Srpska vlada i predsednik ne zaslužuju šargarepu. Štap nam ionako ne gine, ali ne i njima. Nakon 18 godina, neke vrste višestranačkog punoletstva, Srbija je ponovo ubedljivom većinom, prošle godine, glasala za korupciju, izolacionalizam, laž i pljačku, za politiku nečinjenja i nesvrstanosti. I zato američki potpredsednik Džo Bajden ne donosi Srbiji ništa. I od nje će jednako, zauzvrat, dobiti. Pravoslavno-nacistička, antizapadna i antidemokratska pornografija u medijima pod kontrolom vlade i njenih kontrolora se podrazumeva. Bajden će od sagovornika verovatno čuti gomilu zvaničnih gluposti koje će Srbiju još jednom svrstati u onaj veći, iracionalan deo sveta gde se politički poredak zasniva na odlučnosti tradicionalnih oligarhija i suštinskoj ljudskoj nejednakosti. Ali, Bajden je upravo preskočio Bugarsku i usredsredio se na Srbiju koja je i dalje deo problema umesto izvorište rešenja. Mada je i sam došao na vlast zahvaljujući američkoj i NATO intervenciji koja je potkopala Miloševićevu vlast dok se većina njegovih podanika solidarisala s politikom nasilja i zločina, i učvrstio je na osnovama finansijske i političke solidarnosti SAD i EU, predsednik Tadić će i ovoga puta morati da se povinuje volji stvarnih vladara Srbije koja je stajala iza svakog nastojanja da se srpsko-američki odnosi smeste u senku pitanja koja je sama Srbija otvarala u procesu nasilne jugoslovenske dezintegracije. Od početka prethodne godine, to su bili paljevina američke ambasade, afera Kovačević koju su izazvali i administrirali ministar spoljnih poslova, njegov šef kabineta i jedan od državnih sekretara, koja je bila kriminalna u domenu svake zvanične izjave i odluke. Pitanje novog ambasadora Srbije u Vašingtonu je gotovo jednako skandalozno.
Potpredsednik Bajden dolazi u Srbiju više zbog potrebe da se nastavak jugoslovenske dezintegracije primiri i približi procesu evropske integracije. Evropska integracija bivše Jugoslavije u celini podrazumeva njenu treću integraciju koja će se oslanjati na okvir institucija EU, OEBS-a, Saveta Evrope i NATO-a i nanovo oživelog Breton-Vuds finansijskog sitema, itd, ali će suština, u opipljivoj svakodnevici, osporiti sva dezintegraciona nastojanja koja su, istorijski, dosegla dva vrhunca u svega pola veka, u političkom ekstremizmu i smišljenim zločinima, od 1941. i 1991. Bajdenu je u svemu tome prioritet da Zapadni Balkan više ne bude područje koje će usisavati suvišna američka sredstva i ljudstvo, kako bi se ostrvljena plemena smirila, a njihovi lideri eventualno uklonili i kaznili. Takva politika je iziskivala i presecanje koje podrazumeva da se jedna od strana smatrala oštećenom, u crnoj zoni jednoga pojednostavljenog prebacivanja odgovornosti. Ako su i prva i druga jugoslovenska integracija, iz 1918. i 1945. u sebi nosile važne pojedinosti i poruke američke, potom i evropske ideje o prevazilaženju istorijskih i kulturnih razlika i asimilaciji, neuspeh EU da pacifikuje, uredi i institucionalno obuhvati taj prostor u celini takođe postaje, makar na ovdašnjem mirko-planu, jedna od tema američke spoljne politike.
Bajden će doneti nekoliko osnovnih poruka, koje se takođe odnose na stavove kojima je predsednik Tadić održao kontinuitet s političkim odlukama ubica Zorana Đinđića. Za SAD je neprihvatljivo da Srbija i dalje izaziva nestabilnost u regionu podrškom separatizmu i neometanom divljanju, pljački i olhokratiji u Republici Srpskoj. Učestali su i neredi na Kosovu s jasnim potpisom ovdašnjih službi od kojih je vojna, i na osnovu priznanja nadležnog ministra, izvan civilne političke kontrole. Nove prepreka uređenju odnosa Srbije sa EU i SAD, time i međusobne institucionalne integracije postalo je i proglašenje vojne neutralnosti koje podrazumeva iskreno nepristajanje na uključenje u NATO, i neiskrenu privrženost evropskoj integraciji, kojoj je NATO jedan od osnovnih bezbednosnih, političkih i vrednosnih potpornih stubova.
