Prikaz knige Anthony B. Atkinsona „Inequality: What Can Be Done? / Nejednakost: šta da se radi?“, Harvard University Press 2015
Radikalni reformizam
Entoni Atkinson je jedinstvena pojava među ekonomistima. U središtu njegovih interesovanja u proteklih pola veka – u opoziciji prema dominantnim trendovima – bio je problem nejednakosti, što jasno pokazuje da je ekonomija za njega pre svega društvena i moralna disciplina. U svojoj novoj knjizi Nejednakost: šta da se radi? – koja je ličnije intonirana i u celosti posvećena mogućim praktičnim rešenjima – autor nudi nacrt novog radikalnog reformizma.
U Atkinsonovom reformizmu ima elemenata koji prizivaju u sećanje rad progresivnog britanskog društvenog reformatora Vilijama Beveridža. Čitaoci će uživati u načinu na koji Atkinson predstavlja svoje ideje. Legendarno oprezni engleski profesor otkriva svoju humaniju stranu, hvata se u koštac s kontroverznim pitanjima i iznosi niz konkretnih, inovativnih i ubedljivih predloga kojima pokazuje da alternative postoje i da se legitimnost bitke za društveni progres i jednakost mora obnoviti, sada i ovde. On predlaže univerzalne porodične beneficije koje bi se finansirale povratkom na progresivno oporezivanje – čime bi se nejednakost i siromaštvo u Britaniji spustili sa američkog na evropski nivo.
Takođe se zalaže za poslove u javnom sektoru za nezaposlene, uz garantovane minimalne nadnice i demokratizaciju pristupa posedu nekretnina inovativnim državnim sistemom štednje sa garantovanim prinosom za ulagače. Predlaže uvođenje „nasleđa za sve“ u obliku jednokratne isplate u osamnaestoj godini života, koja bi se finansirala robusnijim oporezivanjem nasleđa, i konačno ukidanje engleskog regresivnog „biračkog poreza“ kojim se pune lokalni budžeti, čime bi se praktično napustio tačerizam. Rezultat je duhovita, elegantna i temeljna knjiga koja zavređuje pažnju: autor nudi najbolju kombinaciju svega što politička ekonomija i britanski progresivizam imaju da ponude.
Da bismo bolje razumeli ovu knjigu i ono što se u njoj predlaže potrebno je da je postavimo u širi kontekst Atkinsonove karijere. U pitanju je autor koji je dosadašnjim radovima stekao reputaciju pedantnog i rigoroznog istraživača. Od 1966. do 2015. godine Atkinson je objavio pedesetak knjiga i više od 350 stručnih tekstova. Njegovi radovi su doveli do temeljnih promena na polju istraživanja međunarodne distribucije bogatstva, nejednakosti i siromaštva. Od sedamdesetih godina objavio je više važnih teorijskih radova, naročito u oblasti teorije optimalnog oporezivanja. Samo doprinosi na tom polju opravdali bi i nekoliko Nobelovih nagrada. Ipak, Atkinsonovi najvažniji i najuticajniji radovi su oni posvećeni istorijskoj i empirijskoj analizi nejednakosti, zasnovanoj na primeni teorijskih modela koje koristi s izuzetnim majstorstvom, oprezno i odmereno. Zahvaljujući jedinstvenom pristupu koji objedinjuje istorijsku, empirijsku i teorijsku dimenziju, strogosti i intelektualnom poštenju, etički uravnoteženom nastupu u ulogama istraživača na polju društvenih nauka i građanina Britanije, Evrope i sveta, Atkinson je već decenijama uzor generacijama studenata i mladih istraživača.
Zajedno sa Sajmonom Kuznecom, Atkinson je praktično utemeljio novu disciplinu u društvenim naukama i političkoj ekonomiji: istraživanje istorijskih trendova u distribuciji dohotka i imovine. Naravno, pitanje distribucije i dugoročnih trendova bilo je u središtu političke ekonomije još u devetnaestom veku, naročito u radovima Tomasa Maltusa, Davida Rikarda i Karla Marksa. Ipak, autori onog vremena su na raspolaganju imali ograničen korpus podataka, pa su često morali da se zadovolje teorijskim spekulacijama.
Tek u drugoj polovini dvadesetog veka, zahvaljujući Kuznecovim i Atkinsonovim istraživanjima, analiza distribicije dohotka i imovine utemeljena je na istorijskim izvorima.
