Kamenovanje zdravog razuma

Tekst Vesne Pešić, čiji naslov parafraziram, precizno je izolovao jedan od ključnih problema bavljenja, neću reći politikom, već bilo kakvom vrstom javnog angažmana u Srbiji koji podrazumeva odgovornost: gotovo apsolutno odsustvo bilo kakve samokritičnosti. Glavna odlika divljeg društva u kome je sve moguće.

Postavljam pitanje bez svake šale – da li se sećate JEDNOG primera kada je neko u Srbiji izašao pred kamere, ili napisao tekst, i rekao: „ok, pogrešio sam, žao mi je, izvinjavam se onima koje sam oštetio, i preuzeću odgovornost za svoje postupke“.

Ispravite me ako grešim, ali ja se zaista ne sećam.

Da li ovde ljudi stvarno misle da bi to bio kraj sveta? Ili zaista veruju da su sve vreme bili u pravu? Čak i američka kič-reality izvinjenja političara i estradnih zvezda zbog lopovluka, rasizma ili prevare su odraz nekakve političke kulture u kojoj je ipak, makar formalno, nemoguće da nastavite karijeru ako se ne osvrnete na greške iz prošlosti. Toga ovde nema ni u tragovima.

Doduše, ćutanje i odbijanje da se prizna sopstvena greška su jedno, a apsolutno ignorisanje sopstvenih javno izrečenih stavova i plasiranje dijametralno suprotnih teza na svakih par meseci su nešto sasvim drugo.

Jedna od osnovnih teza u pomenutom tekstu Vesne Pešić jeste da je svaka podrška opoziciji koja nije bezuslovna u ovom trenutku praktično ekvivalentna služenju Vučiću, a da su ljudi koji u ovako teškom trenutku kritikuju i ukazuju na probleme „radikalni čistunci“ ili, još gore, „plaćenici vlasti i mafije“. Ni manje, ni više.

Interesuje me da li je gospođa Pešić ikad zastala i makar ovlaš pročitala sopstvene izjave iz prethodnih nekoliko godina? Ovo nije retoričko pitanje. Iskreno me zanima da li jeste.

Rasprava o tome šta će se desiti ako bivši radikali dođu na vlast, vođena je, dosta burno, između ostalog i na Peščaniku.

Tema su bili tzv. „beli listići“. Jedna od glavnih zagovornica ove ideje je bila upravo gospođa Pešić. Centralna teza koju su zastupali je bila da je po svaku cenu bilo potrebno ukloniti „diktatorski režim Borisa Tadića“ i ono što on proizvodi.

Nije se bilo teško složiti sa njihovom dijagnozom. Sve što su zamerali Tadiću je uglavnom bilo na mestu.

Predložena mera je, međutim, bila sporna: na izborima, čiji ishod je mogao da bude ili formiranje koalicije predvođene DS-om ili koalicije predvođene bivšim radikalima, „beli listići“ su predlagali (uz manje varijacije, zavisno od sagovornika) poništavanje glasačkih listića.

Nije bilo teško, uz minimum poznavanja izbornog procesa, strukture biračkog tela i elementarne matematike, shvatiti da ovakva odluka može da služi jedino pomenutim radikalima, nikako da ojača ili eventualno reformiše demokratske snage u Srbiji.

Napisao sam desetine tekstova, koji su se uglavnom vrteli oko par centralnih teza, koje sam uporno ponavljao: ako pustite Vučića i Nikolića na vlast, ljude takve prošlosti, da li ste sigurni da će postojati mehanizmi da ih sklonite sa te vlasti? Da li je prihvatljivo zanemarivati fundamentalne principe (odnos prema prošlosti i zločinu) zarad eventualne dnevnopolitičke dobiti i satisfakcije uklanjanja Tadića sa vlasti?

Nikad nisam dobio odgovor ni na jedno od ovih pitanja.

Izbori su prošli, Vućić i Dačić su trijumfovali, uz glasnu podršku pojedinih zastupnika belih listića, a ostatak priče znamo. Danas čujemo da nas „Vučićeva vlast vodi direktno u apokalipsu i totalnu propast“. Zaista?

Zar nije, koliko još prošle godine, Vučić bio drugi Đinđić? A Dačićeva i Vučićeva vlada „prva koja iskreno vodi Srbiju u Evropsku uniju“. Tad valjda nije bio „preobučeni radikal i šešeljevac“?

Kad smo već kod Dačića, on je od „malog Slobe“, koga treba skloniti po svaku cenu, za godinu dana postao „srpski De Gol ili Čerčil“. Ne znam kako ga gospođa Pešić doživljava danas.

Čitamo da nikad nije bilo gore nego danas, ali zar nije pre dve godine rečeno da je Tadić „novi Milošević“, „diktator“, koji je „pokrao izbore“ (izjava data pre izbora, koji, gle čuda, nisu pokradeni), i koji je „ukinuo demokratiju u Srbiji“. I zbog toga bi, logično, trebalo glasati za Tomislava Nikolića na izborima. Nikolić je na izborima pobedio, i direktno doveo do toga da Ivica Dačić izabere Vučića za koalicionog partnera. Ostatak priče nažalost znamo. Dobili smo vladu Vučić-Dačić. Ispada, sasvim „neočekivano“.

