Kriza u kojoj se nalazimo u suštini je nepotrebna: nema potrebe da ovoliko trpimo i uništavamo tolike živote. Mogli bismo je zaustaviti lakše i brže nego što mnogi misle – to jest mnogi, osim onih koji su zaista proučavali ekonomiju depresiranih privreda i istorijske dokaze o tome koje mere u takvim privredama funkcionišu.
Oporavak se može postići sa skoro apsurdnom lakoćom: treba samo da preokrenemo politiku stezanja kaiša iz prethodnih par godina i privremeno podstaknemo potrošnju. Zaboravite silne priče o dugoročnim problemima za koje nema kratkoročnog rešenja – to možda zvuči dubokoumno, ali nije. Sa podsticanjem potrošnje, mogli bismo se vratiti na praktično punu zaposlenost, brže nego što mnogi veruju.
Ali zar ne treba da brinemo o dugoročnim budžetskim deficitima? Kejns je pisao da je „pravo vreme za štednju vreme rasta, a ne vreme krize“. Kao što govorim u svojoj novoj knjizi – i pokazujem kroz podatke koji slede – sada je vreme da država troši više, dok privatni sektor ne bude spreman da ponovo pogura privredu. Tada će Sjedinjene države biti u mnogo boljoj poziciji da se suoče sa deficitom, programima pomoći i troškovima njihovog finansiranja.
Za to vreme, snažne mere za izvlačenje iz ove depresije trebalo bi, između ostalog, da podrazumevaju povećanje federalne pomoći državnim i lokalnim vladama, što bi obnovilo zapošljavanje za mnoge radnike u državnom sektoru; agresivniji pristup Federalnih rezervi kvantitativnom popuštanju (to jest, kupovini obveznica u pokušaju da se snize dugoročne kamate); i manje strašljivosti u pokušajima Obamine administracije da smanji zaduženost vlasnika nekretnina.
Ali neki čitaoci će se zapitati nije li program oporavka prema modelu koji opisujem politički neizvodiv? I zar zagovaranje takvog programa nije samo gubljenje vremena? Moji odgovori na ova dva pitanja glase: ne mora da znači, i definitivno nije. Šanse za pravi preokret u politici, okretanje od manije štednje ka ponovnom fokusiranju na otvaranje radnih mesta, mnogo su veće nego što se veruje. Iz nedavnog iskustva možemo izvući jednu ključnu političku pouku: mnogo je bolje zalagati se za ono u šta veruješ, reći šta stvarno treba da se uradi, nego pokušati da se predstaviš kao umeren i razuman, u suštini prihvatajući argumente svojih protivnika. Pravi kompromise, ako moraš, oko konkretnih mera – ali nikad oko istine.
Prošlo je više od četiri godine otkad je američka privreda ušla u recesiju – pa iako se recesija možda završila, depresija sigurno nije. Nezaposlenost u SAD možda polako opada (iako raste u Evropi), ali je još uvek na nivou koji bi donedavno bio nezamisliv – dok je sada neizdrživ. Desetine miliona naših sugrađana trpe strahovite muke, iz meseca u mesec budućnost mladih ljudi sve je neizvesnija – i sve je ovo nepotrebno.
Jer činjenica je da imamo i znanje i potrebno oruđe da izađemo iz ove depresije. Primenjujući oprobane ekonomske principe, čiju su validnost samo potvrdili nedavni događaji, mogli bismo se vratiti na praktično punu zaposlenost vrlo brzo, verovatno za manje od dve godine. Oporavak sprečava jedino nedovoljna intelektualna jasnoća i nedostatak političke volje.
Ali jedno pitanje ostaje bez odgovora. Tvrdio sam da nam je u duboko depresiranoj ekonomiji – gde su kamatne stope, koje mogu da kontrolišu monetarne vlasti, blizu nule – potrebna veća, a ne manja državna potrošnja. Talas federalne potrošnje je zaustavio Veliku ekonomsku krizu, a i danas nam je potrebno nešto slično.
Međutim, kako da znamo da bi veća državna potrošnja zaista podstakla rast i zapošljavanje? Na kraju krajeva, mnogi političari oštro osuđuju ovu ideju, tvrdeći da država ne može da zapošljava; pa i neki ekonomisti govore isto. Da li se radi samo o svrstavanju uz ljude koji naizgled pripadaju vašem političkom plemenu?
Pa, ne bi trebalo da bude tako. Plemenska pripadnost ne bi trebalo da ima veze sa vašim stavovima o makroekonomiji ništa više nego sa vašim stavovima o, recimo, teoriji evolucije ili klimatskim promenama. Pitanje kako ekonomija funkcioniše trebalo bi rešiti na osnovu dokaza, a ne predrasuda. A jedna od malobrojnih prednosti ove depresije bio je ogroman napredak ekonomskih istraživanja, zasnovanih na dokazima, o efektima promena državne potrošnje. Šta nam ti dokazi govore?
Pre nego što odgovorim na to pitanje, moram nakratko da se osvrnem na zamke koje treba izbeći.