U poznatoj knjizi objavljenoj 1953. godine, Udeo viših dohodovnih grupa u dohotku i štednji (Shares of Upper Income Groups in Income and Savings), Kuznec je sravnio prve sistematizovane podatke o dohotku i imovini u Americi na nacionalnom nivou (čijem prikupljanju je i sam doprineo) i podatke o federalnom porezu na dohodak (koji je uveden 1913. godine, posle teških političkih borbi) da bi objavio prvi istorijski prikaz distribucije dohotka po godinama. Vesti su bile dobre: nejednakost se smanjivala.
U knjizi objavljenoj 1978, Distribucija ličnog bogatstva u Britaniji (Distribution of Personal Wealth in Britain) koju je napisao zajedno sa Alanom Harisonom, Atkinson je nadmašio Kuzneca: sistematičnim istraživanjem sudskih arhiva o ostavinskim postupcima od druge decenije do sedamdesetih godina prošlog veka analizirao je kako različite ekonomske, društvene i političke sile mogu pomoći razumevanju trendova uočenih u raspodeli dohotka, što je u tom burnom istorijskom periodu bila važna tema.
Svi radovi o istorijskim trendovima dohodovne i imovinske nejedakosti koji su sledili oslanjali su se na njihova inovativna istraživanja. Osim što je objavio više istorijski značajnih i pionirskih tekstova, Atkinson je već decenijama jedan od vodećih internacionalnih stručnjaka za komparativna istraživanja i merenje nejednakosti i siromaštva u savremenom društvu. Poznat je i kao neumorni arhitekta projekata za međunarodnu saradnju na ovom polju.
Angažovana i ironična knjiga
U novoj knjizi Atkinson napušta stroge akademske okvire i izlazi u sferu javnog angažmana. Na taj način se vraća ulozi intelektualca kao javne figure, od koje zapravo nikada nije ni odustajao. Pre istorijske studije o distribuciji bogatstva u Britaniji iz 1978, objavio je nekoliko knjiga kojima je na svoj način intervenisao u javnoj sferi. Kao primer ćemo navesti Siromaštvo u Britaniji i reforma socijalnog osiguranja (Poverty in Britain and the Reform of Social Security) iz 1969. i Nejednaki udeli – bogatstvo u Britaniji (Unequal Shares – Wealth in Britain) iz 1972. Granice koje dele istoriju, ekonomiju i politiku kod Atkinsona nikada nisu bile čvrsto postavljene: uvek je nastojao da u sebi pomiri istraživača i građanina, često diskretno, ponekad sasvim otvoreno.
U svakom slučaju, u novoj knjizi to je izraženije nego u bilo kom od ranije objavljenih radova. Atkinson prihvata rizik i izlaže konkretan plan delovanja. Knjigu odlikuju prepoznatljiv Atkinsonov stil i osoben način na koji pruža priliku svakom argumentu i svakom autoru, predstavljajući ih u najboljem mogućem svetlu, jasno i jednostavno. Ali ovog puta Atkinson uspostavlja jasne distinkcije i zauzima strane, naglašenije nego što mu urođeni oprez to inače dozvoljava. Knjiga nije pisana da bude zabavna, ali poseduje onu zajedljivu ironiju koja u njegovim akademskim radovima nije toliko primetna, ali je odlično poznata Atkinsonovim studentima i kolegama.
Jedan od primera je odeljak u kojem govori o istorijskim događajima iz 1988, kada je Najdžel Loson, ministar finansija u vladi Margaret Tačer, predložio u parlamentu da se najviše marginalne stope poreza na dohodak spuste na 40 procenata (ta stopa je iznosila 83 procenta kada je Čelična dama došla na vlast 1979). Jedan poslanik konzervativne stranke u parlamentu toliko se zaneo da je navodno izjavio da „na digitronu nema dovoljno nula“ da izračuna koliko će profitirati od predloga za koji je glasao. Bio je to sumoran događaj koji zaslužuje Atkinsonov ironičan pristup.
