Kako stvari stoje

Kako stvari stoje, a kakve bi mogle da budu

 
Intervju sa istoričarem Toni Džadom, razgovarala Kristina Božić

 
Evropljani su se „zaljubili” u Obamu i pre nego što je postao predsednik. Istovremeno, jedva da znamo ko je naš novi predsednik, predsednik Evropske unije. Ne delimo ista osećanja, zar ne?

Početni entuzijazam za Baraka Obamu u SAD je bio ogroman, ali je imao jednu veoma lokalnu dinamiku – to je priča o tome kako je Amerika mogla da izabere crnca za predsednika samo 150 godina nakon ukidanja ropstva i 40 godina od ukidanja segregacije. Ovo je značilo da smo, iako zvuči previše optimistično, konačno bili spremni da stavimo tačku na rasno pitanje. Značilo je da će on promeniti politiku, predstaviti novo lice Amerike, staviti tačku na Bušovu eru i uspostaviti nov odnos između Amerike i ostatka sveta – ali, ova pitanja su bila važna samo malom broju ljudi. Ovde dolazimo do asimetrije između očekivanja Amerikanaca i Evropljana. Evropljani su verovali da će doći do radikalnog poboljšanja, neke vrste moralne regeneracije američke spoljne politike. Oni su sada razočarani, ili će to postati, jer se to neće dogoditi.

Američka očekivanja su se delimično ispunila samim izborom Obame za predsednika, ali odatle pa na dalje razočarenje je neizbežno: prvi crnac izabran za predsednika SAD nikada ne može biti potpuni radikal, neustrašivi, hrabri, prodorni liberal ili socijaldemokrata. Obama nije ništa od toga. On je čovek kompromisa koji stalno pokušava da izgradi ravnomeran odnos između republikanaca i demokrata. Možda je to očiglednije u Americi nego u Evropi, ali Obama je veoma jasno deo američke retoričke tradicije. On je veliki govornik, odličan pokretač masa i, na neki način, vešt manipulator pitanjima morala i etičkih ideala. Ova tradicija ide od Edlej Stivensona, sve do Abrahama Linkolna i dalje. Ono što Obami nedostaje je sposobnost da svoju retoriku pretvori u političku snagu. Opasnost koju mi Amerikanci vidimo ogleda se u tome što će ga ovaj jaz između njegove retorike i preduzetih akcija oslabiti. Ovo važi za njegovu politiku na srednjem istoku i donekle za njegov odgovor na ekonomsku krizu. Evropljani ovo još uvek ne vide. Stoga je razočarenje ovde mnogo veće, ali strahujem da će početi da raste i u Evropi.

Što se vašeg predsednika tiče – predsednika Evropskog saveta Hermana van Rompuja – ja sam jedan od verovatno 20 ljudi u Americi koji znaju njegovo ime. Njegov izbor je katastrofa, kao i izbor Ketrin Ešton, novog visokog predstavnika EU za spoljnu politiku. Često se smatra da Evropa i dalje neće biti u stanju da svoju ekonomsku moć i svoj veoma veliki i pozitivan institucionalni primer pretvori u političku moć i uticaj u svetu. Izbor slabog predstavnika na ovu funkciju sigurno neće pomoći, ali on takođe pokazuje i nastojanje da se EU drži podalje od toga da postane moćan akter. Ovo se nije desilo slučajno. Ljudi koji su bili najaktivniji prilikom ovog izbora (Merkelova, Sarkozi i Braun) su najuticajniji ljudi u Evropi. Sa novim ustrojstvom Evropske unije, otvorile su se dve mogućnosti. Kako je izvršna vlast u velikoj meri zavisila od toga kako su se birali i ko su bili predstavnici, ona je mogla biti ili veoma jaka ili veoma slaba. Odlučili smo se za ovu drugu opciju i ja lično mislim da je to katastrofa.

Zar evropska sumnjičavost prema jakim liderima nije razumljiva ako se posmatra iz istorijske perspektive?

Ne mislim da su Sarkozi i Merkelova sedeli zajedno u Briselu i rekli: „O, dragi/a, seti se Staljina. Trebalo bi da imamo slabije lidere: to je bolje za našu demokratiju.” Mnogo je verovatnije da su rekli ovo: „Gledaj, potrebni su nam čelnici koji neće ugroziti naše odvojene francuske, nemačke ili britanske političke ciljeve. Ako budemo imali slabe, simbolične predstavnike, stvarna moć će ostati unutar velikih država”.

