Projekt je priveden završetku. Ostalo je još samo s onoga Smojinog šatora nad Splitom skinuti natpis Cirkus, i postaviti novi: Supermarket Kerum. Pa u izlog postaviti luksuznu, trideset dva i pol metra dugačku jahtu Maiora 33.
– Pošto van je ona jahta? – pitat će neki mlađi gospodin ženu na kasi.
– Nije na prodaju, to je izložak – kratko će blagajnica.
Malo dalje, prodavačicu će povući za rukav neka gospođa što se izgubila među dugačkim rafovima.
– Skužajte, di su van građevinske parcele?
– Koje van tribaju? – nervozno će prodavačica, pa pokazati rukom niz Velebitsku ulicu. – Stambene su van doli na Žnjanu, a poslovne na Dujmovači.
– Molin vas – u to će neki stariji gospodin, pokazujući na prodajni centar Lora. – Ne vidin dobro, jel ovo cijena u kunama il u eurima?
– U kunama, šjor. Rasprodaja je.
Gužva u supermarketu
Gužva je u Kerumovu supermarketu Split, totalna rasprodaja privukla je hiljade kupaca, gamižu među izloženim nekretninama, sudaraju se kolicima, nervozno psuju i žure da im netko ispred nosa ne odnese kakav poslovni prostor na sniženju.
– Pošto van je ovi neboder? – pita sad neka malo jača žena, što se ugurala do frižidera.
– Gospođo, stanite u red – nezadovoljno će netko otraga. – Mi smo pizde šta čekamo, a?
– Jel van to Koteksov neboder? – pita debela opet niti ne trepnuvši, upravo zadivljujućom lakoćom prečuvši rogoborenje iza leđa.
– Je, gospođo – umorno će prodavačica. – Piše van.
– Pošto je?
– Pedeset milijona – odgovori joj ova ravnim glasom, pa ga stavlja na rezalicu. – Koliko ćemo?
– Šta ja znan, ne triba mi nego dva-tri kata.
– Evo… malo mi je uteklo, ispalo je četri kata.
– Daj joj cili neboder, nama ijonako ne triba – ironično će sad onaj glas otpozadi. – Mi ovdi stojimo iz zajebancije.
– Oću vratit? – pita prodavačica onu debelu.
– Ne, nema veze. Koliko je to?
– Dvanaest milijona.
Projekt je, rekoh, priveden završetku. „Ja sam trgovac nekretninama, a sve ovo mi stoji na lageru“, objasnio je novinarima Željko Kerum. „Odlučio sam, rasprodat ću nekretnine koje nisu u funkciji. Snizio sam cijenu, sve je oglašeno preko agencija, onaj tko je zainteresiran može pogledati.“ Ostalo je tako samo na šator postaviti natpis Supermarket Kerum, pa na one naplatne kućice u Dugopolju montirati električne kase i dovesti blagajnice.
– Četristotriesšest milijona stodvanajst iljada sedanstočetrdesetdvi kune i osandeset lipa – reći će kasirka u naplatnoj kućici.
– Uf – pogledat će gospodin u novčanik, pa u blagajnicu. – Jel može na rate?
– Šjor, di će van duša? Hotel Marjan?!?
Projekt je, eto, priveden završetku. Željko Kerum, gospodar Splita, došao je do kraja divlje spirale svojega strmoglavog uspona. Trgovački lanac, svoj ponos i diku, ustupio je Tommyju, očajnički prodaje svoj Rohbau Hilton, rasprodaje nekretnine po Splitu, ali i Zagrebu, Istri, Zadru i Kaštelima, na Braču i Čiovu, prodaje čak i ženino i nećakovo. Od nekretnina, kako stvari stoje, ostat će mu samo ona jahta iz izloga. Hiljadu eura goriva guta zvijer za sat vožnje, pa računa Kerum kako je možda ipak bolje da ostane nekretnina.
Kao u onoj klasičnoj Kutlinoj metafori o biznisu kao vožnji bicikle – „ako prestaneš okretati pedale, pao si“ – Kerum je tako stao. Gurao je uzbrdo dok mu nisu utrnule noge, stale pedale, stao i naš biciklist, zaljuljao se trenutak-dva, pa pao i on i bicikla, prosuo se splitski gradonačelnik na širokoj aveniji kao žuta kesa puna španjolskih krumpira.
Preselili u Dugopolje
– Šjor, jel van triba pomoć? – priskočio je neki mladić.
– Imaš dvajspet miljona eura za posudit do prvoga? – podigao je Željko Kerum raskrvavljeni nos s asfalta.
– Neman.
– Onda ne triba.
Nema Željku Kerumu pomoći, i nije ljudima – izuzmemo li duševnog mladića što se sažalio nad odrpanim i krvavim biciklistom – pretjerano žao. Naprotiv, uživat će njegovi jučerašnji glasači, znamo mi naš svijet, prolazit će pored njega i naslađivat se njegovoj propasti.
– Imaš kunu? – pitat će ih tip s olinjalom šiltericom na glavi.
– Jel opet za hotel? – prijekorno će ga, s vidljivom nasladom u glasu, gledati šetači u voltu kraj teatra.
Ne bi se ta stvar njih ni trebala odveć ticati, da nije zapravo na Kerumovoj totalnoj rasprodaji – bukvalno i metaforički – njihov grad. Konačni kraj Kerumova imperija, konac njegova strmoglavog biciklističkog uspona, završna je, terminalna faza propasti Splita. Ona divlja spirala uspjeha bila je zapravo tornado što je prohujao gradom, ostavivši ga i doslovno u ruševinama.
Ostat će iza njega prazni, prašnjavi izlozi, table „Pazi! Ruši se fasada!“, siva kula hotela Marjan i nasuta zapadna obala, Žnjan pod Dražancem, da netko snalažljiv tamo organizira nastup pape Benedikta. Izgledat će, ukratko, slavni grad Split na svome tužnom kraju kao veliki, prazni dućan, viđali ste već takve, koji rasprodaju zalihe s lagera prije zatvaranja.
– Molin vas, di držite zanatske radnje, obrte i te stvari?
– Nema van toga odavno.
– A hotela, jel ostalo šta?
– Onaj doli. To nan je zadnji.
– Marjan? Pošto je?
– Petnajst kuna.
– Šta ja znan…
Projekt će tako biti priveden konačnom završetku, preostat će je još samo na prazni, prašnjavi izlog postaviti natpis „Preselili u Dugopolje“.
Slobodna Dalmacija, 01.05.2012.
Peščanik.net, 02.05.2012.