Ako se dobro sećam, poslednji put me truba uzbunila u četiri sata izjutra 1975, negde u Puli, kasarna Rojc. Skoro pola veka kasnije, u četiri sata moj pametni telefon zvoni na uzbunu. Raspamećeno skačem, gasim zvono, da ne razbudim celu kuću. Saplićem se o spremno oruđe, trpam kese u kolica, navlačim masku kućne izrade, kopčam košulju do grla, ubadam se u rukavice iz ženinog kompleta za farbanje kose, iskradam iz kuće.
Posle višednevnog odsustva, napolju sam, u mraku, na pustom, umuklom, na hladnom, bez igde ikog. U sablasnoj tišini moja kolica tandrču kao u tunelu, na okolnim kućama se pali par prozora, ubrzavam. U džepu imam pomno sastavljen spisak sa desetak nabrojanih namirnica, plus kvasac. Iz daljine vidim najbližu prodavnicu, Aman u 27. marta. Stoji redina. Dobro je. Kad priđem, prodavnica zatvorena. Red se glasno domunđava, znaju da šef stanuje u Borči, kasirka u Rakovici, mesar je iz Ritopeka, kasne. Zaustavlja se marica, izlazi grmalj, prilazi prodavnici, konstatuje da je zatvorena. Red zažamori. Grmalj vadi motorolu, javlja se kome treba, javljanje traje, red napeto osluškuje, onda kraj razgovora. Policajac saopštava da od ove radnje nema ništa. Nije predviđena. Gunđanje. Kako bre, bilo na TV, pisalo u novinama, javio internet. Grmalj sleže ramenima. Neki ponavljaju mantru o stanovanju u Rakovici, Borči, Ovči, saće, samo što nisu, hoće da čekaju. Ja neću, verujem predstavniku vlasti, pridružujem se onima koji znaju da tu odmah, maltene preko puta, radi Aroma.
Aroma u istoj ulici je jednosoban stan, tesno je al radi. Ljudi strpljivo stoje uvijeni u šalove, hendmejd maske, neki turili ispreklopljene majice, kako se to već savetuje na netu. Uglavnom stoje na rastojanju, zbog toga se dovikuju sa pitanjima i komentarima. Razni karakteri. Ima jedan koji sve zna, ima jedna koja ništa ne zna, ostali učestvuju jer je važno učestvovati, premda se zatekoše par njih koji su izašli sa psima da urade šta treba i kupe sitnicu, i jedna sa pticom u kavezu koja je navikla da šeta. Pokušavam da se isključim. Gledam u maricu iz koje povremeno izađe jedan sa maskom i naoružanjem, osmotri nas sve pojedinačno, pa se vrati. To deluje psihološki, podiže poverenje i pouzdanje. Redina je razvučena, teško je reći koliko nas je, u svakom slučaju ima da traje. U neko doba, zadrma se marica, iz nje užurbano iskoči čitav kordon, barem njih desetak, svi razbuđeni i namršteni. Svi ucvikasmo i za korak ustuknusmo. Kad oni počeše da dele maske.
Kaže jedan, dolazi šef, skidaj te krpe, stavljaj propisne.
Koji šef? Ne odgovara. A rukavice, pita jedan drzak. Nema!
U tom sletoše tri automobila i taj šef, ni manje ni više nego ministar.
Pozdravlja se sa ustrojenim kordonom, uđe u prodavnicu, izađe, uputi se ka nama. Jedna gospođa se zatrča da ga izgrli i izljubi, al on je na vreme zaustavi, druga jedna kleknu da poljubi ruku, al i njoj dvojica ne dadoše. U svakom slučaju, taj mladoliki šef, za nas +65 – balavac, održa nam poučno predavanje, nagrdi nas, pohvali, upozori da smo neozbiljni, da oni sve i još više čine da nama bude kako treba, da nas vole više od rođene dece, da se ne razbacujemo i gomilamo, situacija je ozbiljna, zahteva punu ozbiljnost, da u radnjama ima svega. Jedna drčna gospođa usudi se da pita za maske. Odgovori da će biti od srede-četvrtka, jedna zapita za rukavice, ovaj odgovori da stižu od one nedelje. Tu pokaza da je dosta, žuri, završio je sa nama. Mahnu požele nama i Srbiji sve najbolje i odlete.
Kordon se povuče na pređašnji položaj u dremku. Ostade tek jedan da oslušne komentare. Stigoh na red i nakupovah svih onih desetak stvari sa spiska i nešto više, al nema kvasca.
Belaj.
Počinje da sviće. Ladno. Pogotovu po nogama. Žurim. Prolazim pored onog Amana koji blješti zatvoren. Nema čekača. Mislim na šefa onih policajaca, mislim i na njegovog šefa, našeg poglavnika. Eto, ubiše se ljudi od posla i razmišljanja, a mi +65 niko i nikad ništa.
Ne treba se uzbuđivati. Treba razumeti. Već duže vreme ozbiljno nam je bolesna i politika.
Autor je dramaturg iz Beograda, jedan od osnivača Beogradskog kruga.
Peščanik.net, 23.03.2020.
KORONA