Ako previše vremena budemo trošili brinući o tome da ne ponovimo greške iz prošlosti, i ako budemo previše obazrivi kako ne bismo izabrali autoritarne lidere i slično, onda će Evropa ostati da zuri sama u sebe, govoreći: „Blagi bože, mi smo dobri ljudi. Imamo veličanstvene institucije, odličan sistem socijalne zaštite, prosperitet; civilizovaniji smo od Amerikanaca, nemamo smrtnu kaznu, znamo kako da tretiramo imigrante, ne ophodimo se loše prema strancima, ne napadamo strane države – mi smo jedan veoma solidan kontinent. I drugi će nas slušati”. Ako ovo uradimo, bićemo vrlo fini i vrlo neefikasni. Ranije, dok sam još mnogo putovao, ljudi su znali da mi kažu: „Molim vas, pričajte nam o Evropskoj uniji. To je jedna tako veličanstvena stvar – sa nacionalnim državama i transnacionalnim institucijama, sa svojim zakonima, sudovima i zajedničkim propisima koje ljudi poštuju. Kako i mi to da postignemo? Kako od II svetskog rata stižete do Mastrihta i EU?” Evropljani ne razumeju da je ovo neverovatan istorijski presedan.

U jednom svom skorašnjem tekstu pozvali ste na „socijaldemokratiju straha”. Ali, zar „rat teroru” u poslednjih osam godina nije pokazao koliko opasna mogu biti pozivanja na strah? Kada je strah opravdan?

Ne želim da tvrdim da postoje dobri strahovi, ali je moguća dobra i loša upotreba strahova. Loša upotreba je jasna. Postoji demagoška zloupotreba straha od stranaca koji kulminira postavljanjem barijera prema imigrantima, izbeglicama ili prognanicima. Osećaj da stvari izmiču kontroli, da sledeće godine možemo da izgubimo posao zbog konkurencije iz Kine ili Indije, ili da neke farme u narednom petogodišnjem periodu zbog klimatskih promena mogu postati neupotrebljive, intenzivirao se sa globalizacijom; on je takođe doveo do velikih, neodređenih strahova koje podstiču ljudi kao što je Sara Pejlin u Americi, ili anti-imigrantska stranka u Danskoj, ili zahtev za referendumom protiv minareta u Švajcarskoj. Ovakvi strahovi mogu podhranjivati nacionalizam, patriotizam, preventivne ratove i represivno zakonodavstvo protiv terorizma, ali se na kraju sve svodi na prekomernu državnu silu. Oni vas ne mogu zaštititi od terorizma, koji je politički problem, mogu samo da stvore previše moćnu državu. Ovo može da se dogodi i u veoma otvorenim demokratijama.

Velika Britanija ima više lokalnih kamera koje konstantno beleže gotovo svačiji pokret  nego bilo koja druga demokratska država na svetu. U neka ranija vremena na ovo bismo gledali kao na neprihvatljivo ugrožavanje ličnih sloboda; danas je to prihvatljivo jer se ljudi plaše kriminala, nepoznatih, terorizma. Ne čeka nas više izuzetno srećna, sigurna i stabilna budućnost: ovo nije Švedska iz 1965.

Zbog toga predlažem socijaldemokratiju straha. Trebaće nam aktivne intervencionističke države koje će nas štititi od stvari koje plaše ljude: države koje će kontrolisati promene tako da se one ne izmaknu kontroli ili ne izazovu negativne političke reakcije. Zašto da se ne suočimo sa ovim izazovom u ime jedne progresivne države koja se temelji na kolektivnim ciljevima i svrhama i koja štiti institucije koje nam daju osećaj zajedničkog identiteta i zajedničkih vrednosti? Moraćemo da nađemo neki nov jezik na kojem ćemo izraziti ulogu države u ovom nesigurnom svetu. Možemo da biramo između toga da prepustimo drugim ljudima da kreiraju jezik koji nam se neće dopasti i toga da ga sami osmislimo.

Napisali ste da ljudi imaju tendenciju da neprijatne političke situacije opisuju jezikom koji će ih učiniti podnošljivijim. Ljudi u Iranu su imali običaj da kažu kako žive u ‘ograničenoj demokratiji’, pre nego što je postalo jasno koliko je ona zaista ograničena. Koje lingvističke trikove koristimo mi u Evropi i Americi?

U Americi je pogrešna upotreba jezika uglavnom kulturne, a ne političke prirode. Ljudi će optužiti Obamu da je socijalista. Italijani će reći magari–kamo sreće. Međutim, niko ovo ne uzima mnogo ozbiljno. Umesto toga, ono što imamo u SAD jesu kulturne zajednice koje kontrolišu šta sme a šta ne sme da se kaže i to je ono što oblikuje našu definiciju različitosti.

Ideja je da ne možemo imati elitu jer je elitizam nedemokratski i neegalitaran. Na taj način vi uvek ističete da su ljudi u osnovi isti. Ukoliko su hendikepirani kao ja, onda su ‘različitih sposobnosti’ što mi je vrlo zanimljivo. Nije to ‘različita’ sposobnost: to je nesposobnost. Ali, kako je politički nezgodno praviti razliku između ljudi koji nešto mogu da urade i onih koji to ne mogu, onda se ovi drugi opisuju kao drugačiji, ali jednaki.

