Odluka da Srbija formalno podnese zahtev za prijem u EU, svakako spada u one odluke koje će odrediti njenu neposrednu budućnost. Posle demokratskih promena 2000. godine, ovo je jedna od najvažnijih političkih odluka, sa čijim konsekvencama će naše društvo tek morati da se suoči.
Zaokupljena neprekidnim udvaranjem onom delu biračkog tela koje je ili protiv evropskih integracija ili sumnja u njihov značaj, naša vladajuća elita je smogla snage da donese ispravnu istorijsku odluku. Upravo zato je javnost zatečena, njen muk je proizvod više godina faktičkog odbacivanja proevropskog puta Srbije u našoj javnosti. To je zvanično formalizovano za vreme druge Koštuničine vlade, u kojoj je Demokratska stranka bila koalicioni partner. Na delu je bilo traženje alternativa, gde se približavanje Putinovoj Rusiji videlo kao najizglednije. U javnosti su dominirali opskurni analitičari, koji su integrativne procese u Evropi videli isključivo kao „gubitak nacionalnog identiteta“ i tragediju za zdrav nacionalni duh. Ovi pseudonarodnjaci, potpuno kopirajući Miloševićeve političke poglede, od Srbije su želeli da naprave poslednje utočište antizapadnog duha, bez obzira na cenu koju je Srbija već jednom platila zbog tog poduhvata.
Donekle suprotno sebi i svojoj kalkulantskoj prirodi, vlast je učinila jedino moguće – odlučila je da bude punopravni učesnik istorijskog poduhvata ujedinjenja Evrope. Procesa čije obrise tek naziremo u svetu koji se neprekidno menja. Ta odluka je i stvarni raskid sa miloševićevskom prošlošću, koja je na kraju dovela do prvog rata na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Oni koji su verovali u demokratsku Srbiju i borili se za nju, danas bi morali biti zadovoljni. Srbija je dala jasnu političku izjavu. Od te odluke će sve i početi. Posle više godina stagnacije, ili mlakih reformi, Srbija je ponovo obećala da će se vratiti intenzivnim promenama svoga društva i ekonomije.
Budući da se radi o obećanju, Evropa i građani Srbije će morati mnogo puta da podsete vlast šta je obećala. Istorijski gledano, vlasti imaju naviku da brzo zaboravljaju obećanja. A reforme u ekonomski osiromašenoj i društveno razorenoj zemlji, traže mnogo hrabrosti i snage.
Videćemo koliko će biti hrabrosti i snage. Da se završe svi nedovršeni poslovi punog odbacivanja ratne prošlosti i njenih posledica, ali i izgradnje socijalno odgovornije države, koja se zaista bori proziv korupcije i kriminala. Nema sumnje da nas čeka još mnogo posla. I da nam nedostaje još demokratskog potencijala da to uradimo. Zato je podrška Evrope i potrebna. Ona će pomoći u harmonizaciji zakonodavstva i izgradnji državnih institucija koje nedostaju. Ali pravi sadržaj svemu tome mogu da daju jedino sami građani Srbije. Samo oni određuju u kakvoj zemlji ćemo živeti.
I kada govorimo da svojim potomcima ostavljamo teret dugova i ekonomskih promašaja, ratnih zločina i besmislenih ratova, ostavićemo im i odluku da konačno i formalno počnemo da učestvujemo u izgradnji nove Evrope. Možda bi neko patetičan rekao, citirajući Čerčilovu izjavu od 27. marta 1941. godine, da je „srpski narod ponovo našao svoju dušu“. Istina je u nečem mnogo prozaičnijem; posle decenija odbacivanja nekih od najvažnijih evropskih vrednosti i njenog dominantnog političkog toka, Srbija se vratila tamo gde je uvek i trebalo da bude – u zajednicu evropskih država. Sudbina je odredila da se aplikacija podnosi Švedskoj, predsedavajućoj EU, koja je poznata po visokom stepenu zaštite ljudskih prava i socijalno odgovornoj državi. U ovome ima mnogo simbolike, ali toga bi trebalo da se seti predsednik Srbije kada bude podnosio aplikaciju u Stokholmu. Da je još dug put promena pred nama, ali da je najvažniji korak učinjen.
Peščanik.net, 22.12.2009.