Iako se sa gotovo stoprocentnom sigurnošću može reći da je akcija Moskve u Osetiji i (u dobroj meri) Abhaziji u stvari osveta za nezavisnost Kosova (Vladimir Putin je 14. februara javno rekao da će, ako Zapad bude priznao nezavisnost Kosova, Rusija intenzivnije podržati iredentizam u Južnoj Osetiji), to ne opravdava moralnu lenjost i izjednačavanje ovih dveju drama.
Možda bismo mogli da pomenemo samo neke od najupadljivijih razlika?
1. Rusija nikada nije pokazala ni najmanje zanimanje za osetijski ili abhazijski mikronacionalizam dok je Gruzija bila deo Sovjetskog Saveza. Stoga se nameće zaključak da se ovi mali narodi koriste kao „strateške manjine“, da bi se ignorisala nezavisnost Gruzije i da bi se svim zemljama u kojima živi proruski nastrojeno stanovništvo pokazalo šta se i njima može dogoditi. Sve to neodoljivo podseća na turski imperijalizam na Kipru, u Trakiji i Iraku, gde lokalna supersila po sopstvenom nahođenji poseže za lokalnim manjinama.
2. Kosovom, koje je pravno bilo deo Jugoslavije ali ne i Srbije, nikada nije manipulisano kao delom plana neke druge zemlje o podeli ili intervenciji. Sjedinjene Države su se, naprotiv, i predugo zalagale za to da jugoslovenska federacija opstane, a samo Kosovo je svoje zahteva za vladavinom većine jako dugo pokušavalo da ostvari pasivnim otporom i drugim nenasilnim sredstvima. Do intervencije NATO-a je došlo tek kada su srpske snage pristupile masovnoj deportaciji i temeljnom etničkom čišćenju. Svašta bi se moglo reći o gruzijskoj nepromišljenoj politici prema secesionizmu unutar sopstvenih međunarodno priznatih granica, ali ne i to da zaslužuje poređenje sa bezakonjem i zločinačkim ponašanjem režima Slobodana Miloševića. U svakom slučaju, Moskvi bi bilo pametnije da ne pravi ovu analogiju, budući da je podržavala Miloševića i nalazila za njega sumnjive izgovore zasnovane na pravoslavnoj solidarnosti (što skoro da nije skrivano u ruskoj propagandi). Istovremeno je naoružavala i podbunjivala najekstremnije snage u Osetiji i Abhaziji.
3. Da li se iko seća da je ruski ambasador u Ujedinjenim nacijama ikada zatražio od Generalne skupštine ili Saveta bezbednosti da odobre plan njegove zemlje da pošalje kopnene, vazdušne i pomorske snage duboko u teritoriju i vode svoje bivše kolonije koja je sada članica Ujedinjenih nacija? Naravno da se niko ne seća, jer se to nije desilo. Svakoga dana čitam uvodnike novina i čekam da neko upotrebi reč jednostrano u istoj rečenici sa rečju Rusija. Za sada ništa od toga. A rezolucija 1441, kojom je Sadam Husein svojevremeno upozoren da će snositi ozbiljne posledice za svoje ponašanje, bila je plod dugogodišnjih diplomatskih napora i usvojena je jednoglasno.
4. Šest bivših jugoslovenskih republika, koje su sve iskoristile svoje ustavno pravo da se otcepe od Beograda, članice su Ujedinjenih nacija, baš kao i Gruzija. Dvadeset od dvadeset sedam država Evropske unije priznalo je vladu Kosova kao entitet de iure, kao i de facto. Broj stanovnika Kosova procenjuje se na 1.8 miliona, što je više od broja stanovnika nekih članica EU. Da li iko ozbiljan misli da Rusija namerava da i u najmanjoj meri sponzoriše zahteve za državnošću sićušnih populacija Osetije i Abhazije? Naprotiv, ti narodi će biti ponovo asimilovani u rusku imperiju. Stoga poređenje sa Kosovom ne stoji u vezi sa njegovim otcepljenjem, već pre u vezi sa njegovim pripajanjem Albaniji. A niko nikada nije pomenuo tako nešto, a kamoli odobrio jednostrano postavljanje albanskih oružanih snaga na kosovskom tlu.
5. Koliko god da je to bio, i još uvek jeste, težak zadatak, zapadna politka na Balkanu radila je na smanjenju etničkih podela, dotiranju gradova i zajednica koje podstiču pomirenje, i na ohrabrenju Srba i Albanaca da sarađuju na Kosovu. Nema potrebe da se takva politika romantizuje, ali se ona ni u kom slučaju ne može porediti sa ponašanjem Rusije na Kavkazu (a i na Balkanu), koja se svodi na otvoreno pozivanje na diskriminaciju, nacionalizam i – što je najgore – verske podele.
6. Pristalice moralnog izjednačavanja možda su, a možda i nisu, zapazile sledeće: očigledno dugo razmatrana i koordinisana ruska vojna intervencija u Gruziji odigrava se u isto vreme sa njenim otvorenim pretnjama suverenosti Poljske i Ukrajine, i ubrzo nakon što je Rusija opstruirala svaku akciju UN u vezi sa Zimbabveom. One koji kažu da premijer Vladimir Putin i predsednik Dmitrij Medvedev samo reaguju na „opkoljavanje“ Rusije, molim da potroše malo svog geopolitičkog mastila i objasne kako pitanje statusa Kosova ili represija nad narodom Zimbabvea pomažu Moskvi da se izvuče iz tog čeličnog zagrljaja.
Ne znam da li treba da naglasim, ali slažem se sa kritičarima koji kažu da je Bušova administracija u ovom slučaju postupila najgore moguće. Prvo je prividno pružila podršku Gruziji, a onda se povukla u odsudnom trenutku. Klinotonovci su napravili istu takvu grešku sa srpskom agresijom pre deceniju i po, najpre Bosancima ulivajući nadu, a zatim dopustivši da dođe do pokolja – da bi onda, sasvim zapanjujuće, nakon Dejtonskog sporazuma, ponovili iste greške u slučaju Kosova. Što se više odlagao trenutak istine, stvari su postajale sve gore. No, taj pristup ubedljivo svedoči i da u svemu tome nije bilo nikakve imperijalne namere. Može li iko reći da takve namere nema u Putinovom neskrivenom planu da na silu ponovo uspostavi hegemoniju Rusije širom periferije svoje imperije? Bilo bi lepo misliti da postoji dosledan odgovor iz Vašingtona na ovo pitanje, ali ne bih se na to kladio čak ni u tuđu kuću, a imam snažan utisak da predsednik Buš radi upravo to, u bednoj i frivolnoj farsi koju igra poslednjih nedelja – kladi se u tuđu kuću.
Slate, 18.08.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 23.08.2008.