Mnogo stvari je tu pogrešno: prvo, reč je o pogrešnom jeziku; drugo, stvara se iluzija istovetnosti ili, u njenom odsustvu, postignuća; treće, zamagljuju se stvarna moć i kapacitet, stvarno bogatstvo i uticaj. Vi opisujete sve ljude kao da imaju jednake šanse, ali u praksi neki ljudi ustvari imaju veće šanse od drugih. Sa ovakvim jezikom jednakosti, duboka nejednakost se mnogo lakše javlja.

Najvidljivija zloupotreba jezika u Britaniji se ogleda u redefinisanju privatnih, profitnih ekonomskih aktivnosti kao usluga koje obezbeđuje država. Konkretan primer je način na koji privatni preduzetnici vode staračke domove. Međutim, ovo niko ne želi da nazove pravim imenom, zato se oni opisuju kao ‘pružaoci’ usluga, kao da su mlekadžije koje starim ljudima donose mleko. To ljude onemogućava da u potpunosti shvate da je država svoju obavezu odgovornosti prenela na privatni sektor čiji je motiv da pruži najjeftinije moguće usluge uz najveći mogući profit.

U Francuskoj se dešava nešto drugo, neka vrsta grubog izvrtanja republikanizma. Stari francuski ideal egalitarnog republikanizma bez razlika i bez kompromisa sa religijom i lokalizmom, gde svako ima jednake mogućnosti, govori isti jezik i živi u istoj Francuskoj. Taj ideal je nastao krajem 18. veka kao način da se napravi radikalan prekid sa starim režimom – sada se koristi kako bi se zamaskirale poteškoće mladih ljudi, naročito onih tamnoputih, iz siromašnih predgrađa ili severne Afrike. Stari jezik jednakosti se tako transformisao, pa sada govorimo kako svi imamo jednake mogućnosti, kako smo svi jednaki. Nećemo da pričamo o tome da ste vi žensko ili tamnoputi, ili vam dozvoliti da se drukčije oblačite, jer to ne bilo republikanski. Ovaj manevar omogućava veoma liberalno ponašanje u ime ‘liberalnog ideala’.

Neki ljudi su angažman Evropljana u zemljama kao što je Avganistan povezali sa kolonijalnim misijama u 19. veku, kada su evropski konflikti izvoženi u Afriku i Aziju.

Uvek me brinu analogije poput ove jer su ljudi onda skloni da kažu: ‘Bože moj, upravo je tako’. Postoji analogija, ali je ona samo delimična. Od 17. veka pa do 40-tih, čak i 50-tih godina 20. veka, Evropljani su se uglavnom bavili jedni drugima u veoma malim, ograničenim ratovima i eksploatisali neevropske narode, bilo na svojim granicama, bilo na drugim kontinentima, i to na neverovatno surove načine – počevši od Južne Amerike pa sve do belgijskog Konga. Odnos prema neevropljanima uvek je bio neuporedivo gori od odnosa čak i prema najomraženijem evropskom neprijatelju. Sve ovo se promenilo u 20. veku kada se odnos prema drugim Evropljanima razvio u neku vrstu unutrašnjeg kolonijalizma. Tretman Jevreja od strane Nemaca ili Ukrajinaca od strane Rusa pod Staljinom bio je čak i gori od načina na koji su se Belgijanci odnosili prema Kongoancima. Ovo je bio nov fenomen. Njegova šokantnost se ogledala u tome što se nakon II svetskog rata (sa izuzetkom bivše Jugoslavije) shvatilo da se nijedan evropski problem ne može rešavati ratom – sigurno ne tako što bi se dozvolilo da civili pate onako kako su patili između 1913. i 1950.

Ne mislim da je posledica da su Evropljani opet izvezli svoje konflikte interesa van granica Evrope. Reč je o nečem pasivnijem i u neku ruku gorem. Ono što se dešava je potpuno odsustvo brige. Pre nego što su ratovi u Jugoslaviji buknuli 1991, dosta sam boravio u Evropi, naročito u Nemačkoj i Austriji. Razgovarao sam sa ljudima i govorio im: „Ovo neće izaći na dobro. Ovo je ozbiljno. Ako slušate šta Milošević govori i gledate šta se dešava u Srbiji i na Kosovu … biće problema”. Ljudi bi mi odgovorili ili „Ne, ne, naravno da ne, to se neće dogoditi” ili „Pa šta? To nije naš problem. Nemamo moralnu odgovornost jer oni nisu deo Evrope”. To je etički katastrofalna pozicija, ali nije isto što i aktivno učešće. To je izraz nezainteresovanosti.

Kada je Buš opravdavao rat u Iraku, navodio je argument koji je u to vreme u Americi bio veoma popularan: „Moramo da ih uništimo tamo da ne bi došli ovde, kod nas”. Govorio je kao da na svetu postoje dva mesta: ovde – u Americi, i tamo. Sve dok je problem negde tamo, on nije ovde. Evropljani to ne mogu da kažu jer su njihovi potencijalno najveći problemi na njihovim granicama: Ukrajina, Turska, Balkan, srednji istok, severna Afrika. Stoga evropski stav nije bio da se problem izveze i reši tamo negde, gde god to bilo, jer to tamo je isuviše blizu. Čak i kada bi Evropa imala vojsku i vazdušnu flotu, bilo bi nezamislivo da napadne Siriju koja je udaljena nekoliko stotina kilometara od evropskih granica. To bi bilo previše opasno. Pravi problem sa Evropom je što ona kaže: „Pretvaraćemo se da to nije naš problem”. Ovo je mnogo opasniji propust od toga da se napravi greška – to da operete ruke od tuđih problema na koje gledate kao na ključne moralne nedostatke. To je ono što Evropa sada radi.

