Petak 1. avgust
Razmišljam da ućutim, šta mi treba da me pljuju nepoznati ljudi i vređaju zbog stava. Ili da mi kažu da možda nije trenutak. Ali shvatim da neću da mi bilo koja politička ili društvena snaga određuje kad je trenutak da nešto kažem. I nije moje da vagam kome ide a kome ne ide u prilog moje mišljenje, jer onda to nije novinarstvo, nego aktivizam. Meni je baš dobar trenutak da svi kažu šta imaju, pa da se pronađe zajednički interes i krene dalje. Ako smo civilizovani, valjda možemo da razgovaramo. Ako ćemo da se vređamo, onda i to da se zabeleži.
Na primer, moja kuma je veliki vernik. Svake nedelje ide u crkvu, posti sredu i petak i svaki post, trudi se da živi u skladu sa božjim zapovestima. Kad su pre par godina kroz Beograd proneli mošti vladike Nikolaja, išla je i ona, sa maramom i u dugoj suknji. Ja joj kažem: kumo, majke mi si malo odlepila. A ona meni: ništa se ne brini, pomenem ja i tebe u molitvi i zapalim sveću.
Duboko poštujem i nju i njena uverenja, a najviše poštujem što me nikad ne ubeđuje. Niti joj smeta moj slavski kolač iz pekare. Za mene je sva lepota u tome da se slučajno ne mešaš nekome u to dal slavi, dal se krsti ili se nipošto ne krsti i da se slučajno ne podsmevaš nekome da je „zatucan“ što posti po dva tri meseca. Ali volim da se razgovara o svemu, to je važno. Sećam se još kod dede u selu, kad treba da se kosi, ili kad dolazi kombajn, komšije se okupe, popiju kafu i rakiju pa jedan kaže: ljudi, kako ćemo? Pa dogovore neku logiku kojim će putem da prođe taj kombajn, ne po veličini imanja, nego po pristupačnosti livada.
Ispada da su razumniji bili toplički seljaci u prošlome veku nego mi, jer kada danas iznesete misao da ne možete nikome da date blanko podršku, nego treba da se razgovara, suočite se sa nizom zlobnih komentara, da ste ćaci i bot i da ste od onih „nisam za Vučića, ali jesam za Vučića“, ko će s njima da se objašnjava.
Studenti su izgleda rekli svoje jer je i ćutanje odgovor. Nisu došli na sastanak koji je zakazao Narodni pokret Srbija, ali jesu na razgovor u organizaciji Crte o biračkom spisku. Kada je objavljen zaključak da revizije biračkog spiska pre narednih izbora svakako biti neće, prvi komentar na Iksu koji sam videla bio je da je Crta trojanski konj. Da li ljudi misle da birački spisak u stvari može da se popravi? Pa do juče je bila povika na one koji o biračkom spisku uopšte žele da razgovaraju i zamerano im je da skreću pažnju sa protesta i bitnih stvari. U svakom slučaju, pitanja koja smo otvorili pre dve nedelje ostala su otvorena, a veoma agresivne uvrede onih koji misle da tako pomažu studentima – nisu odgovor.
Subota 2. avgust
Tata je hteo da budem pravnica. Advokatica. Dokle god je ljudi sine, govorio je, ti ćeš imati i posla i para, a voliš da pričaš. Nisam ga poslušala, verovatno sam i pogrešila, a od te griže savesti što nisam poslušala roditelja koji me je bolje znao nego sama sebe – ostala mi je navika da ispravljam krive Drine i „advokatišem“.
Gore bi bilo samo da je suprotno, da sam pravnica a želim da budem novinarka. Da samo slušam svoj glas i da se snimam za televiziju po ceo dan, da stavljam i skidam naočare i sugestivno gledam u kameru. Jer jedan takav pravnik što ostvaruje dečje snove, obraćao nam se opet 242. put ako Istinomer dobro broji, a broji. I bilo je čini mi se mučnije nego ikad. (Kao kad vas ostavlja dečko, a vi pokušavate da mu objasnite kako greši dok je on već mentalno otišao niz ulicu.)
Prvi utisak, sednica Saveta za nacionalnu bezbednost sazvana hitno juče za danas u podne. Posle se obraća i predsednik sam i ne može čovek da ne pomisli da je još juče znao šta će da kaže.
I dalje važi pravilo da se počne pozitivno – evo Španija će da dođe na Ekspo. Onako usput, kad je već tu da nabaci da ćemo biti rekorder po broju zemalja.
Treće – najavljuje dve ključne teme među kojima nema navodnog državnog udara, nego Bosna i Hercegovina i Kosovo i Metohija. Nemam nameru da komentarišem presudu Miloradu Dodiku, niti me to dotiče, niti mislim da je ljubav prema Republici Srpskoj ili bilo kojem Srbinu preko Drine vezana sa tim ko im je predsednik. Ali našeg govornika boli zabrana bavljenja politikom nekoga ko je kako smatra „legitimno i legalno izabran“. Pozvao ga je u Srbiju, kod sebe na doručak i ručak, na utakmicu i to je u redu, drugari ste volite se. Kakve to veze ima sa nacionalnom bezbednošću države?
