Prošla nedelja je bila obeležena jednodušnim izjavama ljubavi Vladimiru Putinu. Neki, kao na primer Ramzan Kadirov, činili su to onako po vojnički, direktno, a neki, kao na primer Nikita Mihalkov, metodom javne obznane svoje intelektualne poslanice. Istina, pored Nikitinog manifesta prosvećenog konzervativizma pojavio se i dokument koji su napisali „pravoslavni eksperti“ i koji nosi naziv „Treći Rim. Suverena modernizacija“. No kako su autori u euforičnoj trci za ličnom slavom zaboravili da bi pod ovaj tekst ipak trebalo prilepiti ime neke poznate ličnosti, Treći Rim je u javnosti ostao sasvim nezapažen.
Za razliku od vodećeg ruskog režisera, takođe vodeći čečenski političar nije prizivao među svoje saveznike A. S. Puškina, njegovo pismo Čadajevu (ne mešati s Čadajevim iz „Jedinstvene Rusije“) i njegovo priznanje ljubavi prema sopstvenoj istoriji ma kakva ona bila. Kadirov je prosto rekao to što je rekao. A evo šta je rekao: „Moj idol je Vladimir Putin. Želeo bih da on postane, a potom do kraja svog života i ostane, predsednik Rusije. Ja njega volim ljubavlju kojom samo muškarac muškarca može da voli. On je čovek od reči i on je taj koji je Čečeniji doneo mir. A onaj alkoholičar Boris Jeljcin, on nas je bombardovao i dok je on vladao Rusijom, Čečenijom su vladali banditi. Svi koji kritikuju Putina su neljudi i oni su moji lični neprijatelji. Dokle god me Putin podržava, ja mogu da radim šta god hoću. Alah akbar!“
Nikita Mihalkov takođe, na svojoj „teritoriji“ može da radi šta god hoće. Jedino što ne može, to je da se kandiduje za predsednika Ruske Federacije. No zato se njegov manifest koji je posvećen dokazivanju da Rusija nije Honduras (tek usput da primetim da nije ni danas prosperitetni Brazil), mirne duše može nazvati aktom služenja vlasti. Istini za volju, ovoga puta ta vlast nam je podarena ne Alahom, već Bogom. Nego da skratim. Mihalkov se u stvari potrudio da jednom od kandidata za predsedničke izbore 2012 koji se zove Vladimir Vladimirovič Putin, napiše predizborni politički program.
Kadirov završava svoju usmenu manifestaciju rečima „Alah akbar!“, a Mihalkov svoj manifest rečima „Neka nam Bog pomogne!“ A u stvari, obojica poštuju jednog boga – našeg premijer-ministra.
I sve to, priznaćete, izgleda dosta arhaično. No, nije stil kojim duhovne vođe izražavaju svoje poštovanje prema pretpostavljenima ono što treba da nas brine. Mnogo ozbiljniji problem je ideološki trend koji svi ovi razni manifesti zadaju. Kako reče drugarica Jelke Ljudožderke Fima Sobak,[1] u sledećoj će se predizbornoj sezoni nositi „dugačko i široko“, a to znači da nas čekaju grdne rasprave o mističnoj duši ruskog naroda i o njegovom osobenom putu, kome je, uzgred, nauka već odavno nadela ime sustizanje razvijenog sveta. A u suštini, reč je zapravo o drugom, proširenom i dopunjenom izdanju govora Vladimira Putina, održanom u predizbornoj kampanji na poslednjim izborima za Dumu,[2] pa zato sve te manifestacije bezgranične i autentične muške ljubavi prema Putinu, kao i prema prosvećenom konzervativizmu zasenjenom imenom Konstantina Pobedonosceva,[3] treba izučavati baš u tom, predizbornom kontekstu.
Mada je ovaj oberprokurator Sinoda, već u boljševičkoj istoriografiji bio istican kao simbol političke „reakcije“, Pobedonoscev je jedini državnik koga je Mihalkov u svom manifestu citirao dvaput. On je na primer bio poznat po svom krajnje neprijateljskom odnosu prema čitavoj velikoj reformi pravosuđa 1860, a posebno prema nezavisnosti sudova i sudskoj poroti. Ako imamo u vidu čisto profesionalno interesovanje Dmitrija Medvedeva za reformu sudstva, onda ovako implicitno obraćanje nasleđu Pobedonosceva, Nikitinom manifestu daje posebnu pikantnost. Pritom Mihalkov još tvrdi da su reforme te koje iz „korena podrivaju biće nacije“ i da modernizacija, ako je već stvarno nužna, mora da bude izrazito konzervativna.
Režiseru to nije obavezno da zna, ali klasičan primer konzervativne modernizacije je staljinska industrijalizacija ili, dugačije rečeno, modernizacija zasnovana na široko razmahnutom korišćenju besplatnog ljudskog materijala. Tako se završava svaki, makar on bio i vegetarijanski, ruski konzervatizam.
Andrej Kolesnikov, Новая Газета, 31.10.2010.
Preveo sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 07.11.2010.
Srodni link: Kad Mihalkov šutira