Ona to radi već duže vreme u slučaju Izraela i Palestine, izražavajući neslaganje sa okupacijom, ali ne radeći gotovo ništa kako bi se ona okončala. Da li postoji išta što bi Evropa mogla da uradi kako bi pojačala pritisak na Izrael?

Izrael želi dve stvari više nego bilo šta drugo na svetu. Prva je američka pomoć i nju ima. Sve dok Izrael tu pomoć bude dobijao bez postavljanja uslova, moći će još dugo da radi razne glupe stvari, šteteći i Palestincima i sebi bez ikakvih rizika. Međutim, druga stvar koju Izrael želi su ekonomski odnosi sa Evropom kao vid bekstva sa srednjeg istoka. Smešno je da su Jevreji proveli stotine godina očajnički pokušavajući da imaju svoju državu na srednjem istoku, a sada troše svo svoje vreme pokušavajući da pobegnu odatle. Oni ne žele da tamo budu ekonomski, kulturno ili politički – oni se ne osećaju delom srednjeg istoka i ne žele da budu njegov deo. Oni žele da budu deo Evrope i tu leži ogromna moć Evropske unije. Ako bi EU rekla: „Sve dok kršite međunarodno pravo, ne možete uživati privilegije ograničenog ekonomskog članstva, ne možete dobijati unutrašnje trgovinske olakšice, ne možete biti deo tržišta Evropske unije”, onda bi ovo bio ogroman problem za Izrael, odmah iza onoga da izgubi američku vojnu pomoć. Ne moramo čak uopšte da govorimo o Gazi, dovoljne su okupirane teritorije.

Zašto Evropljani to ne urade? Ovde je problem ucene značajan, a nije čak u pitanju ni aktivna ucena već samo – ucena. Kada govorim o ovim stvarima u Holandiji ili Nemačkoj, ljudi mi kažu: „Ne možemo to da uradimo. Nemojte da zaboravite da smo u Evropi. Setite se samo šta smo radili Jevrejima. Ne možemo da koristimo ekonomsku moć protiv Izraela. Ne možemo da kritikujemo Izrael, ne možemo da koristimo našu snagu značajnog ekonomskog aktera kako bismo izvršili pritisak na jevrejsku državu. Zbog čega? Zbog Aušvica.“ Veoma dobro razumem ovaj argument. Mnogi članovi moje porodice su ubijeni u Aušvicu. Ali, ovo je besmisleno. Evropa ne može večito živeti na račun tuđih zločina kako bi imala opravdanje za državu koja stvara i čini vlastite zločine. Da bi cionizam uspeo kao otelovljenje izvorne ideje osnivača cionizma, Izrael mora da postane normalna država. To je bila ideja. Izrael ne treba da ima poseban status zbog toga što je jevrejski. Jevreji treba da imaju svoju državu kao što i svi drugi narodi imaju svoju državu. Ta država ne treba da ima više prava nego što je ima jedna Slovenija, ali ni manje. Stoga ona mora i da se ponaša kao država. Treba da objavi svoje granice, prizna međunarodno pravo, potpiše međunarodne sporazume i ugovore.

Isto tako, druge države prema njoj treba da se ophode na način na koji bi se ophodile prema bilo kojoj drugoj državi koja je prekršila te zakone. U protivnom će biti tretirana kao nešto posebno i cionizam kao projekat će propasti. Ljudi će reći: „Zbog čega smo se okomili na Izrael? Šta je sa Libijom? Jemenom? Burmom? Kinom? Svi su oni puno gori”. Dobro. Ali, mi ovde propuštamo dve stvari: prvo, Izrael sebe smatra demokratskom državom i stoga ga treba porediti sa demokratskim, a ne diktatorskim državama; drugo, ukoliko bi Burma Evropskoj uniji rekla: „Nama bi neverovatno mnogo značilo kada bismo imali prava privilegovane trgovine sa vama”, Evropa bi rekla: „Najpre morate da oslobodite političke zatvorenike, održite izbore i otvorite svoje granice”. To isto moramo da kažemo i Izraelu jer u protivnom priznajemo da je jevrejska država neobična – čudna, nekako drugačija država koju ne treba tretirati kao sve druge države. Deo ovog problema je loša evropska savest.

Istakli ste da Evropa mora gledati prema spolja ukoliko želi da ima bilo kakav uticaj u svetu. Ali to nameće pitanje o evropskim granicama. Kako definišemo Evropu geografski? Da li su njene granice isto što i granice Evropske unije?

