Tokom 2014. sam u saradnji sa nekoliko naučnika sa univerziteta van naše zemlje počela da tražim doktorate visokih funkcionera Srbije, koji su u proteklim godinama stekli doktorsku titulu a u istom periodu se aktivno bavili politikom. Među njima se našla i Jorgovanka Tabaković, nekadašnja članica Srpske radikalne stranke, koja je 2012. posle dolaska na vlast Srpske napredne stranke postavljena za guvernerku Narodne banke Srbije. Godinu dana kasnije doktorirala je na Univerzitetu Educons iz Sremske Kamenice.
Dobiti doktorat Jogovanke Tabaković od ovog univerziteta nije bilo lako i da u Srbiji ne postoji Zakon o pristupu informacijama, to bi možda bilo sasvim nemoguće. Educons je dve godine odugovlačio sa slanjem kopije disertacije koja je na adresu Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) stigla tek početkom juna 2016, uz dopis u kome je pisalo: „Naša sumnja čime je motivisana Vaša namera i pozicija da preispitujemo stavove Vašeg političkog uverenja, za koje smo verovali da treba da bude neutralno, pokazale su se opravdanim.”
To nije bilo prvi put da Educons insinuira kako CINS ima skrivenu agendu – kao da je moguće izmisliti da je neki doktorat plagiran. Pre toga su me u mejlu optužili za mobing, kada sam rekla da ću se žaliti Povereniku za pristup informacijama, jer nisu želeli da mi daju doktorat. Mnogo nedoumica i nesigurnosti je bilo nakon što smo objavili da nam je doktorat stigao. Svi su očekivali da brzo napišemo priču, a mi u tom trenutku uopšte nismo bili sigurni da je imamo. CINS ne objavljuje tekstove bez detaljnih analiza i provera, pa je prvo trebalo utvrditi da li je doktorat uopšte plagiran. Da nije bio, sigurno bismo i to objavili.
Druga nedoumica bila je pitanje koje se često ponavljalo na društvenim mrežama: ko ste vi da analizirate doktorat, da li ste vi ikada napisali disertaciju? Ja sam novinarka, nemam kompetencije da govorim o naučnom kvalitetu bilo čijeg doktorskog rada. Zato je moj cilj bio da pokušam da uradim najviše što novinar može: da nađem primere plagiranja – kopiranja tuđih radova bez citiranja – i da napišem tekst o tome.
Prvi korak je bio pretvaranje 240 kopiranih listova doktorata napisanog na ćirilici u elektronsku verziju koja može da bude provučena kroz softver za detekciju pagijata. Tu nam je u pomoć prskočila mreža istaživačkih centara i novinara OCCRP (Organized Crime and Corruption Reporting Project), čiji je CINS član. Programerski tim ove organizacije čine vrhunski stručnjaci – oni prate inovacije koje su od pomoći novinarima. Jedna takva je program koji skenirane kopirane stranice pretvara u pretraživi elektronski tekst. Budući da je doktorat na ćirilici, preporučili su nam jedan ruski program i u roku od sat vremena na moj mail je stigao doktorat u Wordu.
Sledeći korak je bio provlačenje teksta kroz softver za detekciju plagijata. Ovo ne bih uspela bez pomoći profesora iz Srbije i van nje koji imaju pristup softverima na svojim univerzitetima, a koji nisu besplatni za korišćenje. Ovi softveri su sa razvojem tehnologija postali standard na svetskim univerzitetima. Mi smo koristili Turnitin, koji radi tako što prolazi kroz tekst dat na analizu i pronalazi reči, rečenice, cele paragrafe i tekstove na internetu. Ako nađe podudaranja, softver označava tekst koji je potencijalni plagijat i navodi izvor u kome ga je pronašao.
Rezultat koji smo dobili pretragom ćirilične verzije doktorata bio je pet procenata prenetog teksta bez citiranja, a izvor su bili tekstovi sa sajta Narodne banke Srbije. Pet odsto teksta u radu od 240 stranica nam se učinilo malo, pa smo želeli da napravimo još provera. Palo mi je na pamet da pokušamo sa latinicom – mnogo više tekstova na internetu napisano je latiničnim pismom, pa bi ih Turnitin lakše prepoznao i pronašao. Nakon što smo tekst prebacili u latinicu, ponovo smo ga proverili na Turnitinu. Nova pretraga dala je neverovatan rezultat. Latinična verzija je u sebi sadržala 24 odsto poklapanja, sa 6 različitih sajtova kao izvora. Čitave stranice su bile označene različitim bojama i brojkama. To je već bio znak da imam priču. Pet odsto je možda slučajnost, ali 24 odsto ne može biti slučajna greška.
Sada je trebalo svaku označenu rečenicu posebno pronaći i uporediti. Pretraga se svodila na ukucavanje delova rečenica koje je program označio i pronalaženje izvora na ukazanim sajtovima. Prvi izvor sam vrlo brzo našla na sajtu Univerziteta Singidunum – bila je to knjiga profesorke Lidije Barjaktarović iz koje je prema Turnitinu preuzeto 12 odsto teksta.
Izvor broj 2 bio je sajt socioeconomica.info na kome je knjiga dr Mehmeda Murića. Ali ova knjiga je izdata 2013, a sporni doktorat je bio odbranjen 2011. godine. Učlanila sam se u Narodnu biblioteku Srbije, zatražila pomoć od jednog makedonskog časopisa i potražila originalnog autora teksta. Na kraju se ispostavilo da je knjiga iz 2013. zapravo monografija – zbirka radova koje je autor objavljivao ranije. U njoj se nalazio tekst iz 2010, originalno objavljen u makedonskom biznis časopisu.
