Ideja je bila dobra, počela je sada već davne 2003. godine. Raspisan je konkurs za mlade naučne radnike Univerziteta u Beogradu za kupovinu stanova po povoljnim uslovima u Univerzitetskom naselju u Bloku 32. Najzad nešto ohrabrujuće što obećava i uliva nadu za bolje sutra mladim radnicima Univerziteta u Beogradu. Nažalost početna ushićenost i radost se posle 11 godina čekanja pretvorila u nevericu i poniženje.
Idemo od početka, Novobeogradski Blok 32. bio je predviđen za izgradnju 7 objekata sa stanovima za mlade naučne radnike Univerziteta u Beogradu, institute i institucije kulture (trebalo je da stanovi budu prodavani po povoljnim uslovima). Investitor izgradnje prve tri zgrade je Fondacija za rešavanje stambenih potreba mladih naučnih radnika, čiji Upravni odbor raspisuje konkurs za prodaju 387 stanova u Beogradu u Univerzitetskom naselju „Blok 32“ (tri zgrade), koji je završen 2003. godine. Izgradnja prve dve zgrade bila je finansirana iz Budžeta Republike Srbije. Prva zgrada je završena u vreme konkursa – 2004. godine, dok je druga završena tek 2007. godine. Za izgradnju treće (naše) zgrade uzet je kredit od Banke za razvoj Saveta Evrope i njena izgradnja konačno kreće u decembru 2011. godine, a završava se 2014. godine. Tričavih JEDANAEST godina KASNIJE. Po konkursu useljenje u sve tri zgrade bilo je predviđeno za kraj 2004. godine.
Od decembra 2011. godine, u više navrata, Stambena komisija Fondacije započinje prikupljanje dokumentacije kako bi ažurirala Konačnu rang listu reda prvenstva iz 2004. godine. Od učesnika konkursa se traži da dostave dokumenta kojima dokazuju promenu broja članova domaćinstva, izvode iz poreske uprave za sve članove domaćinstva, kao i dokaz da učesnik konkursa i dalje radi na Univerzitetu.
Na žalost, iz još neutvrđenih razloga, 2013. godine Upravni odbor Fondacije donosi odluku po kojoj se odabir strukture stana koji će učesnik konkursa kupiti, vrši prema brojnom stanju članova domaćinstva iz 2003. godine. Ovom Odlukom ugroženo je 39 (što je više od 10%) učesnika konkursa koji su u periodu od zaključenja konkursa do završetka zgrade (naše zgrade) osnovali porodice i izrodili decu, od kojih je 12 učesnika konkursa čiji se broj članova domaćinstva promenio sa jedan (samac) – na tri/četiri/pet članova. Sa druge strane, Upravni odbor i dalje ubraja u članove domaćinstva učesnika konkursa iz 2003. godine i one koji danas, nakon 11 godina, ne čine isto domaćinstvo (razvod ili smrt). Sada se sa pravom postavlja pitanje, čemu prikupljanje dokumenata o broju članova domaćinstva kada to nije uzeto u obzir?
Stambena komisija na raspodeli izvršenoj u maju 2014. godine postupa po ovoj „spornoj“ odluci i objavljuje pojedinačne odluke na koje se može uputiti prigovor u roku od 15 dana od dana objavljivanja odluke. Posle izvršene raspodele Fondaciji je na raspolaganju ostalo još 48 stanova (dvoiposobnih i trosobnih). Ovi stanovi su preostali zato što je oko pedesetak učesnika konkursa iz 2003. godine u međuvremenu odustalo iz različitih razloga. Uzgred, ovi neraspodeljeni stanovi odgovaraju po strukturi potrebama onih naučnih radnika čiji se broj članova domaćinstva promenio.
Spomenuta „sporna“ odluka Upravnog odbora dovela je do paradoksa da učesnici konkursa – mladi naučnici radnici u najaktivnijem delu reproduktivnog i stvaralačkog životnog perioda, a koji su u proteklih 11 godina osnovali porodice – budu prinuđeni da sa višečlanim domaćinstvima (tri, četiri i pet članova porodičnog domaćinstva) izaberu dvosobne stanove (dve prostorije) a sa druge strane, ona domaćinstva koja su smanjila broj članova, „biraju“ stanove koji po strukturi odgovaraju porodici iz 2003. godine, a ne današnjoj.
Čini se da je raspodelom stanova po konkursu iz 2003. godine Fondacija želela da tada postojećim ljudima raspodeli nepostojeći resurs (tj. još neizgrađene stanove), a sada, 11 godina kasnije, postojeći resurs raspodeljuje nepostojećim ljudima. Naime, svi mi, učesnici konkursa, promenili smo svoj status u proteklih 11 godina, neko više nije samac, neko je napredovao u karijeri, neko je i umro, itd. – tako da niko više nije u onom položaju u kojem je bio 2003. godine.
S obzirom na to da Upravni odbor Fondacije prihvata sve promene u vremenskom periodu od 11 godina – osim osnivanja braka i rađanja dece – s pravom se pitamo da li oni svesno krše Ustav Republike Srbije gde se u članu 63. podstiču roditelji na rađanje dece. Pored toga, smeštanje višečlanih porodica u neadekvatnu strukturu stana, predviđenu za samce, u suprotnosti je sa članom 25. Univerzalne deklaracije o pravima čoveka iz 1948. godine, na čije se poštovanje obavezala Republika Srbija kao članica Ujedinjenih nacija, i dodatno, međunarodnim ugovorom sa CEB iz kojeg se izgradnja naše zgrade i finansira.
