Kao da Srbija nije svetovna država u devetoj godini trećeg milenijuma, već katolička srednjevekovna kolonija, koja umesto božjeg izaslanika u ime naroda izdaje potvrde o bezgrešnosti. Glavni i odgovorni urednik Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović tužio je kolumnistu lista Danas Svetislava Basaru i izdavača lista tražeći moralnu zadovoljštinu od 7.500 eura.
Posle četiri meseca analitičar Vukadinović se dosetio da je Basara u februarskom uvodniku pod naslovom „Dvogodišnjica”, ocenom da je Vukadinović tekstovima „doprineo ekscesnom ponašanju pojedinaca i manjih grupa” na beogradskom mitingu povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, „grubo povredio dostojanstvo, ugled, čast i prava ličnosti tužioca kao porodičnog čoveka i neporočne ličnosti, intelektualca sa vrhunskim naučnim i stručnim referencama… pa isti zbog toga trpi intenzivne duševne bolove“. To je miting na kojem je jedan mladić poginuo, 212 osoba je povređeno, demolirano je nekoliko ambasada i još 90 objekata.
Vukadinović, na primer, piše: „Članstvo u EU apsolutno nije vredno svih ovih državnih i nacionalnih poniženja koja smo tokom poslednjih deset godina prošli, nijedne stope prokletijske vrleti i nijedne kosovske svetinje. A pogotovo ni jednog jedinog novog ustupka, nijedne nove izgubljene nadležnosti Republike Srpske… Srbija u svom odnosu prema EU danas neodoljivo podseća na zaljubljenog ženika koji je izabranici svoga srca unapred poklonio sve (imanje, novac, ugled, porodično nasledstvo), a zauzvrat dobio samo neodređena obećanja – i pokoji poljubac u čelo. I sad zavisi od njene dobre volje i mrvica njene milostinje“.
U njegovoj biografiji piše da „radi na Filozofskom fakultetu… objavio je više desetina stručnih članaka, nekoliko samostalnih studija… bio član uprave Srpskog filozofskog društva i učestvovao u uređivanju stručnih časopisa i publikacija“. Objavio je dve knjige od kojih je polovinu izdao časopis čiji je uređivač, a koga intelektualna čaršija naziva Nova srpska fašistička misao.
Posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, Vukadinović je bilansirao ono o čemu su do ubistva govorili premijerovi protivnici: „Đinđić je upoznao previše DB službenika, kumova, donova i kraljeva balkanskog biznisa. Iz ovih ili onih motiva, preduboko je zagazio u Miloševićevu političko-kriminalnu močvaru – i ona ga je progutala“.
Univerzitetski nastavnik je i kolumnista lista Politika, gde je u martu napisao: „Ako srebrenička deklaracija nije direktno postavljeni uslov za srpske evrointegracije, onda naprosto tu stvar nije trebalo nipošto potezati i čačkati mečku. Ako jeste, onda je taj uslov i taj ultimatum trebalo ljubazno, ali odlučno i argumentovano odbaciti. Odnosno, sačekati dok se u trouglu Sarajevo-Beograd-Zagreb ne pokrene i usaglasi analogna i adekvatna inicijativa osude – svih, pa i svojih – zločina. Ovako ćemo samo još jednom, po ko zna koji put, ispasti veći katolici od pape. Da ne kažem – budale.“
Tu je samo prepisao svoj tekst iz februara, u kojem kaže: „Ako srebrenička rezolucija nije direktno postavljeni uslov za srpske evro-integracije, onda naprosto tu stvar nije trebalo nipošto potezati i čačkati mečku. Ako jeste, onda je taj uslov i ultimatum trebalo ljubazno, ali odlučno i argumentovano odbaciti. Odnosno, sačekati dok se u trouglu Sarajevo-Beograd-Zagreb ne pokrene i usaglasi analogna i adekvatna inicijativa osude – svih, pa i svojih – zločina.“ Drugom prigodom je objasnio čemu se Srbija može nadati: „Svi oni koji bi danas u Srbiji želeli da se igraju Vilija Branta, bili toga svesni ili ne, zapravo prizivaju i za svoj narod prihvataju ulogu i položaj nacista iz Drugog svetskog rata.“