Treći izvor je bio lični sajt Nikole Tasića, nekadašnjeg savetnika u Narodnoj banci Srbije. Ali na tasic.net me je čekala poruka: “Site is currently down for maintenance” (Sajt trenutno nije dostupan zbog održavanja). Ovde mi je pomogao mali trik istraživačkih novinara – Wayback Machine – online softver koji rekonstruiše sajtove koji više nisu u funkciji. Wayback Machine je uspeo da otvori Tasićev sajt na kome su bili navedeni svi njegovi radovi na srpskom, ali linkovi ka tim tekstovima više nisu radili. Preko deset od tih tekstova sam pronašla na drugim mestima, skinula ih i počela sa čitanjem, upoređivanjem, podvlačenjem, lepila stikere, pisala beleške, zaokruživala sitne izmene. Na kraju se sve svelo na četiri Tasićeva rada koja su u doktoratu Jorgovanke Tabaković na raznim mestima korišćena i kombinovana.
Četvrti izvor bio je sajt profesorke Ekonomskog fakulteta u Beogradu Danice Popović. Nisam uspela da pronađem bilo šta što bi se na tom sajtu podudaralo sa spornim doktoratom. Kontaktirala sam profesorku Popović i zamolila je za pomoć. Ispostavilo se da je ranije na njenom sajtu bio postavljen rad profesorke Jasne Atanasijević iz Novog Sada iz koga je preuzeto 2 odsto teksta spornog doktorata.
Turnitin je na poslednjem mestu naveo dva izvora sa po jednim procentom preuzetog teksta. Sajt Udruženja Banaka Srbije morali smo da zanemarimo, jer je na njemu bio jedan od Tasićevih tekstova koje smo ranije našli na sajtu Narodne banke Srbije. Drugi je bio sajt Centralne banke Crne Gore, ali ni njega nismo uzeli u obzir jer je Turnitin uglavnom označio isprekidane rečenice ili neke njihove delove.
Ovo istraživanje rezultiralo je tvrdnjom da preko 20 posto tekstualnog dela doktorata Jorgovanke Tabaković čine tuđi necitirani tekstovi.
Posle nekoliko meseci čitanja o monetarnoj politici, repo kamatnim stopama, ciljanju inflacije i vektorske autoregresije, tekst je bio napisan. Bila je preostala još jedna provera. Svaki CINS-ov tekst prolazi kroz proveru činjenica, koja podrazumeva ispitivanje bukvalno svake reči i rečenice u tekstu. To rade osobe koje do tada nisu imale nikakav dodir sa istraživanjem, kako bi bile u potpunosti nepristrasne. Ako nemaš zvaničan i pouzdan dokaz za neku tvrdnju, taj podatak leti napolje, makar to bila rečenica „Aleksandar Vučić je predsednik Srpske napredne stranke“. Sve mora da se dokaže. Koleginica Milica Šarić koja je radila proveru ovog istraživanja morala je praktično da uradi isto što i ja: da prođe kroz svaki izvor, pročita ponovo svaku rečenicu, uporedi je i potvrdi da nisam nešto pogrešila ili propustila.
Na kraju, kada smo sve potvrdili, trebalo je zvati Jorgovanku Tabaković, njenog mentora, univerzitet Educons i sve profesore od kojih su preuzeti tekstovi. Guvernerku smo pokušavali da dobijemo danima, ali nam nije odgovarala. Nekoliko dana nakon što je tekst objavljen, Jorgovanka Tabaković je u dnevnom listu Blic proglašena za najmoćniju ženu u Srbiji. U tim istim novinama početkom 2017. je dala intervju u kome je na pitanje o doktoratu rekla: „O tome je svoju reč već dao Univerzitet Educons, koji je za to pozvan, i ja ne bih dalje komentarisala“. Rektor Univerziteta Educons Aleksandar Andrejević rekao je da, za razliku od prirodnih i tehničkih nauka, u društvenim oblastima postoji veća tolerancija na poklapanje teksta, pa 20 odsto nije nužno plagiranje. Nijedan profesor od kojih su tekstovi praktično ukradeni nije želeo da to prokomentariše.
Čemu sve to? Kada vidimo šta se desilo sa doktoratima Nebojše Stefanovića, Aleksandra Šapića, Siniše Malog – jedno veliko ništa – pitanje ima smisla. Pojavile su se neke nezavisne komisije koje su rekle da doktorati nisu plagirani. Ali ono što je bitno – sistem se pomalo menja. Nakon tekstova o doktoratima funkcionera iz 2014, uveden je nacionalni repozitorijum disertacija – online baza doktorskih radova na svim univerzitetima u Srbiji, privatnim i državnim.
Nacionalni savet za visoko obrazovanje je u oktobru prošle godine usvojio dokument pod nazivom „Osnove za kodeks o akademskom integritetu na visokoškolskim ustanovama u Republici Srbiji“, koji će primenjivati svi državni i privatni univerziteti u Srbiji i koji između ostalog daje mogućnost za kažnjavanje plagiranja. Pre toga je u junu 2016. Univerzitet u Beogradu usvojio Etički kodeks i Pravilnik kojim se definiše jasna procedura utvrđivanja plagijata i mere kojima se kažnjava neakademsko ponašanje.
Problem koji ostaje je to što su univerziteti jedini koji imaju nadležnost da pokrenu procedure kojima bi se proverili navodi da li je nečiji doktorat plagijat. Sa Educonsa do danas nisu objavili šta planiraju da urade u vezi sa doktoratom Jorgovanke Tabaković.
CINS, 20.01.2017.
Peščanik.net, 22.01.2017.
PLAGIJATI