Raskid s poluvekovnom politikom progresivnog oporezivanja u Velikoj Britaniji prepoznatljivo je postignuće po kojem se i danas pamti epoha tačerizma (kao što je osobeno dostignuće reganizma bio Zakon o poreskoj reformi 1986. kojim su najviše poreske stope u SAD smanjene na 28 odsto). Novi laburisti iz epohe Tonija Blera (koji Atkinsonu nije naročito drag) takvu odluku nikada nisu doveli u pitanje, baš kao što ni demokrati u vreme Klintonovih ili Obaminih mandata nisu postavljali pitanja o Reganovoj poreskoj politici, i kao što ne možemo očekivati da to učini novoizabrana konzervativna britanska vlada.
Evo još jednog zanimljivog podatka iz ove knjige, koji će iznenaditi mnoge od njegovih studenata i kolega: na dan istorijskog glasanja 1988, Atkinson je i sam bio u Zastupničkom domu, gde je vredno radio na računaru u kabinetu vlade u senci. Uz pomoć koleginice Holi Saterlend izračunao je budžetske efekte predloženih mera pre nego što je ministar finansija završio uvodno izlaganje, što pokazuje kako naučno istraživanje i računarski programi otvaraju put novim oblicima participativne demokratije.
Progresivno oporezivanje i socijalna zaštita
Ideja o povratku na fiskalnu politiku progresivnijeg oporezivanja čini važan deo Atkinsonovog plana. Britanski ekonomista to uopšte ne krije: veliko smanjivanje poreskih stopa za najviše dohodovne razrede doprinelo je naglom rastu nejednakosti počevši od osamdesetih godina, a da pritom nije ostvarena adekvatna korist za društvo u celini. Zato ne treba ni gubiti vreme na rušenje tabua koji kaže da marginalna stopa poreza nikada ne sme premašiti 50 odsto. Atkinson predlaže temeljnu reformu britanskog poreskog sistema kojom bi se najviše stope podigle na 55 odsto za godišnji dohodak veći od 100.000 funti i 65 odsto za one koji zarađuju preko 200.000 funti, što bi bilo praćeno povećanjem najviših iznosa doprinosa za državno osiguranje.
To bi omogućilo finansiranje proširenja britanskog sistema socijalne zaštite i redistribuciju dohotka, povećanje benficija za porodice (čiji bi se iznos udvostručio ili čak učetvorostručio prema jednom od predloga), kao i uvećanje pomoći za penzionere i nezaposlene u nižim dohodovnim razredima. (Tako bi porodični dodatak za prvo dete porastao sa 20 na 40 ili čak i 90 funti nedeljno u jednoj od varijanti predloga; u isto vreme, takve beneficije bi ubuduće bile oporezive.) Atkinson predlaže više verzija takvih mera i scenarija reforme i zaključuje da bi to omogućilo povratak na politiku univerzalne socijalne zaštite koja bi bila svima dostupna, nasuprot uslovljenom pružanju pomoći.
Usvajanje takvih predloga, koji su u knjizi statistički obrađeni i u celini finansirani iz poreza, dovelo bi do značajnog pada nivoa nejednakosti i siromaštva u Britaniji. Prema simulacijama koje su napravili Aktinson i Holi Saterlend, nejednakost i siromaštvo bi sa sadašnjih nivoa koji su bliski američkim pali do tačke gde bi bili bliži prosecima za Evropu i OEBS. To je glavni cilj prve grupe Atkinsonovih predloga. Fiskalna redistribucija naravno nije dovoljna, ali odatle se mora početi.
Nova filozofija prava
Atkinsonov plan se ne zaustavlja na tome. Srž njegovog programa čini niz predloga za transformisanje funkcionisanja tržišta rada i kapitala uvođenjem novih prava za one čija su prava najmanja. Ti predlozi uključuju poslove u javnom sektoru za nezaposlene uz garantovanu minimalnu nadnicu, nova prava za sindikalne organizacije, uključivanje javnosti u regulisanje tehnoloških promena i demokratizaciju pristupa kapitalu. To su tek neke od brojnih predloženih reformi.
Umesto da detaljno razmatram sve predloge, koncentrisaću se na problem šireg pristupa kapitalu i vlasništvu. Atkinson iznosi dva inovativna predloga. S jedne strane, on poziva na uspostavljanje nacionalnog programa štednje koji bi svim ulagačima omogućio da ostvare garantovani prinos na kapital (za vrednosti individualnog kapitala ispod određene granice). Imajući u vidu zapanjujuću nejednakost pristupa fer finansijskim prinosima, najviše zbog relativnih veličina početnih investicija (što je verovatno dodatno pogoršano finansijskom deregulacijom u nekoliko poslednjih decenija), rekao bih da je ovaj predlog veoma dobar. Kod Atkinsona je to blisko povezano sa širim pitanjem novog pristupa javnoj svojini i mogućnostima za osnivanje novog državnog investicionog fonda. Država ne može svesti svoje poslove na uvećavanje javnog duga i beskrajnu privatizaciju svega što poseduje.
