Ove nedelje će u Osnovnom sudu u Nišu biti održan pretres u procesu protiv trojice napadača na Uroša Janjića, koji je izboden nožem u tuči, pošto je odbio da skine majicu sa antifašističkim natpisom. Zajedno sa njegovim napadačima, na istoj optuženičkoj klupi je i Đorđi Đeorgiev koji je Janjića pokušao da zaštiti.
Biće to glavni pretres na suđenju koje zbog promene sudije počinje iz početka, po optužnici za napad na Janjića koji se na keju u Nišu dogodio 21. juna 2019. godine. Prema optužnici, Milan Krstić je te večeri prišao Janjiću i od njega zatražio da skine majicu sa natpisom „Accion – Antifascista“. Pošto je on to odbio, izbila je tuča između Krstića, Aleksandra Zorića i Nikole Radonjića sa jedne i Janjića i Đorđija Đeorgijeva sa druge strane.
Oštećeni u ovom predmetu je Janjić – nožem ga je napao Nikola Radonjić, nanevši mu jednu lakšu i dve teške telesne povrede. Sva trojica mladića su u tuči učestvovali iz „mržnje zbog Janjićeve pripadnosti antifašističkoj ideologiji“, piše u optužnici, dok je Đeorgiev na istoj optuženičkoj klupi zbog učešća u tuči.
Kada je ušao u sudnicu da bi prisustvovao pretresu, Đeorgiev je prošle nedelje seo na klupu za publiku, pa je sudija od njega zatražila da sedne na onu ispred, predviđenu za optužene.
Ako se navodi optužnice pokažu kao tačni, taj zahtev, iako formalno opravdan, metafora je paradoksa ovog sudskog procesa – jednako se sudi četvorici mladića, bez obzira na to da li je mržnja ili odbrana tj. reakcija na mržnju, ključni motiv njihovog učešća u tuči.
Zbog toga se napad, koji na svoj sudski epilog čeka već tri godine, može u percepciji javnosti deformisati i svesti na banalnu tuču grupe mladića koji su, ko zna, možda bili i pod dejstvom alkohola. Barem je to, čini se, bila namera advokata jednog od trojice okrivljenih napadača, kada je na pretresu 6. juna zatražio da se utvrdi da li je Janjić bio pod dejstvom alkohola.
Da je sudija ovaj zahtev prihvatila, slika ovog slučaja još više bi se iskrivila – u senci podatka da li je Janjić te večeri nešto popio ostala bi činjenica da je u bolnici završio ne zbog alkohola, nego zbog teških povreda zadobijenih nožem u tuči koja je, prema tužiteljki, počela Krstićevom rečenicom: „Smeta mi tvoja majica, jel možeš da je skineš?”
Nož sa zakrivljenim vrhom, rekao je Radonjić, našao se u njegovoj torbici samo zato što ga je kao vlasnik naloga na sajtu „Kupujem, prodajem“ nameravao da proda jednom zainteresovanom kupcu.
Taj momak, koji je prema podacima iz optužnice već bio osuđivan, tvrdi da nikada ranije nije nosio nož, niti zna šta je namena takvog sečiva. Video je ispred sebe koškanje, pa se ubrzo našao blizu Janjića koji je, prema njegovom iskazu, bio agresivan. Zato je izvadio nož, mahao njime ispred Janjića, da bi ga „odvratio“. Povrede na Janjićevim leđima objasnio je promenom položaja tela – sve je uradio iz samoodbrane, pa nije ni bio svestan da je, kako kaže, „zakačio“ Janjića.
„Kakav je vaš odnos prema antifašizmu“, upitala je Janjića zamenica tužioca pošto je sudija završila njegovo ispitivanje. To pitanje moglo bi da se pokaže kao ključno za ovaj sudski proces, ukoliko se dokaže da je mržnja prema antifašističkom nasleđu stvarno bila pokretač ove tuče.
Pitanje zamenice tužioca ima šanse da postane eho ovog suđenja i ako se u obzir uzme izjava Uroša Janjića koju je ranije preneo Danas – da se jedan od optuženika pojavio na antifašističkom skupu u Nišu, skandirajući imena Dimitrija Ljotića i Milana Nedića.
Usledilo je snažno negodovanje celog advokatskog tima okrivljenih, izuzev advokatice Đeorgieva. Nameće se pitanje – ako ova tuča nikakve veze nema sa ideologijom, još manje sa mržnjom izazvanom njome, ako je ono što je Radonjić rekao puna istina, odakle toliki otpor da se jedno takvo pitanje postavi?
„Samo bi lud čovek mogao biti fašista“, rekao je Radonjić, potom pomenuo logor u Jasenovcu i tako objasnio svoj odnos i prema fašizmu i prema antifašizmu.
Za oko pola sata ispitivanja nijednom nije pomenuo ni Janjićevo niti ime Đeorgieva – uprkos opomeni sudije da izgovori njihova imena, on ih je anonimizovao, nazivajući jednog momkom u beloj, a drugog momkom u plavoj majici. Osim ako posle dve godine od početka ovog procesa stvarno nije zapamtio njihova imena, jedna od pretpostavki može da bude da jednostavno nije mogao da ih izgovori iz dubokog otpora prema onome što dvojica mladića za njega simbolizuju.
Istovetan tretman optuženika koji su, kako se veruje, snagu za tuču našli u mržnji prema antifašizmu i onog koji je na to reagovao, kao i pokušaj da se slučaj svede na tuču pijanih momaka, paradigma je obesmišljavanja antifašističke borbe. Ta pojava polako prestaje da bude vest, osim kada deo javnosti odreaguje veoma oštro, kao što je to učinila prošle godine kada su na Svečanoj akademiji u Beogradu, povodom obeležavanja Dana pobede nad fašizmom, pročitane pesme „Mrtvi niste“ i „Mi znamo borbu što nas čeka“, koje su u Drugom svetskom ratu zloupotrebili organizacija Zbor i Srpski dobrovoljački korpus Dimitrija Ljotića.
Peščanik.net, 14.06.2022.