U Srbiji se u poslednjim godinama nerado pominje izvesnost da bi ovdašnjem opštem interesu odgovaralo poštovanje celovitosti Bosne i Hercegovine čiji se sprski entitet i dalje doživljava kao sredstvo lažne moći i uticaja, kao bunker i ratni plen. Bosna je postala i neka vrsta lokalne paradigme Rusije, Irana i Avganistana, minijaturnog Trećeg sveta, u kojoj se sudaraju frustracije postkomunističkog političkog pravoslavlja i političkog islama, sa izrazitim obeležjima totalitarizma. I ako su sasvim jasna načela na koja se oslanja klackalica Dodika i Silajdžića, potreba smirenja, pomirenja i integracije podrazumeva napuštanje politike međusobnog ucenjivanja, pretnji i otimačine koju Beograd u najboljem slučaju otvoreno podržava. Već je mučno podsećati da je srpska zajednica u Bosni nestala u svojim najvažnijim istorijskim, kulturnim i privrednim jezgrima, u Sarajevu i Mostaru, u istom smislu kojim je neuspeh multikulturnog koncepta izbrisao svaku demokratsku osnovicu politike i u Bosni u regionu.
Za predsednika Tadića je i dalje, verovatno, prioritet da se između Bosne i Kosova održi sistem spojenih sudova, a konstitutivni položaj njihovih srpskih zajednica veže znakom jednakosti. Predsednik i njegov ministar spoljnih poslova još uvek nisu predočili ustavne, zakonske, političke i pojedinosti koje pripadaju uobičajenoj svakodnevici, posledice njihovog virtuelnog povratka Srbije u domen punog suvereniteta nad Kosovom. Ako je Kosovo suvereni deo Srbije, zašto se Kosovom bavi ministar spoljnih poslova? Ali, to je najmanje važna nelogičnost jedne specifične političke i antropološke pojave. Aktuelna srpska politika zapravo je preuzela viziju iz prethodne decenije o kosovskim Albancima kao parijama izuzetim iz državnih institucija i zajedničkog života. Obostrana etnička distanca je samo jedna od posledica tradicionalne srpske i albanske kosovske politike. Zato će Tadiću i njegovim medijskim potkazivačima ostataka zdrave pameti biti lako da još jednom kriminalizuju i satanizuju SAD i Bajdena kao nosioca politike uslovljavanja i dvostrukih standarda. Tadić, njegovi gospodari i nalogodavci, i lopovska skupina maljčika, inače nemaju da demokratskom, proevropskom biračkom telu ponude ništa konkretno. Beli šengen propao je u logičnom lancu korupcije i zloupotreba. Iz razloga koji su poznati i logični, ali ih je u ovom uzavrelom loncu sve teže shvatiti, očigledno je da se ukidanje šengenskog ropstva vezuje i za hašku obavezu.
Pošto je uklonio ono malo demokratske i evropske opozicije u Parlamentu, dok jedina evropska i politička zajednica u Srbiji ostaju Mađari, a jedini pristojan glas u vlasti bošnjački, Tadiću preostaje da posredstvom Tijanića, Bujoševića i ostalih drugova i dalje truje mozgove i osećanja, do razmera u kojima će možda ugroziti sopstvenu političku svrsishodnost. Zasad, on je taj izazov premostio oživljavanjem Titovog kulta kojim je pokušao da, povratkom na ravnotežu Zapada i Istoka, približi nacionaliste i građansku levicu. (Ovde se neće razmatrati pretpostavka da je takva Titova politika bila, dugoročno, mentalno štetna, koruptivna, antizapadna i antidemokratska.) Ako je time Srbiju smestio u zonu autoritarnih, antidemokratskih, i ponekog zločinačkog režima, u obnovljenom pokretu nesvrstanih, Tadić je ponovo uspeo da politiku smesti u virtuelnu sferu, budući da je stvarnost tog sveta od Srbije srećom dovoljno daleko, i u najcrnjem od scenarija predstojeće budućnosti.
Finansijska podrška koju je Srbiji odobrio MMF, verovatno je, titoistički, samo neophodna brana političkom radikalizmu kojim su Tadić i njegovi partneri dosad uspešno manipulisali. Ali sa ambasadorima koji laviraju između lokalnih tajkuna, profesionalnih cinkaroša i korumpiranih političara, dok se pred veleposlanstvom svakog popodneva oteže žalosni red za vize, kojem prolaznici dobacuju najogavnije poruge koje su pokupili na Tijanićevoj televiziji, u Bujiševićevoj Politici i ostalim novinama političkog krila Zemunskog klana, američka misija u Srbiji ionako je hronično neuspešna. I dok evropska i američka birokratija dve decenije pokušavaju da bivšu Jugoslaviju smeste izvan Evrope, u neki takođe virtuelni, nepostojeć prostor, a ona se u Evropu uporno vraća kroz sporedna vrata, nije jasno na koji će način Bajden promovisati nove američke spoljnopolitičke proiritete snaženja „partnerstva sa Evropom za bezbedniju Ameriku“. Zastoj u evropskom proširenju samo će naglasiti podelu Evropljana na više i manje vredne, čime se zapadna politika vraća na Bušov sistem vrednosti koji je sporan pre svega kao neuspešan.
- Joe Bonamassa – A New Day Yesterday
- Jethro Tull – A New Day Yesterday – Live Fillmore East 1970
Close to the Edge
Peščanik.net, 17.05.2009.