Možda mislite da se procena efekata državne potrošnje na privredu svodi na jednostavno upoređivanje nivoa potrošnje i drugih stvari poput rasta i zapošljavanja. Istina je da čak i ljudi koji bi trebalo da znaju malo više, često upadaju u zamku izjednačavanja korelacije i kauzalnosti. Ali pokušaću da vas razuverim da je to korisna procedura tako što ću reći nešto o jednom povezanom pitanju: efektima poreskih stopa na ekonomske performanse.
Dogma na američkoj desnici jeste da su niski porezi ključni za ekonomski uspeh. Ali hajde da pogledamo vezu između poreza – konkretno, udela BDP-a sakupljenog federalnim porezima – i nezaposlenosti u toku proteklih desetak godina. Videćemo da su godine sa visokim udelom poreza bile godine male nezaposlenosti, i obrnuto (slika 1). Zar nije očigledno da je povećanje poreza način da se smanji nezaposlenost?
Odnos između poreza i nezaposlenosti, 2000-2010.
Čak ni oni koji se ne slažu sa manijom rezanja poreza ne veruju u to. Zašto? Zato što se ovde očigledno radi o lažnoj korelaciji. Na primer, nezaposlenost je bila relativno niska 2007. zato što se privreda još uvek oslanjala na nekretnine – a kombinacija snažne ekonomije i velikih profita naduvavala je federalne prihode, pa se činilo da su porezi visoki. Do 2010. mehur je pukao, povukavši za sobom i privredu i poreske priznanice. Izmereni nivoi poreza bili su rezultat drugih stvari, a ne nezavisna varijabla koja pokreće ekonomiju.
Slični problemi kriju se u svakom pokušaju upotrebe istorijskih korelacija za procenu efekata državne potrošnje. Da je ekonomija laboratorijska nauka, mogli bismo da rešimo problem izvođenjem kontrolisanih eksperimenata. Ali nije. Ekonometrika – specijalizovana grana statistike koja nam navodno pomaže u takvim situacijama – nudi nam razne tehnike za „identifikaciju“ pravih kauzalnih odnosa. Međutim, visokoparne ekonometrijske analize retko kada uspevaju da ubede čak i ekonomiste, naročito kada je neko pitanje toliko politički osetljivo. Šta onda može da se uradi?
Odgovor u mnogim novijim radovima bio je da se traže „prirodni eksperimenti“ – situacije u kojima možemo biti prilično sigurni da promene državne potrošnje nisu ni rezultat razvoja ekonomske situacije, niti ih pokreću sile koje takođe pokreću ekonomiju kroz druge kanale. Gde nalazimo takve prirodne eksperimente? Nažalost, uglavnom u katastrofama – ratovima ili opasnostima od rata, i fiskalnim krizama koje primoravaju države da režu potrošnju bez obzira na stanje u privredi.
Kao što sam već napisao, od početka krize imali smo ogroman porast ekonomskih istraživanja efekata fiskalne politike na učinak i zapošljavanje. Ova istraživanja su sve brojnija, i mnoga od njih su previše tehnička da bi se mogla sažeti u ovom članku. Ali evo nekoliko glavnih odlika.
Prvo, Robert Hol sa Stenforda ispitivao je efekte velikih promena u američkim državnim nabavkama – koje se odnose na ratove, konkretno na Drugi svetski rat i Korejski rat. Na donjoj slici upoređuju se promene u američkoj vojnoj potrošnji sa promenama realnog BDP-a – merene u procentima BDP-a iz prethodne godine – u periodu od 1929. do 1962. (posle toga nije bilo krupnih pomeranja). Svaka tačka predstavlja jednu godinu; obeležio sam tačke koje korespondiraju sa velikim uvećanjem tokom Drugog svetskog rata i velikom demobilizacijom odmah nakon njega. Očigledno, bilo je velikih kretanja u godinama kad se nije mnogo toga menjalo u vojnoj potrošnji, pre svega u krizi od 1929. do 1933, i oporavku od 1933. do 1936. Ali svaka godina kada je dolazilo do velikog skoka potrošnje istovremeno je bila godina snažnog rasta, a smanjenje vojne potrošnje nakon Drugog svetskog rata bila je godina oštrog pada učinka.
Državna potrošnja i rast, 1929-1962. Vodoravno: Procenat stope rasta u BDP-u. Uspravno: Promene u državoj potrošnji izražene u procentima BDP-a.
Iz ovoga se jasno vidi da povećana državna potrošnja zaista proizvodi rast, pa tako i nova radna mesta. Naredno pitanje je – koliko muzike dobijamo za te pare? Pokazatelji o američkoj vojnoj potrošnji u tom pogledu su pomalo razočaravajući, i govore da jedan potrošeni dolar zapravo generiše oko pedeset centi rasta. Ali ako znate nešto o istoriji rata, shvatićete da ovo možda nije dobar pokazatelj toga šta bi se desilo ako sada povećamo potrošnju. Na kraju, tokom Drugog svetskog rata, potrošnja u privatnom sektoru namerno je bila potiskivana racionisanjem i restrikcijama privatne gradnje; tokom Korejskog rata, država je pokušavala da izbegne inflatorne pritiske oštrim podizanjem poreza. Dakle, današnje povećanje potrošnje verovatno bi proizvelo veću dobit.
