajića, tako da ja nisam baš dobro upoznat oko tih detalja. Ne bih se izjašnjavao oko toga, da li postoji neki razlog.
Dani: Da li imate zebnju ili nelagodu zbog mogućnosti da bi prilikom Vaših istraga mogli doći do dokaza, dokumenata, koji svjedoče o direktnom učešću države Srbije u ratu u BiH?
Vukčević: Moj je posao da procesuiram sve odgovorne, bez obzira na položaj koji su imali u komandnom lancu. To je moja misija i uopšte me ne zanima da ja tu nešto špekulišem. Uloga Srbije? Kažem vam: to je bila Miloševićeva Srbija.
Senad Pećanin, BH Dani, 02.10.2009.
Peščanik.net, 02.10.2009.