Od rata na Kosovu je prošlo tek deset godina, ali novi ratovi u Avganistanu i Iraku su već potisnuli sećanje na njega. On je odložen u zabačeni kutak nemačke javnosti, baš tamo gde nemačkim političarima koji su u njemu učestvovali i odgovara.
Zašto je rat na Kosovu 1999. bio neophodan? Da li zbog loših uspomena na detinjstvo u Pragu i Beogradu u vreme staljinizma Medlin Olbrajt, koja se onda ostrvila na nominalno socijalističkog predsednika Slobodana Miloševića i rešila da ga sruši? Da li se NATO zabrinuo da će izgledati neozbiljno, ako posle 11 ultimatuma Miloševiću ne sprovede nikakve sankcije protiv njega? Da li je ovaj rat trebalo da spase reputaciju NATO-a? Ili je to bila dobra prilika da se isprobaju nova oružja?
Zagovarači tog rata i danas navode dva razloga iz kojih je 1999. bilo primereno napadima iz vazduha razbiti u paramparčad infrastrukturu i javne ustanove na Kosovu, ubiti između 1000 i 1500 civila i učiniti Kosovo zavisnim od tuđe pomoći. Prvi razlog se u Evropi čuo glasnije nego u Americi: to nije rat nego „humanitarna intervencija”, čiji je cilj da se spreči genocid nad kosovskim Albancima. Drugi razlog je sebičan i retko se izgovara: rat je bio neophodan da bi se sprečilo da stotine hiljada albanskih izbeglica preplave zapadnu Evropu.
Za razliku od Amerikanaca, Evropljani znaju šta znači biti u ratu. Zbog toga su evropski političari uložili poseban napor da moralno opravdaju rat na Kosovu. U tome su se posebno isticali Toni Bler i nemačke vlasti. Oni su izneli niz neobičnih argumenata, kojih se danas nerado sećaju. Nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer govorio je o „novom Aušvicu” na Kosovu, a ministar odbrane Rudolf Šarping o koncentracionim logorima. Šarping je lansirao horor-priče o zločinima koje Srbi čine nad Albancima: „Nakon što ubiju trudnicu, oni joj raspore stomak i onda peku fetusa na roštilju.” Slične kampanje pamtimo još iz antičkog doba i srednjeg veka. Sledeći tu drevnu retoriku, ministarstvo odbrane je u proleće 1999. pustilo u opticaj objašnjenje kojeg se danas više niko ne seća: bombardovanje Kosova i nije rat, jer ga NATO, naime, nije ni objavio.
Ne sme se, međutim, zaboraviti da je taj rat vođen protivno međunarodnom pravu, jer ga je NATO vodio bez mandata UN-a. U Listu za nemačku i internacionalnu politiku (Blätter für deutsche und internationale Politik) marta ove godine Ludger Folmer, funkcioner zelene stranke i bivši državni sekretar u ministarstvu inostranih poslova, piše o tome kao o „tragediji istorije”, jer je bila povređena „doslovnost” međunarodnog prava. Ovaj diplomirani sociolog očigledno smatra da međunarodno pravo nije bilo suštinski iznevereno, već samo formalno, u svom doslovnom smislu. Tu se postavlja pitanje šta uopšte ostaje od pravnog teksta ako ga ne čitamo doslovno. Sem toga, nameće se i pitanje da li je ipak bilo moguće izbeći „tragediju istorije”.
Posle raspada Istočnog bloka, Slobodan Milošević je 1990. Kosovu oduzeo autonomiju da bi učvrstio svoju vlast. Patriotski pokliči iz Beograda pokrenuli su lavinu maltretiranja i sistematske diskriminacije kosovskih Albanaca. Albanci su nekoliko godina pokušavali da se brane mirnim putem. A onda se 1996. proneo glas o albanskoj terorističkoj organizaciji koja izvodi oružane napade na srpske bezbednosne snage i institucije predvođene Srbima, a u ime nezavisnog, albanskog Kosova: to je bila Oslobodilačka vojska Kosova, OVK ili UÇK.
Neprijatelji naših neprijatelja
Članovi UÇK primenjivali su brutalne metode: ako bi neko albansko selo odbilo da sarađuje, za primer su ubijani rođaci viđenijih ljudi u tom selu. Tako je UÇK do 1998. pod svoju kontrolu stavila trećinu Kosova. Vlast u Beogradu to nije htela da toleriše. Svi kosovski Albanci postal su njeni potencijalni neprijatelji. Vekovni miroljubivo-neprijateljski suživot Srba I Albanaca prerastao je u građanski rat.
Uticajni američki komentator Edvard Lutvak je 1999. predlagao međunarodnoj zajednici da pusti Srbe i Albance da sami “izgore” u međusobnim sukobima. Zapad je međutim, predvođen Amerikom, krenuo drugim putem: Srbi su bili bolje naoružani od Albanaca i činilo se logičnim da se u tom smislu pomogne UÇK. Sličnu logiku Amerikanci su svojevremeno primenili i u Avganistanu, kada su oružjem i novcem podržavali islamske mudžahedine u borbi protiv prosovjetskih vlasti u Kabulu. Američka spoljna politika, ne obazirući se na posledice, uvek sledi moto: neprijatelji naših neprijatelja su naši prijatelji.