Fondacija je izgleda zaboravila svoju proklamovanu misiju da rešavanje pitanja stambenih potreba mladih naučnika ima za cilj da bude jedan od razloga koji će zadržati mlade istraživače u zemlji. Pitamo se da li smeštanjem višečlanog domaćinstva u neodgovarajuće stanove podržava i „svoju viziju da pokazuje stav, podršku i brigu Univerziteta i države o osetljivom društvenom sloju mladih stručnjaka, čija istraživanja i rad su od nacionalnog značaja za napredak države i društva“.
Smatrali smo da je Fondacija bila u obavezi da uzme u obzir vreme proteklo od dana zaključenja konkursa (2003. god.) i da uvaži sadašnji broj članova domaćinstva, na sličan način kao što je UO Fondacije pri revidiranju rang liste uvažavao druge promene nastale u ovom vremenskom periodu, izuzimanjem učesnika konkursa sa rang liste koji su se odselili, kupili stanove, ne rade više na Univerzitetu ili su umrli. Pored toga, navodeći u svojim odlukama o davanju stanova u zakup na određeno vreme sadašnji broj članova domaćinstva, tj njihova imena, koji će koristiti dodeljeni stan, Fondacija je postupila suprotno svojoj odluci iz 2013. godine i indirektno potvrdila naše stavove da prilikom raspodele nisu uvažene nove okolnosti od značaja do donošenja odluke o rešavanju stambene potrebe.
Da ne bude zabune, mi te stanove ne dobijamo, već ćemo ih otkupljivati. Na osnovu dosadašnjih „pomažućih“ postupaka UO Fondacije nije isključena mogućnost profitabilne cene kvadrata. Uskoro će nam ponuditi ugovore koje treba da potpišemo napamet i na slepo bez jasne informacije o ceni kvadrata koju još uvek nemamo. Posle toliko godina čekanja i sadašnjeg poniženja jer izgleda da smo se razmnožili na sopstvenu odgovornost, postoji i bojazan da smo na kraju i uzaludno čekali i da smo za istu tu cenu mogli odavno da rešimo naša stambena pitanja.
Podneli smo prigovore, odbijeni su glatko bez reči objašnjenja, bez imalo osećaja odgovornosti za nas, naučne radnike koje „treba zadržati u zemlji“. Nas, koji smo kažnjeni jer smo rađali decu i ničim izazvani čekali dugih jedanaest godina kao podstanari. Nas, koji smo ostali ovde, neki i zato što smo se nadali tim istim stanovima. Zaboravili su da su tu da bi NAMA pomogli, lakše je bilo samo okrenuti glavu i „poslušati“ pravnog savetnika jer je očigledno tako „lakše“ bez dodatnih neprijatnosti. Pravdaju se sa „Ne smemo da menjamo uslove konkursa“ a mi se ne sećamo da je u tom istom konkursu predviđeno 11 godina čekanja i ne rađanje dece, ali se zato dobro sećamo člana 21. stav 3. u kojem se navodi da ukoliko dođe do promene broja članova domaćinstva do momenta potpisivanja ugovora (koji još nismo potpisali) i ukoliko postoji prostor (a postoji 48 neraspodeljnih stanova) su dužni da nam raspodele adekvatne stanove. U jednom momentu se polemiše sa „…možda nađemo neko rešenje za porodice sa troje dece“. Postavlja se pitanje: KOLIKO VREDI JEDNO DETE? Da li ćemo se onda deliti i cenjkati sa brojem dece? Žele da pomere listu za 100 narednih kandidata (koji 2003 nisu ušli u konačnu rang listu), što je sjajno što su „nagrađeni“, ali i u isto vreme jako neravnopravno prema nama koji smo se toliko nadali i toliko čekali. Valjda je fer prvo završiti „našu“ priču ili je možda bolje ulaziti u „novu“ bez prethodno raščišćenih računa.
Ova zemlja je u više navrata pokazala koliko joj je stalo do nas, ovo je samo još jedan način. Samo što sada malo više boli jer su članovi tog istog Upravnog odbora Fondacije naši profesori Univerziteta u Beogradu koji su izgleda zaboravili da smo i mi deo iste univerzitetske porodice.
Obraćali smo se i rekli sve ovo i Ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja dr Srđanu Verbiću, Ombudsmanu Univerziteta u Beogradu dr Branku Rakiću, Predsedniku saveta Univerziteta dr Živoslavu Tešiću, ali nisu nas čuli, niti su nas udostojili odgovora. Ništa čudno, sve ove godine promenili su se brojni ministri, pomoćnici, pomoćnici pomoćnika, savetnici i savetnici savetnika i svi su imali „puno razumevanja“ i još punija usta obećanja da će sve preduzeti da se naš problem reši, ali su ga ubrzo zaboravljali čim bi nam ugledali leđa.
Mi smo i dalje ovde, u Srbiji, kažnjeni i poniženi, nismo se još „odlili“…možda je ipak došlo vreme.
Dr sci. Tatjana Savić-Stanković
Stomatološki fakultet
Univerziteta u Beogradu
Peščanik.net, 23.07.2014.