Neslaganje oko minimalne vrednosti obrtnog kapitala – da li će ona biti 55 ili 70 miliona dolara – može se to zaključiti i iz izlaganja premijera Vučića, nije glavni razlog što su pregovori sa Esmarkom propali. To je, zapravo, samo kap koja je prelila čašu. Pitanje je dakle – šta je čašu napunilo do vrha.

Možda ćemo u narednim danima dobiti više informacija, ako ne o detaljima, onda makar o najvažnijim elementima pregovora, spornim pitanjima, uslovima i jedne i druge strane. A naročito o našim „ crvenim linijama“. Tada će moći da se donese koliko-toliko zasnovan sud o tome zašto do dogovora nije došlo. Možda se nekome čini da to sada više i nije važno. I nije, naravno, zbog prošlosti, ali jeste zbog budućnosti, odnosno da bi znali šta nas čeka. To jest, šta nam je činiti, bolje rečeno.

Po onome što je do sada bilo poznato javnosti glavni uslov Srbije bio je da u Železari ne bude otpuštanja. Može se to zaključiti i na osnovu onoga što je Vučić rekao najavljujući konkurs za novi menadžment Železare. Praktično jedini naš zahtev biće da nova uprava mora da zadrži isti broj zaposlenih. Ne računajući naravno tzv. prirodni odliv, tj. odlazak u penziju. Ali računajući, razume se, u taj broj zaposlenih i 500 onih koji su radno mesto u Železari dobili u poslednjih godinu-dve dana, dok ona praktično i nije radila. To je zapravo najbolji pokazatelj odnosa države i ove vlade – a ni prethodne nisu bile bolje – prema „javnom sektoru“, tj. državnim preduzećima i ustanovama. Lezi lebu… itd. Još uvek je to utočište za partijske „kadrove“ i „sklonište od buke“ (B. Đorđević) konkurencije, kompeticije i kompetencije.

Kome treba takvo preduzeće. Ako je smederevska Železara još uvek profitna, a ne socijalna ustanova.

Svejedno, nema sumnje da će većina u Srbiji, i među građanima i među analitičarima, podržati Vučićevu odluku. U stvari, nije baš sigurno da to važi za one prve. „Ordinary people“ su ovde oduvek pokazivali više trezvenosti i racionalnosti od raznoraznih državnih dušebrižnika i zaštitnika nacionalnih interesa.

Vreme je da se napravi jasna računica, tj. ako možda već postoji da se predoči građanima – kolika je cena „Smedereva“. Tačnije, koliko oni moraju da iz svog džepa plate da bi Železara radila.

Ne samo ove godine nego i narednih. Treba, dakle, da se zna (i) kakve su perspektive smederevske želazare, koliko će još godina ona raditi sa gubitkom i koliko će to, recimo, bar za narednih pet godina da košta građane i privredu Srbije. Takođe, trebalo bi da se zna da li, koliko i za šta u nju treba investirati. Sve bi to bili troškovi. S druge strane, treba da se iznese podatak kolika je korist od rada Železare, ne samo neposredna, nego i posredna, kroz rad transportnih preduzeća, prerađivačke industrije itd. Sve se to stavi na vagu, jedno na jedan drugo na drugi tas, pa da vidimo šta preteže. U stvari zna se šta preteže; ali hajde da bar znamo koliko. I može li to Srbija da izdrži. I, uopšte, treba li da izdrži ili će joj lakše biti bez tog samara, ako ne baš odmah, a ono za neku godinu svakako.

Pri tome treba početi od činjenice da je do kraja 2013. godine Železara napravila dug od 525 miliona evra: 260 miliona evra dugovi bankama, 120 miliona prema dobavljačima i 145 miliona evra dugovi za preuzete sirovine.

Ovaj podatak je nekako brzo „povučen“ iz javnosti, a izbačeni su neki drugi, ali prvi nikada nije demantovan. Ono što je ostalo izvan pažnje javnosti jeste pitanje otkuda toliki dug. Kada je, naime, Cvetkovićeva Vlada, pre gotovo tačno tri godine, za jedan dolar kupila Železaru od US Stila, dobila je (iako se danas mogu čuti i suprotne informacije) potpuno „čistu“ firmu, bez dinara duga. Čak je, kad se prebiju obaveze i potraživanja, bila u plusu za dvadesetak miliona dolara. Kako se za manje od dve godine nakarikalo pola milijarde evra dugova? Na to pitanje niko nije ni pokušao da odgovori. O tome šta je bilo u međuvremenu, tj. od tada do danas, da i ne govorimo.

A treba imati u vidu i ovo. Kada govore o (samo)održivosti industrije čelika stručnjaci vole da koriste sledeću ilustraciju: svaka železara, po njima, (treba da) ima dve noge. Jedna je rudnik gvožđa, a druga je rudnik uglja, tj. proizvodnja koksa. Smederevska železara nema u blizini ni jedno od to dvoje.

Ako joj se još oko vrata stavi teg od 5.000 obavezno zaposlenih, kako ona uopšte može, ne pozitivno da posluje, to je za nju nemoguća misija, nego da se ne sruši kao kula od karata.

Zar nije onda jeftinije da svi železarci sede kod kuće i primaju platu nego da proizvode gubitke. Ili je najbolje da im država lepo ukine privilegije, da im podeli otpremnine, pa neka budu u istom neobranom grožđu kao i svi drugi građani Srbije. Neka se bave grožđem, kad nisu umeli gvožđem.

Peščanik.net, 18.02.2015.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Udaja Železare Smederevo

Miša Brkić – Mešetar

Mijat Lakićević – Na smederevskom putu

Miša Brkić: Železara – političko pitanje

Mijat Lakićević – Čekajući menadžera

RADIO emisija – Konkurs za alhemičare

Miša Brkić: Posle gvožđa – grožđe

Miša Brkić – Smederevo na pjenu od Dunava

Miša Brkić – Železara u raljama tendera

Mijat Lakićević – Spasavanje svetog „Smedereva“

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)