Ima mnogo pitanja u vezi sa bacanjem cipela na Džordža Buša u izvođenju Muntazera al Zaidija. Gde je bila tajna služba? Da li je to znak da sloboda koju je Buš želeo da donese Iraku već cveta? Da li je novinar-bacač cipela koji pokušava da podrije Bušov autoritet saboter ili slab šuter?
Kakvi god da su odgovori, to je možda najbolja stvar koja se desila Bušu u poslednjih nekoliko meseci. Ovo je, naravno, relativna tvrdnja. Buš će otići sa funkcije kao najnepopularniji predsednik u modernoj istoriji. Njegov odlazak prate i kritike koje stižu iz njegove sopstvene partije, a redovno se ukazuje i na njegove greške u politici, upravljanju zemljom i potencijalne nezakonite akte počinjene tokom njegovog mandata.
Ali, ja nagađam da će mnogi Amerikanci videti cipelu koju je Al Zaidi bacio, ali neće čuti reči koje je izgovorio. (Rekao je da to radi u ime „udovica, siročadi i onih koji su poginuli u Iraku.“). Ako ih i budu čuli, neće se zadržavati na njima. Diviće se predsednikovim brzim refleksima i mirnoći.
Buš nije posvetio mnogo pažnje ovom incidentu, šaleći se da je video „đon“[1] svog napadača, aludirajući na čuveni nesporazum sa Vladimirom Putinom. To je vrsta incidenta u kojima nije-to-ništa-strašno stav, koji nas toliko izluđuje u drugim situacijama, Bušu odlično služi. „Bio je to prosto bizaran trenutak“, rekao je Buš novinarima, nešto kasnije u predsedničkom avionu. „Ali, imao sam i drugih bizarnih trenutaka tokom mandata.“ (Jednom sam pomislio da u Iraku postoji oružje za masovno uništenje…)
Podozrevam da će u nekim Amerikancima zaigrati patriotsko srce kada budu gledali ovaj snimak ili videli da Al Zaidija na ulici dočekuju kao heroja. Hej, ne možeš da gađaš našeg predsednika cipelom, možda će reći. Samo mi možemo da gađamo svog predsednika cipelom. Ovim bi se mogla testirati Niksonova teorija po kojoj predsednik profitira kad se novinari grubo ponašaju prema njemu.
Incident sa bacanjem cipele, osim toga, u pričama običnog sveta stavlja rat u Iraku na mesto na kojem odavno nije bio. Pojavile su se poznate borbene linije. I pristalice i protivnici rata pronašli su u letećoj cipeli katarzični izraz sopstvenih gledišta. Protivnici su rekli: „Ovaj rat nije uspešan čak ni u očima naroda kojem je navodno trebalo da pomogne. Buš je još uvek parija u Iraku.“ Pristalice su rekle: „Činjenica da se Al Zaidi osetio dovoljno slobodnim da baci cipelu pokazuje da je ovaj rat uspešan. Da je to uradio Sadamu Huseinu, bio bi ubijen na licu mesta.“
No, sve u svemu, rat u Iraku još uvek je bolna tačka u našoj zemlji. Blizu 60 odsto Amerikanaca misli da je to bila greška. Uprkos smanjenju nasilja u proteklih nekoliko meseci i sporazumu sa Iračanima o roku za povlačenje, samo 49 odsto stanovnika naše zemlje smatra da Sjedinjene Države iz ovog rata izlaze kao pobednik.
Ipak, runda rasprave o Iraku izazvana ovim napadom odigrava se u periodu prirodnog patriotizma i poštovanja predsedničke funkcije, tako da bi Buš mogao da ima koristi od takvog raspoloženja. Povrh toga, jedna od poslednjih slika 43. predsednika biće ona na kojoj on Obami ljubazno želi dobrodošlicu u Beloj kući. Dok Obama bude preuzimao štafetu, nešto divljenja prema njemu će se preliti i na Buša. To je važno za njegov kasniji položaj, a Obama – koji je lično uvek imao razumevanja za Buša – svakog dana postaje sve svesniji koliko složenih stvari sadrži predsednička dužnost, uključujući i veštinu izbegavanja leteće obuće.
Slate, 15.12.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 17.12.2008.
- Igra reči, sole (đon) i soul (duša), izgovaraju se isto, prim. prev. ↑