S druge strane, uz program štednje koji osigurava i za koji garantuje država, Atkinson predlaže uvođenje programa „nasleđa za sve“ u obliku jednokratne isplate koju bi dobijao svaki građanin sticanjem punoletstva, kada napuni osamnaest godina. Taj program bi se finansirao iz poreza na nasleđe, uvođenjem progresivnije fiskalne strukture. Konkretno, Atkinson procenjuje da je pri sadašnjim fiskalnom prilivu od poreza na nasleđe u Britaniji moguće isplatiti sumu od preko 5.000 funti svakoj mladoj osobi koja dostigne punoletstvo. On se zalaže za opsežnu reformu sistema oporezivanja nasleđa i naročito za progresivno oporezivanje ostavina velike vrednosti. (Atkinson predlaže stopu od 65 odsto, kao i za porez na dohodak.) Takva reforma bi omogućila isplatu iznosa od 10.000 funti.
Oduvek sam imao rezerve prema takvim idejama. U načelu, skloniji sam garantovanom pristupu određenim fundamentalnim dobrima – kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita i kultura, između ostalog. Ali koji god pristup da odaberemo, ideja o direktnom vezivanju poreza na nasleđe i distribucije prava koja se tim porezom finansiraju zvuči ubedljivo. Ogromna prednost rešenja koje predlaže Atkinson je u tome što omogućuje da se jasno prikaže da svrha tog poreza i jeste da obezbedi „nasleđe za sve“. Možda bismo direktnim vezivanjem visine isplata za visinu poreske stope uspeli da promenimo i okruženje u kojem se trenutno vodi demokratska rasprava o tom pitanju.
„Birački porez“ i porez na imovinu
Jedan od najzanimljivijih delova knjige posvećen je britanskoj debati o „biračkom porezu“. To je notorno nepravedan porez – ili paušalni porez, kako bi rekli ekonomisti – gde svako plaća isti iznos u funtama, bilo da je bogat ili siromašan. Porez je uvela Margaret Tačer 1989-1990. kao zamenu za stari sistem lokalnog poreza na imovinu sa proporcionalnim stopama, gde je stopa poreza zavisila od vrednosti nekretnine. Birački porez je značajno uvećao iznose za najsiromašnije poreske obveznike i smanjio obaveze za najbogatije. Blago rečeno, reforma nije naišla na dobar prijem: usledili su neredi u gradovima i blokiranje parlamenta, ali Čelična dama je odbijala da odstupi, dok nije smenjena glasovima konzervativnih poslanika. U novembru 1990. na njeno mesto su doveli Džona Mejdžora, koji je novi porez odmah ukinuo. Bilo je jasno da predložena reforma nije prihvatljiva.
Manje je poznato da je novi “opštinski porez” koji je zamenio birački porez 1993. godine i koji se i danas primenjuje, zapravo gotovo jednako regresivan kao birački porez. Podaci koje je Atkinson prikupio veoma su upečatljivi. Obveznici čije nekretnine vrede oko 100.000 funti u proseku plaćaju 1000 funti, dok oni čije nekretnine vrede oko 1.000.000 funti plaćaju 2.000 do 2.500 funti. Mada je to očigledno manje regresivan sistem od onoga koji je pokušala da uvede Margaret Tačer, porez je i dalje izrazito regresivan. Zapravo, poreska stopa opada sa jednog procenta za najsiromašnije poreske obveznike na 0,2 do 0,25 procenata za najbogatije, sa prosečnom poreskom stopom u 2014-2015. od 0,54 za Britaniju u celini. U većini evropskih zemalja, kao i u SAD, lokalni porezi se u načelu utvrđuju proporcionalno vrednosti imovine koja se oporezuje.
