Beloruski premijer Mihail Mjasnikovič je ljubazno pozvao na pregovore generalnog direktora najvećeg ruskog proizvođača kalijumovih đubriva Uralkalij, Vladislava Baumgertnera. Pregovori su završeni, a Baumgertner uhapšen. Beloruski premijer je na ove pregovore takođe pozvao i predsednika saveta direktora ove firme Aleksandra Vološina, njenog vlasnika Sulejmana Kerimova, kao i vice premijera Ruske Federacije Arkadija Dvorkoviča. Da su se i ova trojica kojim slučajem odazvala pozivu, očigledno bi i oni bili uhapšeni. U svoje vreme je nešto slično uradio i Gadafi. On je pre zakazanih pregovora s Putinom uhapsio menadžera LUKOIL-a i držao ga kao taoca sve dok nisu bili zadovoljeni njegovi pregovarački zahtevi. Ali da budućem taocu prethodno pošalje gostoljubiv poziv, toga se čak ni Gadafi nije dosetio.
Nego, krenimo od početka. Ruski megaoligarh Sulejman Kerimov i još dvojica njemu pridruženih oligarha-lajt Aleksandar Nesis i Filaret Galjcov, kupili su 2010. godine kontrolni paket akcija firme Uralkalij. Kerimov praktično nikada ne kupuje kompanije zato da bi njima upravljao. Njegova se specijalnost sastoji u sledećem: proždiranje onih nesrećnih preduzeća čija je aktiva izložena problemima najrazličitijih vrsta, zatim njihovo restrukturiranje i na kraju, prodaja trećoj strani.
Uralkalij je tada bio pritisnut velikim „problemom“. Na njega je bacio oko niko drugi do svemoćni Igor Sečin i svi su bili uvereni da će ova kompanija na kraju sigurno biti njegova. A onda se pojavio Kerimov, oligarh kojeg je podržavao deo vlade neprijateljski raspoložen prema Sečinu (Medvedev-Šuvalov-Dvorkovič) i preuzevši ulogu „belog princa“, hrabro izjahao na bojno polje i po prilično visokoj ceni (10 milijardi dolara) kupio Uralkalij.
Kerimov je imao vrlo prostu računicu. Planirao je da pored Uralkalija kupi još dve firme, Siljvinit i Beloruskalij, da od te tri firme stvori moćnog monopolistu na tržištu kalijumovih đubriva i da ih onda sve đuture proda za triput veće pare. Pošto su sve tri firme već i do tada skoro celu svoju proizvodnju prodavale preko istog trejdera, Beloruske kalijumove kompanije (BKK), njegova se zamiso činila kao nešto što je sasvim logično i lako izvodljivo. Tim pre što je BKK bio kartel kojeg je u potpunosti kontrolisala privatna kompanija Uralkalij, a ne tamo nekakvo uspavano belorusko državno preduzeće.
No ubrzo se pokazalo da to neće biti baš tako lako. Od svega što je zamislio, jedino mu je kupovina Siljvinita bila uspela. Lukašenko se odmah uzjogunio, uveo akcize na izvoz kalijumovih đubriva i tako značajan deo profita Beloruskalija preusmerio direktno u budžet Belorusije. A onda je za tu, u tržišnim uslovima praktično obezvređenu državnu kompaniju, na pregovorima predložio svoju cenu od 32 milijarde dolara.
Da pojasnim: Uralkalij i Siljvinit su proizvodili 9 miliona tona đuriva godišnje i na tržištu kapitala su zajedno vredeli od 18 do 20 milijardi dolara. Beloruskalij je proizvodio takođe oko 9 miliona tona godišnje, ali profit ove firme je odlazio u bužet Belorusije. I za tu kompaniju je Lukašenko lično od Kerimova zatražio 32 milijarde dolara!
Kerimov je ovu „ponudu“ naravno odbio, a beloruski mediji su objavili kako je zapravo on bio taj koji je Lukašenku predložio prvo mito od 5 milijardi dolara, a zatim i iznos od 25 milijardi dolara za kupovinu Beloruskalija.
Lako je pretpostaviti da se ova priča ne završava ovde.