I to je bilo to. O Kosovu skoro ništa. Još nije ni vreme za pitanja, a on već ljut na novinare. Niste me, veli, ni pitali o Dačićevim rečima o Briselskom sporazumu. „Traktat bi mogao da napišem kako smo bili prevareni. Ne lak period je pred nama, ali bićemo uz svoj narod“, reče predsednik. Niko ne zna šta je zaista rekao ni šta se novo desilo na Kosovu pa smo u nekoj opasnosti. Sveže mi je sećanje kada se zbog registarskih tablica isto dizala borbena gotovost, pretilo, obećavalo, a ništa se nije radilo.
Pozvao je građane na obeležavanje Oluje, ispričao priču o „strancima“ koji imaju plan da nam nametnu Jensa Stoltenberga kao novog Gonzalesa. I sad gledaoci tih televizija koje prenose obraćanje sigurno napamet znaju i ko je Stoltenberg i ko je bio Gonzales i sve je to vrlo logično. Ali se on seti da možda ne znaju, pa ubaci i Tonina Piculu, on je Hrvat, to daje na težini, ovako pred godišnjicu Oluje. Tu je već nekako počeo čudno da šapuće. Kao da mu je pukao glas kad se uporedio sa Miloševićem, u svoju korist naravno. „Ne plašim se ni njih ni njihovih stranih gazda (uzdah izdah, težak uzdah, izdah)“, kaže.
Onda prigodna pitanja koja sadrže reči blokaderi, kriminalci, obojena revolucija, padanje Vučića u postelju, Oluja, Marinika Tepić, a u odgovoru zlikovci, budale, kontrastna kampanja, pa ponovo 20 godina od Srebrenice, ali ono kako su hteli da ga linčuju u Potočarima grumenjem zemlje. I kaže neće ga niko pobediti. A opet nekako šapuće. I na kraju pita: jesam li Orliću sva imena pogodio oko ovih stranih špijuna? Niti vidimo Orlića niti čujemo ta imena.
Nedelja 3. avgust
Mi se danas susrećemo sa apsurdom da ljudi koji su najglasniji sa idejom da je samo važno skloniti Aleksandra Vučića. Istovremeno tvrde kako je bitna ideja, a ne kadrovi. Izbori još nisu raspisani, a neki se ponašaju kao da su već pobedili Vučića, imali rezultat tu na dohvat ruke i već bi proglasili pobedu da neko nije nespretno postavio pitanje kako ćemo dalje – i sve pokvario. Kao u onoj pesmi kad je „sreća lepa samo dok se čeka“, deo javnosti prosto ne želi da izađe iz te opijenosti i nemoj sad neko sve da kvari postavljajući teška, nepotrebna, ma glupa pitanja. Sećate se nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova: ne pitajte me za trafike dok gori Hilandar.
Još se „državni udar“ nije ni ohladio, a na društvene mreže se vratila tema kako se neki sada tobože brinu za studentsku listu, a nikad nisu ni znali ko je na kojoj listi. I tako ljudi svoje navike i neznanje projektuju na okolinu. To što su neki od nas godinama unazad pisali tekstove i vesti o svakoj listi, što su upozoravali da dobro pogledate ko je pod kojim brojem, ukazivali da će ti ljudi sutra da odlučuju, da treba dobro razmisliti i da nije važan samo onaj prvi nego i oni koji ga slede – to nema veze. Ali sa kojim samopouzdanjem oni sude, seku kao mačem, a drugi ih kuraže, bodre, kažu tačno tako, to su izdajnici, to su botovi. To je ova opozicija što hoće na leđima studenata da ostane u skupštini, umesto da napusti parlament. Da još jednom pogledamo Zakon o izboru narodnih poslanika. Tamo piše da poslanik može da podnese ostavku i tada mu prestaje mandat, ali u članu 133 kaže da tu ostavku skupština konstatuje na sednici koja je u toku, odnosno na prvoj narednoj sednici.
Ovo u praksi znači, da je neko podneo ostavku još u junu, ona još ne bi bila ni konstatovana jer sednice nije bilo niti se zna kad će biti sledeća.
„Popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta
Član 134
Mandat koji prestane narodnom poslaniku pre nego što se potvrde mandati za dve trećine narodnih poslanika iz narednog saziva Narodne skupštine dodeljuje se rešenjem prvom narednom kandidatu sa iste izborne liste kojem nije bio dodeljen mandat narodnog poslanika u roku od sedam dana od dana kada je konstatovano da je prestao mandat. Ako na izbornoj listi nema kandidata kojima nije dodeljen mandat, upražnjeno poslaničko mesto se popunjava tako što se mandat dodeljuje prvom kandidatu sa druge izborne liste koja ima sledeći najveći količnik za koji nije bio dodeljen mandat narodnog poslanika.“
Možda se nekom čini da je to simbolično dobar potez, možda i jeste još jedan koračić ka traženju izbora, ali ne izaziva efekat kakav priželjkuju oni koji o tome ili ne znaju mnogo, ili namerno hoće da šire propagandu o narodnim poslanicima kao lenjim korisnicima skupštinskog restorana. Tabloidi su već uspeli, mnogi već govore da bi pomogli studentima, ali neće da budu poslanici. Ali žele promenu. I da sve bude po zakonu. Ako se sad moramo vraćati i na ono ko donosi zakone, u većem smo problemu nego što mislimo.
Autorka je novinarka iz Beograda.
Peščanik.net, 04.08.2025.