U beskrajnim geopolitičkim prestrojavanjima na Bliskom istoku, kalifat Islamske države (dosad nazivan Isis ili Isil) po svemu sudeći je prestravio praktično sve ostale umešane u bliskoistočnu politiku, i saterao ih u de facto geopolitički savez. Iznenada nalazimo Iran sa Sjedinjenim Držvama, Kurde (i u Siriji i u Iraku) sa Izraelom, Turke i sirijsku vladu Bašara al Asada, zapadnu Evropu (Veliku Britaniju, Francusku i Nemačku) i Rusiju, i svi oni na svoj način teže istom cilju: da spreče širenje i učvršćivanje kalifata.
Ovo još uvek nije značajno izmenilo uslove drugih geopolitičkih sukoba, poput izraelsko-palestinskog i ukrajinskog, ali će sigurno na njih uticati. Naravno, svi ovi akteri teže vrlo različitim srednjoročnim ciljevima. Međutim, pogledajte šta se dogodilo samo u prvoj polovini avgusta. Nuri al Maliki je sklonjen sa mesta premijera Iraka, zajedničkim pritiskom Sjedinjenih Država, Irana, velikog ajatolaha Alija al Sistanija i Kurda, prvenstveno jer je odbijao da sunitima da veću ulogu u iračkoj vladi. Zašto je to bilo važno? Zato što se ovim akterima činilo kao jedini način da uzdrmaju kalifat iznutra.
Sjedinjene Države su odredile bespilotne letelice i novu snagu od oko 1.000 marinaca i specijalaca da zaštite Jezide i iračke hrišćane od pokolja (što je operacija koja je zahtevala de facto pomoć Bašara Al Asada), da zaustave proboj kalifata u Erbil – prestonicu iračkog Kurdistana, gde se nalazi američki konzulat i znatan broj američkih građana – i verovatno još nešto što se sada procenjuje na terenu. Predsednik Barak Obama odbija da kaže kada se tačno završava ova operacija, pa tako skoro sigurno neće ispuniti obećanje o potpunom povlačenju iz Iraka tokom njegovog mandata.
Turska je zatvorila granicu za nesmetan ulazak snaga Asadovih protivnika u Tursku, što je bio ključni element njene sirijske politike. Bivši senator Džozef Liberman, poznati zagovornik rata i vatreni pristalica izraelske politike, javno je pohvalio Obamu za ono što je upravo uradio, dok su se Iranci suzdržali od kritike. Saudijci, koji kao da ne mogu da se odluče oko sirijske strategije, po svemu sudeći su shvatili da su tišina i uzdržanost najbolja taktika.
Dakle, šta je sledeće? I ko profitira od ovog prestrojavanja? Izgleda da ima tri očigledna kratkoročna pobednika. Prvi je sam kalifat. Ponovni ulazak Sjedinjenih Država u iračku vojnu borbu omogućava kalifatu da se prikaže kao najveća sila koja prkosi đavolovom otelotvorenju, Sjedinjenim Državama. To će im doneti mnogo novih regruta, naročito iz zapadnog sveta. Može se očekivati da će kalifat pokušati da izvede neke nasilne akcije u Sjedinjenim Državama i zapadnoj Evropi. Naravno, ova kratkoročna prednost će nestati ako kalifat pretrpi ozbiljne vojne gubitke. Ali za to će trebati vremena, ako se uopšte dogodi. Vojska kalifata se pokazuje kao najposvećenija i najbolje obučena vojna sila u regionu.
Drugi veliki dobitnik je Bašar al Asad. Spoljna podrška njegovim vojnim protivnicima uvek je bila manje nego odlučna, a kratkoročno će verovatno još oslabiti, kako sve više i više sirijskih protivnika bude prelazilo na stranu kalifata.
Treći glavni pobednici su Kurdi, koji su konsolidovali svoju poziciju u Iraku i popravili odnose sa Kurdima u Siriji. Sada će dobijati više oružja, što će njihovoj vojsci – pešmergi – omogućiti da ojača kao vojna sila.
Ima li očiglednih gubitnika? Gubitnik su, pretpostavljam, Sjedinjene Države. Osim ako se kalifat uskoro ne raspadne (što nije naročito verovatno), ovaj vojni poduhvat će ubrzo ponovo otkriti ograničenost američke vojne sposobnosti kao i nedoslednost njenih javnih pozicija prema Iraku, Palestini i Ukrajini. A Obama više neće imati najveće opravdanje za tvrdnju kako je bio geopolitički uspešan. Američka javnost podržava uspeh, a ne mrcvarenje.
Ima najmanje tri grupe čija neposredna budućnost kao pobednika ili gubitnika ostaje nejasna. Jednu čini Iran. Ako su Sjedinjene Države i Iran su na istoj strani, i u Iraku i u Avganistanu, mogu li Sjedinjene Države odbijati svaki kompromis sa Iranom po pitanju nuklearne energije? Iranska pozicija u ovim pregovorima je u najmanju ruku poboljšana.
Druga grupa je Hamas. Izraelci već trpe snažan međunarodni pritisak da preformulišu svoju poziciju prema Palestini. Da li će ovo isticanje opasnosti kalifata poslužiti kao dodatni pritisak? Najverovatnije, ali će Izraelci odugovlačiti dokle god mogu.
Treća je Rusija. Dok ovo pišem, kijevska vlada zabranjuje ulazak ruskih kamiona za koje Rusi tvrde da predstavljaju humanitarnu misiju pomoći zarobljenim i izmučenim žiteljima Luganska, koji su ukrajinske trupe opkolile u pokušaju da ga izgladne i nateraju na predaju. Da li se ovo zaista razlikuje od pokušaja kalifata da izgladni Jezide na njihovom planinskom vrhu dok se ne predaju? Ako Sjedinjene Države i zapadna Evropa podržavaju humanitarnu pomoć u jednom slučaju, mogu li da tvrde da su dosledni dok se i dalje protive pomoći u drugom?
Živimo u zanimljivo vreme.
Fernand Braudel Center, 15.08.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 22.08.2014.