Kao što je izvoz koltanove rude jedini izvor prihoda za Kongo, tako je kalijum za sakatu belorusku ekonomiju skoro jedini izvor deviznog priliva. U uslovima svetske krize, cene kalijumovih đubriva su tokom čitave 2012. neprestano padale, pa je pred kraj godine Belorusiji nedostajala cela milijarda dolara na koju je ona stoprocentno računala. I tada se izgleda našao neko ko je Lukašenku šapnuo na uvo da je Kerimov taj koji je sve to zamesio. Već u decembru 2012, ukazom predsednika Lukašenka, Beloruskalij je istupio iz kartela BKK i počeo da nudi đubriva samostalno. Cene su tog istog trenutka pale za novih 14%, a kako je kompletan trejding bio pod kontrolom Kerimova, Beloruskalij nikako nije mogao da nađe kupce.
Tokom ovog leta, oba suvlasnika Uralkalija su prodala svoje pakete akcija Kerimovu, a nakon mesec dana, Kerimov je istupio iz BKK. Ovaj kartel je zaista postao besmislen. Kakvog bi smisla imalo da recimo Saudijska Arabija i dalje bude članica OPEK-a ako su ga svi ostali članov napustili?
Cene đubriva su se ponovo obrušile, a vrednost Uralkalija na tržištu kapitala pala je na svega 14 milijardi dolara. Samo na poslu sa Nesisom, Kerimov je izgubio oko 130 miliona dolara, odnosno za toliko bi bolje prošao da je prvo istupio iz kartela, a potom kupio Nesisov paket. Ali za račun uvećanog obima proizvodnje, on bi ove gubitke mogao delimično i da pokrije. Uralkalij će po svoj prilici uspeti da poveća svoju proizvodnju na 12 do 13 miliona tona đubriva godišnja, a Beloruskalij će biti prinuđen da je smanji. Ova troma državna kompanija, bez obučenih trejdera i bez novih ugovora na slobodnom tržištu, očigledno će morati da smanji svoju proizvodnju na 5 do 6 miliona tona godišnje.
I na kraju, kada se ispod čitave ove kalijumske zavrzlame podvuče crta, vidimo sledeći rezultat: Baumgertner sedi u zatvoru, a belorusko tužilaštvo tvrdi da je Kerimov kriv jer nije ostao u kartelu iz kojeg je sama Belorusija izašla.
Sve zajedno – čisti treš. Svi odlično znamo da Kerimov nije nikakav Bil Gejts. Kerimov je istočni oligarh koji je uvek spreman na dogovore sa bilo kojim diktatorom. Njemu je čak mnogo lakše da traži i nalazi zajednički jezik sa diktatorima, nego da se bavi realnim poslovima na otvorenom tržištu. Ali zbog apsolutno neadekvatnog ponašanja jednog diktatora, njegovog potpunog nerazumevanja vrednosti i snage jedne firme kao što je Uralkalij, u jeku krize je srušen jedan kartel, dve zaista velike i u svetskim razmerama značajne kompanije su pretrpele ogromne gubitke, a diktator, kao dete koje je udarilo glavom u ragastov, naređuje svojim tužiocima da primerno kazne ragastov.
I ovde se sada nameće još jedno pitanje: da li će se Lukašenku zbog ove očigledne brljotine nešto desiti?
Mislim da neće. Lukašenku se mogu pripisati neadekvatni potezi na polju ekonomije, ali njegovi politički instinkti su nepogrešivi. Prvo, iz već pomenute priče o menadžeru LUKOIL-a (kojeg je Gadafi prvo smestio u apsanu, a potom ga spakovao u avion predsednika vlade i kao poklon poslao Rusiji) se da primetiti da Putin hapšenja ovakve vrste ne shvata kao šamar nacionalnoj časti Rusije. Za njega su to uobičajeni postupci pravih šmekera koji samo doprinose većoj dinamici u procesu njihovih barapskih pregovora. A sa barabama se Putin mnogo lakše snalazi nego sa lepo vaspitanim političarima poput Baraka Obame. I drugo, ovih dana Sečin (to jest Rosnjeft) u Belorusiji kupuje Mozirski naftni kombinat i Lukašenko je našao pravi trenutak kada treba udariti po neprijateljima Sečina.
Uzvratne mere Rusije će najverovatnije biti nedovoljne da Belorusiji nanesu neku značajnu štetu, ali sasvim dovoljne da za potrebe njene unutrašnje politike za sve neuspehe beloruske ekonomije još jednom bude okrivljen Kremlj.
Ova priča je dobar primer toga kako neadekvatne postupke vladara i njegovo nakaradno razumevanje stvarnosti otvoreno tržište nikako ne može da proguta. Ali narod – bez problema.
Новая Газета, 30.08.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 06.09.2013.