Ne postoje granice Evrope. Ona je uvek imala veoma promenljivu geografiju. Njene granice su tradicionalno bile kulturne, a ne fizičke. Evropa i hrišćanstvo su se veoma tesno preplitali, osim u periodu od nekoliko stotina godina značajnijeg prisustva muslimana u Španiji i istočnoj Evropi. Ono što je bilo važno je dominantna, a ne poslednja granica. Ljudi u Poljskoj će vam reći da su oni centar Evrope. Ali ako je to istina, onda je gotovo sasvim sigurno i Rusija deo Evrope. To najverovatnije važi i za države poput Jermenije, Gruzije i Azerbejdžana, od kojih su neke u krajnjoj liniji veoma hrišćanske i istorijski gledano su na mnogo načina bile veoma povezane sa centralnom Evropom. Bilo je ljudi koji su govorili: „Severna Afrika je Evropa. Kultura Evrope je bila razvijenija tamo gde su danas Libija ili severni Tunis nego u južnoj Španiji. Te oblasti su dugo bile deo Rimske imperije. Mnoge velike evropske ličnosti iz ranog hrišćanskog perioda su poreklom iz Afrike”.

Ovakvi argumenti ne vode nikuda. Moj odgovor je da je Evropa kulturni prostor koji se ne preklapa nužno sa Evropskom unijom kao fizičkim prostorom; u protivnom, postojaće beskonačne debate u izraelskom stilu o tome gde bi trebalo postaviti granice. Evropska unija je nešto drugo jer je nastala kao Evropska ekonomska zajednica s idejom otvorenog prostora. Svako ko je poštovao pravila, norme i regulative mogao je da se pridruži. Ovo je bilo veoma lako reći 1958. jer je veći deo Evrope bio u „zatvoru”. Niste morali da brinete o tome da li ćete morati da primite Slovačku jer, zahvaljujući Rusima, nije postojao rizik ili šansa za tako nešto. Jedino o čemu ste morali da razmišljate bile su bogate države na zapadu: bilo male, bogate zemlje poput Austrije, ili one velike poput Italije ili Španije. Posle 1989, sve se ovo raspalo. Evropska unija je pravno, kulturno i institucionalno postala posvećena proširenju i prihvatanju svih onih koji su želeli da joj se pridruže, a koji su sa prostora koji se može smatrati Evropom. Kako niko taj prostor nije definisao, nije bilo ni ograničenja. U to vreme Turska nije bila problem: prvo, ona je tada bila uglavnom vojna diktatura i drugo, nalazila se dalje od Jugoslavije i Bugarske koje još nisu bile spremne za ulazak u EU.

Danas je situacija mnogo drugačija. Evropu određuju pravila Evropske unije i njena spremnost da primi nove države. Ali već tokom sredine 90-tih godina postalo je jasno da je Brisel – bez obzira na to šta se javno govorilo – „tajno” želeo da uspori ovaj proces i da ga, ukoliko je to moguće, okonča. Razlozi za to su bili veoma solidni, jer je Evropska unija uspela na temelju iskrene međudržavne saradnje, pri čemu su bogate države ili regioni pomagali onim siromašnim i nove male članice su mogle biti primorane da se dobro „ponašaju”. Ovo je funkcionisalo sve dok je velika većina članica bila velika i bogata i dok su jedine verovatne nove članice bile male ili bogate ili, ukoliko su bile siromašne, onda izuzetno male. Kada se ovo tokom 90-tih godina promenilo, ljudi su počeli da govore: „Čekajte malo, Evropa mora biti kulturno određena, u obzir se mora uzeti duhovno, arhitektonsko i jezičko nasleđe”. Ovo je jednostavno bio način da se kaže: „Ne možemo primiti muslimane”. Čuo sam i katolike kako govore da ne treba primiti ni pravoslane hrišćane. Ljudi ovo govore u Poljskoj, Hrvatskoj i delimično u Mađarskoj, ali oni tu zapravo misle na Ruse, Srbe i Rumune, a ne generalno na pravoslavne hrišćane. Ali, kako se to ne može reći otvoreno, jezik se iznova zloupotrebljava.

Međutim, ispod svega ovoga, krije se suštinski problem. Ukoliko otvorite vrata Evrope velikom broju veoma siromašnih ljudi, sistem pomoći i subvencija će se urušiti. Holandija može da subvencioniše, na primer, Letoniju, ali je neodrživo za Dansku da subvencioniše Tursku. Ovo je realnost, kao što je realnost i pitanje – ako Turska postane članica, zašto ne i Ukrajina? A to bi onda bilo još skuplje. Stoga su stvarna ograničenja širenja Evropske unije ekonomska realnost i, iznad svega, pitanje političke hrabrosti. Ako političari nisu spremni da kažu zbog čega bi Turska trebalo da postane članica, kao što neće da kažu zbog čega bi trebalo da budemo oštriji prema Izraelu, onda ne možete očekivati od ljudi da ova pitanja intuitivno razumeju. Generacijama naših političara je lakše da kažu – Evropa je „popunjena”, ne možemo više da se širimo, moramo da se bavimo lokalnim problemima, zaštitom socijalne države, našom tradicijom, imidžom naših gradova i slično. Ovo će biti retorika Evrope u budućnosti. Ona više nije hrišćanska već „judeo-hrišćanska”, nije više katolička i protestantska već katolička, protestantska i pravoslavna. Strah od terorista u poslednjih deset godina je olako dopustio stvaranje Evrope granica pre nego Evrope širenja.