Da budem direktan – smatram da su svi koji su na bilo koji način aktivno doprineli dolasku Vučića i SNS-a na vlast direktno odgovorni za stanje u državi danas i da nemaju moralno pravo da dele drugima lekcije. Mislim da su to pravo pustili niz vodu i oni koji su u tom procesu zanemarili fundamentalne vrednosti građanskog društva, poput odnosa prema prošlosti i prema zločinu.

Kako je moguće da Vesna Pešić, posle svega što je rekla i uradila, danas tvrdi kako „od ove vlasti nema ništa gore“. Pa, znamo da nema. To smo sve vreme i pričali. Imate na YouTube klip kako današnji premijer za skupštinskom govornicom priča o tome kako za jednog Srbina treba ubiti sto Muslimana. Tu je i Tomislav Nikolić koji za Đinđića kaže da je „i Tito pred smrt imao problema sa nogom“ i kako mu „nije žao što je Slavko Ćuruvija ubijen“. Kako je moguće da samo ove Vučićeve i Nikolićeve izjave nisu bile dovoljne da se shvati da tim ljudima NIKAD nije smelo biti dozvoljeno da obavljaju bilo kakvu javnu funkciju, a kamoli im dati apsolutnu vlast, hvaliti ih i porediti sa Đinđićem i Čerčilom? Samo ove izjave. Da ne pominjem milion drugih (možda i gorih) izjava i postupaka ovih ljudi, kojima smo svedočili tokom devedesetih – čija žrtva je direktno bila i Vesna Pešić.

Analiza koju VP nudi danas o stanju u Srbiji, o stanju i perspektivama opozicije, medijskim slobodama i o tome kako Vučić i družina čine strašne svari, je naravno tačna, ali baš zato i neizmerno cinična i licemerna jer stiže od nekog ko je podržao njihov dolazak na vlast. Pa da li je bilo moguće, da li je postojao i promil šanse da ti ljudi ne čine strašne stvari kad zauzmu pozicije? Njihov javni angažman tokom devedesetih nije bio dečiji nestašluk ili mladalačka faza, već nešto što je civilizacijski neprihvatljivo i neviđeno u posleratnoj istoriji moderne Evrope. Isto tako je licemerna i ova nova, gotovo bezrezervna podrška „opoziciji“ nekoga ko je tu opoziciju otvoreno priželjkivao da vidi u blatu u kome je danas, upravo poistovećujući lidere i njihove nesporne mane i greške sa čitavim strankama, pa čak i njihovim navodno „nemoralnim“ biračima iz 2012.

To što „više nema opozicije“ u velikoj meri je zasluga te same opozicije, koja je donosila katastrofalne političke odluke, a NIKAD nije preuzela odgovornost za njih ili javno priznala grešku, ali i ljudi poput Vesne Pešić, koji su aktivno podržavali drugu stranu. Ipak, vrhunac cinizma je ljude koji kritičkim osvrtom pokušavaju da ukažu na greške, da se iste ne bi ponavljale (što je valjda jedini način da se pomerimo sa mrtve tačke), nazivati „slugama i plaćenicima vlasti i mafijaških družina“? Izjava sasvim u duhu Vučića i Dačića, ljudi čiju je „transformaciju“ gospođa Pešić koliko juče proglašavala „svojim najvećim životnim uspehom“.

Da, suštinski je važno ojačati opoziciju u Srbiji, to je opet postalo pitanje opstanka. Nažalost, jer nije moralo da bude tako. Sad smo, po ko zna koji put, prinuđeni da krenemo od nulte tačke. Kad smo već u toj situaciji, zar nije od suštinske važnosti razumeti gde se grešilo? Tekst koji sam pisao o Utisku nedelje je upravo to. Hajde da pričamo o eventualnim greškama i odlukama koje smo donosili, kao i njihovim posledicama. Pružajući, pritom, podršku autorki Utiska nedelje, koja bi bila neiskrena i čak kontraproduktivna da je bila bezrezervna. Posebno u diskusijama na Peščaniku, koji je jedno od retkih preostalih mesta na kojima je moguće voditi takav dijalog. Ako neki njen neistomišljenik posle takvog teksta shvati zašto je važno u ovom trenutku podržati Olju Bećković, bez obzira na eventualne ideološke razlike, odlično, to je bila i poenta. Baš kao i poenta izbora o kojima sam govorio. To što je neko podržao DS ili LDP 2012. apsolutno ne znači da se slagao sa njima oko gomile stvari, već da je mogao da razume jednostavnu činjenicu šta će uslediti ako SNS pobedi. I da odvoji manje od većeg zla.

Vađenje opozicije iz moralnog, idejnog i svakog drugog bankrota će biti mučan i težak posao, i nisam siguran koliko je takav posao uopšte moguć sa ljudima koji ne mogu da prihvate sopstvene greške, makar na elementarnom nivou. Sa dubokim žaljenjem u njih danas ubrajam i gospođu Vesnu Pešić. Uz svo poštovanje i zahvalnost prema onome što je predstavljala tokom većeg dela njene političke karijere. Nadam se da će me vreme koje je pred nama demantovati.

Peščanik.net, 15.10.2014.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Bistrenje magle

Aleksandar Stević – Kamenovanje i zamajavanje

Siniša Boljanović – Crno-beli svet

Aleksa I. Jorga – Odgovornost i zdrav razum

Dejan Ilić – Dve slike od juče

Vesna Pešić – Kamenovanje opozicije

TEMA – BELI GLAS