Koliko veću? Da bismo na to odgovorili, valjalo bi da pronađemo prirodne eksperimente koji nam pokazuju efekte državne potrošnje u uslovima sličnijim današnjima. Nažalost, nema takvih eksperimenata koji su toliko dobri i toliko nedvosmisleni poput Drugog svetskog rata. Pa ipak, ima nekih korisnih pristupa ovom pitanju.
Jedan način je da odemo malo dalje u prošlost. Ekonomski istoričari Bari Ajhengrin i Kevin O’Rurk ističu da su tridesetih godina prošlog veka evropske države, jedna po jedna, ušle u trku naoružanja, u uslovima visoke nezaposlenosti i kamatnih stopa skoro jednakih nuli, sličnih ovim današnjim. U saradnji sa svojim studentima, koristili su podatke iz tog doba, istina manjkave, da procene uticaj tadašnjih promena potrošnje, izazvanih trkom naoružavanja, na učinak. I došli su do mnogo više muzike za iste pare (ili tačnije, za lire, marke, franke itd).
Druga mogućnost je da se uporede regioni unutar SAD. Emi Nakamura i Džon Stajnson sa Univerziteta u Kolumbiji ističu da su pojedine američke države dugo imale mnogo veću vojnu industriju od drugih – na primer, Kalifornija je imala veliku koncentraciju vojnih preduzimača, dok Ilinois nije. Za to vreme, vojna potrošnja se na nacionalnom nivou mnogo menjala, zabeleživši veliki porast pod Reganom, a zatim pad po završetku Hladnog rata. Na nacionalnom nivou, efekti ovih promena zamagljeni su drugim faktorima, naročito monetarnom politikom: Fed je naglo podigao kamate početkom osamdesetih, upravo u vreme Reganovog trošenja, a zatim ih naglo spustio početkom devedesetih. Ali ipak se može steći dobar utisak o uticaju državne potrošnje poređenjem različitih efekata po državama; Nakamura i Stajnson procenjuju, na osnovu ovog diferencijala, da jedan potrošeni dolar zapravo podiže učinak za oko 1,5 dolar.
Dakle, posmatranje efekata ratova – uključujući trke u naoružavanju koje prethode ratovima i vojnoj redukciji koja za njima sledi – govori nam dosta o efektima državne potrošnje. Ali da li su ratovi jedini način da se pristupi ovom problemu?
Kada je reč o velikim skokovima državne potrošnje, odgovor je, nažalost, potvrdan. Veliki programi potrošnje retko se sprovode, osim u odgovoru na rat ili ratnu opasnost. Međutim, do velikih kresanja potrošnje ponekad dolazi iz drugih razloga: jer su političari zabrinuti zbog velikih budžetskih deficita i/ili dugova, i smanjuju potrošnju pokušavajući da uspostave kontrolu nad finansijama. Dakle i štednja nam, kao i rat, pruža podatke o efektima fiskalne politike.
Uzgred, važno je razmotriti i političke promene, ne samo pravu potrošnju. Poput poreza, potrošnja u savremenim državama menja se sa stanjem ekonomije, tako da to može dati lažne korelacije; na primer, američka potrošnja na nadoknadu za nezaposlenost povećana je poslednjih godina, čak i dok je ekonomija slabila, ali uzročnost ide od nezaposlenosti ka potrošnji, a ne obrnuto. Dakle, za procenjivanje efekata štednje potrebno je mukotrpno ispitivanje propisa korišćenih za sprovođenje te štednje.
Srećom, istraživači MMF-a su odradili taj posao, identifikujući ni manje ni više nego 173 slučaja fiskalne štednje u razvijenim zemljama u periodu od 1978. do 2009. I došli su do zaključka da politiku stezanja kaiša prate ekonomska kontrakcija i viša nezaposlenost.
Ima još mnogo, mnogo dokaza, ali nadam se da ovaj kratki pregled pruža uvid u ono što znamo i kako smo do toga došli. Konkretno, nadam se da, kada čitate kako ja ili Džozef Stiglic ili Kristina Romer govorimo da će smanjenje potrošnje u ovoj depresiji zapravo pogoršati depresiju, i da nam privremeno povećanje potrošnje može pomoći da se oporavimo, nećete pomisliti, „Dobro, to je samo njegovo/njeno mišljenje“. Kao što je Romer nedavno rekla u govoru o svom istraživanju fiskalne politike:
„Dokazi su snažniji nego ikad da je fiskalna politika važna – da fiskalni stimulans pomaže ekonomiji u zapošljavanju, i da smanjenje budžetskog deficita smanjuje rast, barem kratkoročno, Pa ipak, ovi dokazi izgleda ne dopiru do zakonodavaca.“
Upravo to moramo da promenimo.
Pol Krugman, NYRB, 24.05.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.05.2012.