Ukoliko postoji jedna stvar koja nedostaje današnjim političarima, onda je to hrabrost. Smatra se da je to idealistično, čak naivno.

Političarima uvek nedostaje hrabrost. To je kao da kažete da košarkaši uglavnom nisu niski rastom. To je neupotrebljiv atribut. Biti moralno hrabar znači reći nešto drugačije, nešto što vam umanjuje šanse da ćete dobiti naredne izbore. Hrabrost je na jedan čudan način više bila prisutna u staromodnim prosvećenim diktaturama nego u demokratijama. Međutim, postoji tu još jedan faktor.

Moja generacija se pokazala kao katastrofalna. Rođen sam 1948, tako da sam manje-više istih godina kao Džordž W. Buš, Bil Klinton, Hilari Klinton, Gerhard Šreder, Toni Bler i Gordon Braun – prilično bezvezna generacija kad počnete o njoj da razmišljate, a ovoj listi se mogu dodati i mnoga druga imena. To je generacija koja je odrasla 60-tih godina u zapadnoj Evropi i Americi, u svetu u kojem nije bilo teških odluka, ni ekonomskih, ni političkih. Nije bilo ratova u kojima su morali da se bore. Oni nisu morali da se bore u Vijetnamu. Odrasli su verujući da, kakav god izbor da naprave, on neće dovesti do katastrofalnih posledica. Rezultat toga je – bez obzira na razlike u nastupu, stilu ili ličnosti – da se radi o ljudima kojima je veoma teško da donesu nepopularnu odluku.

Neko je jednom rekao: „Ali Blerova odluka da krene u rat u Iraku nije naišla na odobravanje znatnog dela naroda”. Slažem se, ali ono što je Bler uradio je nastojanje da obezbedi drugu vrstu popularnosti – on je želeo da demonstrira svoju snagu. Da bi to postigao, morao je da uradi nešto nepopularno, ali tako da ga to ništa ne košta. Mnogo je teže uraditi nešto nepopularno što vas može koštati vašeg posla. Poslednja generacija političara u Americi koja je imala takvu snagu je verovatno bila ona Lindona Džonsona. Na neki čudan način, Margaret Tačer, koju ja apsolutno ne cenim, imala je hrabrosti. Pa ipak, ona se uklapa u profil nekog ko je naivan i idealista. Meni se ne sviđaju njeni ideali, njena naivnost je bila katastrofalna, ali još uvek je reč o poštenom opisu.

Kvalifikovati danas nekog političara kao idealistu znači kritikovati ga. Ovo je neka vrsta nove pojave koja je takođe proizašla iz činjenice da Evropa više od 60 godina nije učestvovala u ratovima koji bi zahtevali opštu mobilizaciju stanovništva. Poslednji put kada je u istoriji postojao tako dug period mira je verovatno bilo u ranom srednjem veku. Lideri su tradicionalno dolazili na vlast putem ratova ili osvajanja. Imali smo šest-sedam generacija političkih lidera koji su na vlast dolazili isključivo političkim manevrima, što je istorijski gledano vrlo neuobičajeno. To je kao interna reprodukcija: nema spoljnih inputa, nema novih tipova ljudi, postoji samo politička klasa koja samu sebe reprodukuje. Ovo nije argument u prilog ratu, već jednostavna istorijska činjenica.

U svojoj knjizi ‘Posleratni period: istorija Evrope posle 1945.’  tvrdite da osobenost Evrope nije u njenim zakonima već u njenom načinu života. Ja živim u Evropi ali ne znam šta to znači.

Svaki put kada operska kuća iz Pariza ili Liona dođe u Ljubljanu, vi živite evropski način života. Tu opersku kuću subvencioniše ili zemlja iz koje dolazi, ili zemlja u kojoj gostuje, ili Brisel. Svi ljudi koji u njoj rade imaju ugovore, zdravstveno i socijalno osiguranje, dodatke u slučaju nezaposlenosti – beneficije koje ni jedna američka operska kuća ne pruža ni jednom svom igraču ili pevaču. Oni u Americi zarađuju više, ali nemaju nikakve beneficije ili zaštitu. Evropski način života je i kada radije putujete vozom na relativno kratkim relacijama nego se vozite svojim kolima ili letite avionom koji zagađuju životnu sredinu jer imate subvencionisan javni i delimično javni prevoz. Ali vi smatrate da je to normalan način da pređete određene relacije.