Atkinson predlaže isti pristup i u Britaniji. Takva reforma, ako se dosledno sprovede, mogla bi biti prvi korak ka uvođenju progresivnog poreza na imovinu, a onda končano i progresivnog oporezivanja neto bogatstva (uključujući finansijska sredstva i dugove). Zanimljivo je da je porez na promet nekretnina u Britaniji (“administrativna taksa”) već prilično progresivan i da je u nekoliko poslednjih godina postao još progresivniji. Stopa koja se trenutno plaća iznosi nula procenata ako je vrednost imovine manja od 125.000 funti, do tri procenta za imovinu vrednu od 250.000 do 500.000 funti, četiri procenta za vrednost od 500.000 do 1.000.000 funti, pet procenata između jednog i dva miliona (nova stopa uvedena 2011. godine) i sedam procenata za imovinu vrednu više od dva miliona funti (uvedeno 2012).
Treba napomenuti da je stopa od pet odsto koju je uvela laburistička vlada, u početku bila na meti oštrih kritika konzervativaca. Ipak, čim su došli na vlast, konzervativci su uveli stopu od sedam odsto. To jasno pokazuje da u uslovima rastuće nejednakosti, koncentracije bogatstva i izazova sa kojima se suočavaju mladi koji treba da obezbede pristup nekretninama, obe velike partije osećaju potrebu za progresivnijim oporezivanjem. To pokazuje i da treba preispitati sistem poreza na imovinu, kao što predlaže Atkinson: nije jasno zašto bi dažbine za promet nekretnina bile tako progresivne, ako je porez na imovinu regresivan.
Britanija, Evropa i svet
Jedina primedba koja se može uputiti Atkinsonovom planu delovanja jeste to što se on bavi pre svega Britanijom. Svi njegovi fiskalni i budžetski predlozi upućeni su britanskoj vladi, dok prostor posvećen međunarodnim problemima ostaje ograničen. Na primer, Atkinson usputno pominje ideju o minimalnom porezu za velike međunarodne korporacije i onda je odlaže na gomilu “ideja o kojima treba još razmisliti”, a ne među gotove predloge. S obzirom na istaknuto mesto Britanije u evropskim poreskim ratovima, kao i na svetskoj mapi poreskih rajeva, moglo se očekivati da autor detaljnije pretrese predloge za uvođenje globalnog poreza na dobit ili razvoj svetskog – ili bar evroameričkog – registra vrednosnih hartija. Atkinson jasno upućuje na te probleme i govori o formiranju “svetske poreske uprave” i mogućem povećanju međunarodne pomoći na jedan odsto bruto društvenog proizvoda. Ali daje im manje prostora nego predlozima koji se odnose na Britaniju.
To je u isto vreme jedna od jačih strana ove knjige. Autor kao da poručuje da nervozne vlade nemaju opravdanja za svoju pasivnost, jer je moguće preduzimati mere i na nivou pojedinačnih država. Srž plana koji Atkinson predlaže može se primeniti u Britaniji, bez potrebe da se čeka na neizvesni međunarodni konsenzus, a isti predlozi se mogu prilagoditi i primeniti u drugim zemljama.
Ako se čita između redova, uočljivo je Atkinsonovo razočarenje Evropskom unijom, iako nas on podseća da je ideju o zajednici dugo podržavao, naročito kada joj se Britanija priključila 1973. godine. U to doba, kaže on, mnoge zemlje su kritikovale finansiranje britanske “socijalne države” (i naročito britanskog sistema zdravstvene zaštite) od poreskih prihoda. To se smatralo neprihvatljivim oblikom konkurencije u zemljema u kojima je finansiranje socijalne zaštite počivalo na poslodavcima. Veliki deo britanske levice je u ondašnjoj Evropi i njenoj opsesiji “čistom i savršenom” konkurencijom video silu koja se kosi sa idejama društvene pravde i politike jednakosti. “U to vreme takve sumnje su bile bez osnova”, kaže Atkinson. Kao da bi rado dodao da se danas i to promenilo, ali ne ide tako daleko, jer želi da sačuva nadu u Evropsku uniju. Ovu knjigu je pisao optimista i građanin Britanije, Evrope i sveta: živa predstava o pravičnijoj ekonomiji koju uspeva da prenese čitaocima jedan je od njenih najvažnijih kvaliteta. Ostaće zapamćena kao važan uzor, bez obzira na ishode bilo kojih budućih izbora.
The New York Review of Books, 25.06.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 11.06.2015.
Srodni linkovi:
Milutin Mitrović: Utopija – plate bez rada
Branko Milanović – Svi zaposleni i svi bez posla
Boston Review – S onu stranu države blagostanja