Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Fotografije čitalaca, Ribar Gyula

Odista me raduje što je profesor Branislav Ristivojević odlučio da reaguje na moj drugi napis o poništaju doktorata Slobodana Beljanskog. (Prvi je, međutim, nekako zapostavio.) Ovde nedostaje dijalog neistomišljenika, uključujući i pravnike kad o istoj stvari zaključuju različito. Doduše, Ristivojević je zainteresovana stranka, što donekle umanjuje dijalošku vrednost naše javne prepiske.

Prvo što mi prof. Ristivojević prebacuje jeste da nisam znala za izmene i dopune Zakona o univerzitetu iz decembra 1990 (“Sl. glasnik RS“ 21/1990). Znala sam, a to se vidi baš iz mog drugog napisa na koji se profesor kritički osvrće. Prepustiću njemu da otkrije gde. Ali i da nisam znala, to ne bi bilo od značaja za ispravnost zaključka da je Beljanski mogao braniti disertaciju i u toku 1993. godine. Ponavljam, tada novi Zakon o univerzitetu donesen je 7. avgusta 1992. godine („Sl. glasnik RS“ 54/1992). Ponavljam (opet) da se među prelaznim odredbama tog Zakona iz 1992. nalazi i ona iz člana 144, koju, izgleda, moram još jednom citirati: „Lice kome je odobrena izrada magistarske teze, odnosno doktorske disertacije po odredbama Zakona o univerzitetu („Službeni glasnik SRS“, br. 5/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 21/90) može braniti magistarsku tezu u roku od tri godine od dana odobravanja teze, a doktorsku disertaciju u roku od šest godina od dana odobravanja disertacije“. Zakon o univerzitetu iz 1992. stavio je van snage Zakon o univerzitetu iz 1990. i to izrično. A, i da to nije učinio izrično, još na prvoj godini studija naučili smo (ako smo naučili) da lex posterior derogat legi priori/ kasniji zakon ukida raniji, što je prema tome, produžilo rok za odbranu odobrene doktorske disertacije na šest godina od odobravanja, tj. derogiralo ranije postavljeni rok od pet godina. Uprkos mojim poodmaklim godinama (da ne govorim o statusu uvaženosti/otpisanosti), držim da je 1992. godina posteriorna u odnosu na 1990. godinu. Ili? Jedino što je u mom tekstu pogrešno o ovom pitanju, bila je pretpostavka da je Pravni fakultet u Novom Sadu odobrio Beljanskom rad na disertaciji u aprilu 1987. godine. Profesor Ristivojević obaveštava čitateljstvo da je rad na disertaciji odobren 10. juna 1987. godine. Prema tome, jeste, pogrešila sam kad sam tvrdila da je Beljanski ovu disertaciju mogao braniti do aprila 1993. – mogao ju je braniti i nešto docnije – do 10. juna 1993. godine.

Čitava ova razmena (protiv)argumenata – irelevantna sa stanovišta pravnih razloga kojima je obrazloženo rešenje o poništaju doktorata – traži odgovor na pitanje koje sam već postavila: ako Beljanski nije imao pravo da brani disertaciju zato što nije ispunjavao uslove da je prijavi, zbog čega doktorat nije poništen upravo iz tog razloga kao suštinskog, nego iz sasvim drugog, tj. zato što je povukao prijavu doktorata?

Drugo o čemu nas (uz prebacivanje) obaveštava prof. Ristivojević jeste jedan niz činjenica, zapravo „činjenica“ koje bi trebalo da učine disertaciju Beljanskog spornom sa stanovišta kvaliteta. U saopštenju Pravnog fakulteta u Novom Sadu, maglovito je nagoveštena teza o sumnjivom kvalitetu disertacije. Sada, iz napisa prof. Ristivojevića saznajemo da je bilo formalnih prigovora i primedaba dva profesora. On piše i o broju stranica koji je disertacija imala. Čemu? Istom onom čemu služi naknadno gomilanje razloga za održavanje rešenja o poništaju disertacije u kakvom-takvom životu, ali i prilici koju naknadni dodaci pružaju za javno tračarenje, uz seirenje. (Ovo poslednje je svojstvo koje se nepravedno pripisuje ženama i zaista je uživanje posmatrati kako javni diskurs u Srbiji stalno opovrgava ovu predrasudu.) Ako tekst Beljanskog nije ispunjavao uslove da bude uspešna doktorska disertacija, zašto doktorat nije poništen iz tog suštinskog razloga, nego zato što je prijava disertacije povučena?

Posle raznih stilskih figura vanpravnog karaktera, koje ne bih komentarisala, profesor Ristivojević završava svoj tekst rečima (i znacima) čuđenja – kako je moguće da se jedna disertacija brani „14 godina nakon prvobitnog prijavljivanja?!“,1 da bi najzad uzviknuo kako to deluje pomalo kafkijanski. Tako i ja završavam ovaj tekst rečima (doduše, bez znakova) čuđenja nad tim kako je moguće da se jedna disertacija poništava petnaest godina posle odbrane i pozivam ne Kafku, već Orvela upomoć. Jer, Kafka je i tako na strani Beljanskog, a protiv Pravnog fakulteta u Novom Sadu i njegovih (ne)odgovornih organa i pojedinaca (ako piscu demantija to nije jasno – onda ništa). Orvelova distopija je protiv svih nas. Samo neki to prekasno razumeju.

Peščanik.net, 18.11.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Ofsajd ili ofsajd položaj?

Mijat Lakićević – Profesore, pali ste

Branislav Ristivojević – Деманти 2

Dejan Ilić – Rođeni s foteljom

Mijat Lakićević – Profesoru s ljubavlju

Vladimir Beljanski – Osveta politike

Branislav Ristivojević – Деманти

Sofija Mandić – Argument a contrario

Mijat Lakićević – Libero

Vesna Rakić-Vodinelić – Uvek je najbolje govoriti istinu, osim ako naravno niste dobar lažov

Vesna Rakić-Vodinelić – Postoji zakon, postoji ruka, postoji šaka (Leonard Koen)

DRUGA OBALA, knjiga Slobodana Beljanskog

SLOBODAN BELJANSKI NA PEŠČANIKU

________________

  1. Neizbežni Frojd: ako je bilo „prvobitnog“ prijavljivanja disertacije, znači i da je bilo nekog naknadnog. No, iz rešenja o poništaju, ni iz saopštenja ozbiljne institucije – Pravnog fakulteta u Novom Sadu, niti iz teksta samog profesora Ristivojevića, ne vidi se kad ga je bilo, kog datuma je naknadna prijava podnesena, čime je bila obrazložena, kako je obrazložena odluka Fakulteta o naknadno prijavljenoj disertaciji i sve ostalo što prati proceduru.