EU i njene članice vas visokim cenama benzina i porezima demotivišu da koristite svoja kola. Evropski način života je kada možete da govorite engleski i da se osećate podjednako komotno u Briselu, Barseloni, Ženevi, Beču, Londonu ili bilo gde drugde jer ste građanin šireg prostora od onog u kojem ste rođeni i koji vas samo usko definiše. Ali, mislim da se evropski način života najviše ogleda u tome što postoji izvestan stepen garancija za rizike koje preuzimate u svom profesionalnom životu, na primer – pomoć države u slučaju da izgubite posao. Ovo stvara osećaj prostora u kojem se osećate sigurno. Iz Amerike je lako videti razliku jer ovde je to prostor u kojem možete proći i vrlo dobro ali i vrlo loše, ali to nije prostor u kojem se osećate sigurno.

Ali, sa početkom ekonomske krize sve je teže obezbediti puno zaposlenje za mlade, beneficije su ograničene, a nesigurnost raste.

Mnoge evropske vlade favorizuju ljude koji već imaju posao i koji su najduže zaposleni tako da su žrtve oni koji su došli poslednji. Ovo je bila strateška odluka koja je doneta pre mnogo godina i to kako zbog izbornih razloga, tako i zbog toga što je briga o nezaposlenim starijim ljudima mnogo skuplja. Ako imate 45 godina i nemate posao, verovatno je da imate decu i da ste izgubili veliku platu tako da država za vas mora da izdvoji mnogo više. Tako država štiti starije, dok mladi postaju žrtve ovakvog izbora. Sindikati rade isto iz svojih razloga. Tako su danas mladi ljudi iz istočne Evrope duple žrtve. Prvo, mladi su i dolaze iz zemalja koje su se poslednje pridružile EU. Prve članice su neverovatno dobro prošle sa subvencijama, transferima, politikom zapošljavanja. Za nove države članice je bilo manje para i one su dobile manje. Rezultat ovoga je da su beneficije za evropski način života danas manje nego što su bile pre 20 godina. Ovo nije posledica ekonomske nužnosti već loših političkih odluka, lošeg poreskog sistema, investicija i lošeg perioda za sticanje članstva. 

Da li može drugačije? Naravno da može. Vratimo se pitanju političkog liderstva. Jedan od najskupljih programa u Francuskoj, penzioni sistem za radnike na železnici, ustanovljen je u godinama nakon II svetskog rata. Njen moćan komunistički sindikat je izdejstvovao vrlo dobar sporazum, naročito za mašinovođe. Oni su mogli da se penzionišu sa 54 godine sa punom platom sve do smrti. To je u to vreme bio veoma razuman sporazum. Ti ljudi su obično počinjali da rade sa 13 godina i ceo život su radili u vozovima na paru što je bilo fizički naporno i opasno. Sa 54 godine, oni su već bili iscrpljeni i obično bi živeli još nekih 8 godina nakon toga tako da njihove penzije i nisu bile neki veliki trošak za državu. Njihova deca i unuci danas imaju isti sporazum. Ali oni napuštaju školu sa 16 godina, upravljaju brzim vozovima (TGV) sedeći na udobnim stolicama, koji se leti hlade a zimi greju, i najzahtevnija stvar koju rade je pritiskanje dugmića; i oni se penzionišu sa 54 godine sa punom platom, ali njihovo očekivano trajanje života je još 24 godine nakon sticanja penzije. Danas je to besmisleno skup program, ali potrebna je velika politička hrabrost da se kaže: „Gledajte, okolnosti su se promenile. Mi i dalje smatramo da vi treba da se penzionišete sa dobrim penzijama, ali ne sa 54 godine. Možemo to da vam obezbedimo sa 64 godine. Ne sviđa vam se? Nađite onda drugi posao”. Reč je o politički teškoj odluci, ali to ne znači da je nešto loše sa konceptom socijalne države. Problem je u nedostatku političke hrabrosti. Razlog što je ovo bilo moguće tako dugo je taj što je Evropa bila neverovatno bogata u poređenju sa troškovima. Nakon II svetskog rata to je bio mlad kontinent sa ekonomijom koja je cvetala i koji je mogao sebi da priušti mnogo. Zakonodavstvo nije uvek bilo na visini, ali to nije smetalo. Ali, Evropa je i dalje neverovatno bogata. Nema nikakvog razloga zbog kojeg ljudi unutar EU ne bi mogli i dalje dobro da žive, kako u privatnom, tako i u javnom sektoru, kako mladi, tako i stari. U pitanju je politička odluka.

Gledamo masovne proteste u Grčkoj koji su delimično usmereni protiv neoliberalnog ekonomskog sistema koji je doveo do porasta nejednakosti i ostavio mlade ljude bez perspektive. Ali, izgleda da postoji ogroman jaz između protestanata i njihove vlade i još veći sa Briselom. Kako smo došli do toga da nam ljudi na ulici ništa ne znače?

