Nije mnogo verovatno da će držanje Radovana Karadžića u Hagu zadovoljiti njegove preostale obožavaoce. Budući da je on maštar koji se bavio idejama koje nadilaze njegove sposobnosti, tužilac će ga lako slomiti. Ipak, iako Karadžić, nadripesnik i nadrilekar, izgleda apsurdno, ideologija čije je on otelotvorenje bila je dovoljno ozbiljna da izazove katastrofalne i teško uklonive posledice.
Zapadnim diplomatama i vojnicima bilo je lakše da ignorišu prirodu projekta Velike Srbije, koji su Karadžić i njegove kolege sprovodili početkom devedesetih. Razlog je jednostavan: taj je projekat bio očigledno i iskonski genocidan. Da je to bilo priznato, sporazumna međunarodna strategija neutralnosti bila bi neodrživa.
Glavne i ciljane žrtve tog programa bili su bosanski muslimani. U očima srpskih propagandista muslimansko stanovništvo Bosne bilo je prezira vredno po dva osnova – zbog religije i zato što su ih u istorijskom smislu smatrali otpadnicima od srpstva.
Biljana Plavšić, Karadžićeva zamenica a kasnije i naslednica, objasnila je: „Genetski iskvareni materijal [među Srbima] primio je islam. A sada se, naravno“, požalila se, „u svakoj narednoj generaciji taj gen prosto umnožio. Postaje sve gore…“
No dobro smišljeno konačno rešenje bilo je pri ruci i 100.000 muslimana platili su tu „iskvarenost“ životima.
Napad na bosanske muslimane stoga je bio i napad na islam, koji je podrazumevao, na primer, sveobuhvatno i sistematsko uništavanje džamija. Štaviše, Karadžić je predstavio svoju politiku tim rečima.
Tražio je od Zapada da previdi srpske zločine – koje je istovremeno poricao – zato što su njegove trupe branile interese Zapada. „Zapanjujuće je“, bunio se, „što SAD pomažu i podstiču militantni islam.“ To je u to vreme bila laž. Bosanski muslimani nisu bili militantni. Oni su po tradiciji bili umereno religiozan slovenski narod koji pije rakiju, jede svinjetinu i živi mirno. Ipak, zahvaljujući Karadžićevim delima, laž preti da postane istina.
Rane devedesete su bile ključne za porast globalnog islamskog terorizma, uključujući i ono što će postati Al Kaida, a Bosna je bila središte svega toga. Pretežno muslimanska vlada u Sarajevu u očajanju se okrenula islamskim grupama i zemljama. Novac i oružje stizali su u ogromnim količinama – između ostalih, izgleda, i od Osame bin Ladena. Takođe je stiglo i nekoliko hiljada mudžahedina, u početku iz Irana i Avganistana, a kasnije iz severne Afrike i sa Srednjeg istoka.
Budući da su se više isticali po svojim krvožednim taktikama nego po vojnoj efikasnosti, ovi strani vojnici su najpre angažovani u borbi protiv Srba, a onda i protiv Hrvata u srednjoj Bosni 1993, nakon što su se dva bivša saveznika razišla. Još uvek se otkrivaju njihovi brojni zločini.
Danas je na razne načine u zajedničkom interesu Karadžića i Bin Ladena širenje ideje da su ratovi u bivšoj Jugoslaviji predstavljali džinovski sudar civilizacija. U stvarnosti je bilo drugačije. Bosnu je 1995. spasla intervencija Amerike, najeksplicitnija hrišćanska svetska sila. A u islamskom svetu je upravo Turska, najeksplicitnije sekularna država sa većinskim muslimanskim stanovništvom, a ne ajatolasi i džihadisti, učinila najviše da obezbedi poštovanje bosanske državnosti.
Karadžićevo nasleđe će se verovatno pokazati trajnijim od njegove poezije. Etnički očišćena minidržava bosanskih Srba koju je stvorio ne planira da dozvoli povratak nesrpskog stanovništva, niti da odustane od težnje da se pripoji Srbiji. A islamska reakcija na genocid koji su počinili Srbi nastaviće da komplikuje odbranu Zapada od terorizma.
Nakon Dejtonskog sporazuma, kojim su 1995. okončane oružane borbe – a i Karadžićeva karijera – trebalo je da mudžahedini odu. No budući da su dobili bosansko državljanstvo, mnogi su uspeli da ostanu. Pod pritiskom SAD, neki od najsumnjivijih su kasnije uklonjeni, ali mnogi su ostali. Islamističke nade u brzo preobraćenje bosanskih muslimana u ekstremiste do sada su bile uzaludne. Ali uslovi za to postoje.
Ogromnim sumama saudijskog novca finansirana je izgradnja novih džamija, a mnogi njihovi budući imami su na obuci u inostranstvu i podvrgnuti su vehabijskom uticaju. U samoj Bosni čitava jedna mreža islamskih fondacija za pomoć i obrazovanje, dobrotvornih organizacija i NVO sa sedištima u inostranstvu deluje u prostoru koji im je prepustila neefikasna, korumpirana vlada. Na drugim mestima su se takve organizacije pokazale kao put ka islamističkom ekstremizmu i Al Kaidi. U svakom slučaju, nije neophodno da se većina bosanskih Muslimana radikalizuje kako bi Bosna postala baza ili vrata za teroriste.
Ovo je važna stvar. Sa Hrvatskom koja bi trebalo da uđe u EU 2010, i Srbijom kojoj će verovatno biti ponuđeno pristupanje po ubrzanom postupku, teško je gledati kako se pušta da Bosna zaostane. Ali, iste one evropske vlade koje su posmatrale kako antimuslimanski fanatici uništavaju staru Bosnu, sada će morati da spreče islamističke fanatike da pretvore novu Bosnu u pretnju Zapadu.
The Times, 04.08.08.
How Karadzic stirred global Islamic terror, Robin Harris
Peščanik.net, 10.08.2008.