Tako je ostvarena saradnja sa UÇK. Bilo je jasno da UÇK ne može da napreduje bez pomoći iz inostranstva. Njihove vođe su ubrzo otkrile kako da pridobiju inostranstvo za sebe: provocirati Srbe da ubiju ili proteraju što više Albanaca. Osim toga, navodna neljudskost Srba je morala biti dokumentovana. U te svrhe je štošta fabrikovano i odigrano. Tu spada i Plan potkovica, navodni osnov genocidnih namera državnog rukovodstva u Beogradu. Plan potkovica je poturen Zapadu i na njega je naseo nemački ministar odbrane, bez obzira što su jedne lokalne novine, hamburški Abendblatt, razotkrile da je u pitanju falsifikat.
Propagandni trik UÇK-a bio je i takozvani masakr u Račku, koji je bio neposredan povod za pokretanje NATO intervencije u martu 1999. 15. januara te godine jedan oružani sukob između Srba i Albanaca ostavio je za sobom 45 mrtvih. Navodno se radilo o albanskim civilima koji su pogubljeni iz neposredne blizine. Sudski patolog Helena Ranta to, međutim, nije mogla da potvrdi. Preliminarni izveštaj njenog tima, sastavljen između ostalog uz pomoć nemačkog ministarstva spoljnih poslova, potvrdio je albanske tvrdnje. Ali u svom završnom izveštaju ona je iznela sasvim drugačije rezultate. O tome javnost nije bila informisana. Gospođi Ranti je bilo naređeno da ćuti. Prošle godine ona je objavila knjigu u kojoj objašnjava zašto njena istraživanja nisu mogla da potvrde “masakr” u Račku.
Pre Račka, u oktobru 1998, nemački Bundestag je, po savetu bivšeg kancelara Helmuta Kola, kao i novoizabranog Gerharda Šredera, odlučio da Nemačka učestvuje u ratu na Kosovu. Nova vlada je ipak insistirala na konferenciji u Rambujeu. Ona je održana u februaru i martu 1999. kao poslednja kockica koju je NATO morao da složi da bi imao sve neophodne elemente za legitimisanje odavno planiranog vojnog napada.
Miloševićeva cinična računica
U Rambujeu je Milošević, koji je znao da se snađe kada ga pritisnu, pristao na sve zahteve: prekid oružanih akcija, okončanje napada na kosovske Albance, miroljubivu koegzistenciju. Samo na jedan uslov nije mogao da pristane: Aneks B u ugovoru davao je NATO-u pravo „slobodnog i neograničenog kretanja i neometanog prilaza na celoj teritoriji Savezne Republike Jugoslavije”. Ljudi poput Ludgera Folmera kažu da se time mislilo tek na slanje jednog zaštitnog korpusa. Drugi – a među njima je bio i Milošević – u tome su videli nameru NATO-a da postane okupaciona sila. Oba čitanja su moguća. Moguće je da je Aneks B koncipiran tako da povredi Miloševićev ponos i prisili ga da odbije kompletan plan. Nemački pregovarači su to izgleda naslutili – ministarstvo spoljnih poslova Joške Fišera o Aneksu B nije prozborilo ni reč. Nemci su za to saznali tek iz novina Taz (Tagesanzeiger).
Protivnici rata kažu da je progon Albanaca počeo tek posle prvih vazdušnih napada. Činjenica je, međutim, da su se stotine hiljada dale u bekstvo još 1998. Ali većina se još iste godine vratila svojim kućama – to je bilo moguće zahvaljujući naporima Zapada, posebno posmatrača OEBS-a. Naredni talas izbeglica zaista je krenuo posle prvih vazdušnih napada. Milošević, koji u vojnom pogledu nije imao nikakve šanse protiv NATO-a, igrao je na kartu da što više Albanaca natera u bekstvo. Znao je da Zapad nije voljan da prihvati te ljude. Ali njegova cinična računica je ipak promašila cilj.
Rat na Kosovu je počeo 24. marta 1999. i završio se 19. juna 1999. Da li je bio neophodan? Milošević nije mogao da se meri sa NATO-om. Da je postojala ozbiljna volja, mogao je biti zauzdan, uz jedini uslov da on sâm pri tome ne izgubi obraz. Kakve rezultate je dao taj rat? Stotine hiljada Albanaca su se vratile svojim kućama, ali skoro 200.000 Srba i Roma je proterano. Da nema zapadnih institucija, Kosovo bi bilo prostor bez ikakve vladavine prava. Predstavnici EU pregovaraju sa mračnim tipovima, kao što je recimo premijer Kosova Hašim Tači, koji je 2008. proglasio nezavisnost svoje zemlje i koji je kao vođa UÇK dobio nadimak Zmija. Najvažniji izvozni proizvod sa Kosova, čija poljoprivreda je nekada cvetala, sada je stari metal. Skoro svaki drugi Albanac živi u bedi, a svaki sedmi ima manje od jednog evra dnevno. Kosovo nije zemlja, Kosovo je katastrofa.
Franziska Augstein, Süddeutsche Zeitung, 19.05.2009.
Prevela sa nemačkog Jelena Gall
Peščanik.net, 19.05.2009.