Delimičan odgovor bi bio da je to tako u velikim zemljama. U Londonu je dva miliona ljudi protestovalo protiv rata u Iraku, ali vlada na njih nije obraćala pažnju i oni apsolutno ništa nisu promenili. Tako da je taj jaz univerzalan. Zbog čega? Teško je dati potpunu sliku. Međutim, ono što bi bilo „odsustvo jaza” trajalo je samo jedan kratak period. Počelo je krajem 19. veka sa masovnim novinama, masovnom pismenošću i brzinom i lakoćom komunikacija, naročito vozova. Vlade su bile primorane da obraćaju pažnju na „javno mnjenje”. Osećale su da su veoma ranjive. Izbori su mogli da ih uklone sa vlasti, a ako to nije bilo dovoljno, onda su mase sa ulica mogle da ostvare isti rezultat. Nakon II svetskog rata vlade su se povukle iz politike. Francuski ekonomski plan, na primer, nije odobrio parlament već administracija i birokrate. Evropsku uniju su institucionalno stvorile birokrate, a prvi izbori su održani tek 1979. Do tada nije bilo izbora, ispitivanja javnosti, glasova, ničega. Postojalo je osećanje, delom kao rezultat fašizma, da ne možete više verovati mišljenju mase – ono nije bilo pouzdano. Ne samo da su mase želele da vas svrgnu sa vlasti, one su isto tako mogle poželeti da obore ceo sistem. Od 50-tih godina XX veka pa na dalje, uticaj ulice, medija, novina, javnog mnjenja i ideologije se postepeno udaljava od stvarnih procesa donošenja odluka. Na kraju, više nije ni bilo mnogo važno da li ste zbacili neku vladu jer to ne bi promenilo suštinsku politiku, institucije, zakone jedne zemlje ili pravac većine pitanja javne politike.

Tek sada vidimo rezultate procesa koji se dešava već duže vreme. Protesti iz 60-tih godina, kojih se ja sećam kao student, uglavnom su opravdavani argumentom da su vlade izgubile kontakt i sluh za mišljenje naroda i ono što je njemu važno, naročito mladima, i da je ulica jedini način da se oni povrate. Sada uviđamo da ni to više ne pomaže. Stari tipovi masovnih pokreta, zajednice organizovane oko jedne ideologije, makar religijskih ili političkih ideja, sindikati i političke partije koji preokreću javno mnjenje u politički uticaj – sve se to izgubilo. Ali te poluge su nam potrebne. Bez njih, ljudi koji skaču ulicama gore-dole ne postižu ništa. Oni nisu bitni čak iako ih se okupi milion, i to u glavnom gradu. Uništili smo poluge narodne politike ili smo dozvolili da one budu uništene. Ostali smo sa ljudima kao pojedincima, a kada se ljudi okupe kao pojedinci, oni se jedino mogu okupiti kako bi održali velike demonstracije ili komunicirali putem interneta kao verbalne grupe za pritisak na izborima. Kombinacija fizičke mase i političke moći se izgubila.

Napisali ste da se ideja radikalnog progresa urušila sa padom Berlinskog zida i kolapsom komunističkog sistema u istočnoj Evropi. Ukoliko više ne možemo da verujemo u neumitne zakone istorije, ili sigurnost socijalističke budućnosti, na kojoj osnovi se onda može graditi progresivna politika?

Mislim da je ono što nam treba ponovna vera – ne u slobodu jer se ona lako, kao što smo videli, pretvara u nešto drugo – već u jednakost, koja nije isto što i istovetnost. Jednakost u dostupnosti informacija, znanja, obrazovanja, moći i politike.

Trebalo bi da nas mnogo više brinu nejednake mogućnosti, bilo između mladih i starih, između onih koji poseduju različite veštine, ili između onih iz različitih regiona unutar jedne države. To je drugačiji način da se govori o nepravdi. Moramo ponovo da otkrijemo jezik disidenstva. To ne može biti jezik ekonomije jer deo problema i jeste to što smo isuviše dugo govorili o politici jezikom ekonomije u kojem se sve vrti oko rasta, efikasnosti, produktivnosti i bogatstva, a nedovoljno o zajedničkim idealima oko kojih možemo da se okupimo, oko kojih možemo zajedno da se ljutimo, koji mogu zajedno da nas motivišu –  bilo oko pitanja pravde, nejednakosti, okrutnosti ili etičkog ponašanja. Odbacili smo jezik kojim to možemo da uradimo. I dok taj jezik ponovo ne otkrijemo, kako uopšte možemo da se povežemo? Ne možemo da se povežemo na bazi ideja neizbežnog progresa iz XIX i XX veka, ili prirodnog istorijskog napredovanja od kapitalizma ka socijalizmu ili nečem drugom. Ne možemo više u to da verujemo, a i svejedno, to više ne vrši posao. Potrebno je da ponovo otkrijemo naš vlastiti politički jezik.

 
Razgovarala Kristina Božić

Tony Judt, London Review of Books, 25.03.2010.

Sa engleskog prevela Svetlana Vukomanović

Peščanik.net, 30.04.2010.