Vukadinović izvodi zabludele na svoj put: „Od referenduma nisam bio u Crnoj Gori i da ne bi agilnosti gospode iz tamošnjeg Srpskog prosvetnog društva i Pravoslavne crkvene opštine iz Bara, pitanje je da li bih i kada uopšte otišao… Snimak sa te priredbe valjalo bi vrteti u školskom programu naših nacionalnih servisa i televizija. Naročito u Vojvodini. Da smorena srpska mladež i njeni uglavnom oportunistički svetovni i duhovni pastiri malo vide kako se u novostvorenoj tuđini peva svetosavska himna. Naročito stihovi: Sa svih strana svi Srbi, s mora i Dunava. I kako se peva i plače uz pesmu Tamo daleko.“
Svaki odštetni zahtev uvređenih novčanu protivtežu. Ni cent manje ni više. Nemački dominikanci su u 11. veku sročili cenovnik za svaki greh i ubeđivali platežno sposobne da, čim novac padne u namenski sandučić, odmah se diže rampa i duša uzima propusnicu iz čistilišta. U katoličkoj hemisferi, oproštajnica se od 16. veka nije delila za novac, već su vernici morali da učine dobročinstvo, čitaju Sveto pismo, ćućore molitve, prebiru po brojanicama, zure u raspeće. Srpska pravoslavna crkva je u 21. veku objavila taksenik: opelo 46,5, a parastos na otvorenom 15 eura. Tako je raščinjeni arhimandrit Simeon iz solunskog zatvora naručio tužbu protiv lista Danas i kolumniste Miloša Vasića koji je izvestio da je duhovnik „zbrisao među Grcite sa torbom punom evrića.“ Crkveni sud ga je ekskomunicirao jer je, kao sekretar takođe razrešenog vladike raško-prizrenskog Artemija, osumnjičen za proneveru blizu 350.000 eura za obnovu crkava i njihovih nusprostorija na napaćenom Kosovu. Raspop je duševnu bol procenio na 5.000 eura. Suđenje se odvija, iako tužilac nije dostupan pravosudnim, već samo organima gonjenja.
Na engleskom jeziku „pravo“ znači i „desnica“. Artemije je u martu tužio novinare Blica, jer su „izneli neistinu“ da je vladika sa dvadesetoricom monaha u raskolu sa SPC. SPC je Artemija razrešila dužnosti i penzionisala zbog haosa u njegovoj eparhiji i ponašanja njegovih saradnika. Artemije je unajmio kamion kada je napuštao Raspeto Kosovo (naziv monografije u izdanju Eparhije raško-prizrenske). Tri sata je dvadesetak momaka pakovalo vladičinu pokretnu imovinu. U njegovoj eparhiji su zabeležene zloupotrebe od najmanje 250.000 eura iz humanitarne pomoći i 50.000 eura manastirskih sanitarija.
Vrhovni sud je svojevremeno presudio da Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM) i njegova direktorka Biljana Kovačević-Vučo tužitelju Aleksandru Tijaniću, direktoru Radiotelevizije Srbije, isplate 2.000 eura i kamatu, jer su reprintom Tijanićevog citata „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, povredili moralna prava tužitelja. Tužitelj je moralna prava izvagao sa 85.000 eura. Godinu dana ranije je Tijanić nekažnjeno ošamario u sudu mladića koji mu je rekao da se stidi zbog te izjave. Kovačević-Vučo i YUCOM je za „uvredu, klevetu, povredu časti i ugleda“ tužio i Borislav Mikelić, hapšen zbog sumnje da je povezivao vođe zemunskog klana sa onima u Republici Srpskoj koji su organizovali ili pomagali ubistvo Đinđića. O istom trošku u proleće 2003, odmah posle ubistva Đinđića uhapšen je i Jovica Stanišić, bivši šef Državne bezbednosti Srbije koji u Haškom sudu odgovara za ratne zločine na teritoriji na kojoj je Mikelić bio suveren. Mikelić je njegovom zaslugom postao premijer Republike Srpske Krajine, sa Radovanom Karadžićem je februara 1992. delio BiH, Slobodana Miloševića je oslovljavao „šefe“. Konačno je zbog dugova Arkanu i Legiji, prvooptuženom za ubistvo Đinđića, pobegao u RS.
Godine 2007. Dobrica Ćosić je za smirenje nemerljivih duševnih bolova tražio 100.000 eura od dnevnika Danas. Bolovanje je prouzročilo objavljivanje izlaganja književnog kritičara da je Ćosić „kao predsednik Jugoslavije potpisao naređenje o granatiranju Vukovara“. Akademik je dobio manje od zaokruženog iznosa. Ćosić je u poslednjih mesec dana primio dve borbene ruske nagrade – jednu kao vitez, drugu kao vojnik. Da nema nepravde, ljudi ne bi znali za pravdu, uklesao je Heraklit iz Efeza.
Monitor, 25.06.2010.
Peščanik.net, 29.06.2010.