Katastrofa je trajala 60 sekundi. Jedan minut. Onda je zemljotres stao. To je bilo 12. januara 2010. godine. Kada danas podvučemo crtu, mora se doći do zaključka da katastrofa nije trajala 60 sekundi, već evo već dve godine, sve do današnjeg dana, i neće se skoro okončati.
Tada je postojala nada, uprkos 250.000 mrtvih i bezbroj onih koji su ostali bez krova nad glavom i uprkos ogromnom materijalnom razaranju: iz tog razaranja pomaljala se nada u novi početak. Ne nada u obnovu zemlje, već u stvaranje nečega stvarno novog. Katastrofa od 60 sekundi, verovali su optimisti i idealisti, mogla bi da označi kraj jedne druge katastrofe, u kojoj se Haiti ne nalazi dve godine već dva veka. Nada je vremenom izbledela.
Postaviti ovu dijagnozu ne znači omalovažiti mnoge ljude koji su tada hrabro otišli na Haiti da bi ublažili njegove velike nedaće. To nije ni kritika mnogih ljudi koji su svojim donacijama pomogli Haićanima. Životi mnogih su spaseni, povređeni su zbrinuti, podignuti su novi domovi, izgrađene ulice – i svako ko je ovome doprineo zaslužuje pohvalu. Ali pacijent po imenu Haiti je daleko od ozdravljenja koliko je to bio i pre katastrofe. On predstavlja preživeli primer propale države, koja je svoj neuspeh svalila na leđa pretežno siromašnog stanovništva i koja nije umela da iskoristi čak ni dobijenu pomoć.
Svetska zajednica je, zajedno sa domaćim vladajućim elitama, prokockala šansu da ova siromašna karipska država postane pozitivni primer. Pomoć se u velikoj meri upotrebila u skladu sa lošom kolonijalnom tradicijom, kao u vreme dobijanja nezavisnosti od Francuza. Tada su Francuzi zahtevali da im se plati izgubljena dobit zbog oslobađanja robova. I Haiti je platio – i postao prva zemlja koja je iz kandži kolonijalnih gospodara upala u zamku dugova.
I tu je i ostala, iskorišćavana od strane Evropljana i njihovih saučesnika koji su njome diktatorski vladali. Metode su se promenile, ali ne i obrazac. Bil Klinton je pre dve decenije uspeo da otvori Haiti za uvoz subvecioniranih proizvoda iz SAD i time gotovo uništio proizvodnju hrane u samom Haitiju. Sad se taj isti Bil Klinton angažovao kao koordinator pomoći UN-a, dok preduzetnici iz njegove zemlje otkrivaju ovu ostrvsku zemlju kao novu proizvodnu lokaciju. Plate su male, ljudi voljni i nema poreza.
Alternativa je i pre dve godine bila moguća: pomoć za razvoj drugačije vrste. Da je tada bilo volje, danas stanje ne bi bilo ovako teško. To bi značilo da se ne uvoze već gotove kuće, da se što više uposle sami Haićani, koji bi izgradili kuće otporne na sledeći zemljotres. To bi značilo da se medicinska pomoć preusmeri u obrazovanje medicinskog osoblja. To bi značilo da se sve aktivnosti usmere na jedan cilj: da se Haiti učini toliko jakim da ne bude ostavljen na milost i nemilost sličnom udarcu sudbine.
Međutim, nedostajala je jedna stvar: politička volja bogatih zemalja. Tada data obećanja još nisu ispunjena, posebno ona finansijska, jer ove zemlje daju novac samo tamo gde on znači podsticaj njihovim ekonomijama. Kako bi bilo da se postave neki drugi uslovi? Na primer, da predsednik Mišel Martili odustane od rasipanja milona dolara na podizanje nove armije, koja već decenijama nije potrebna Haitiju.
Možemo da zauzmemo stav da imamo dovoljno svojih problema i da bi Haiti trebalo da se pobrine sam za sebe. Kada Zapad nekome „pomaže“ – izuzev nekoliko pozitivnih izuzetaka humanitarnog angažovanja – čoveku padaju na pamet razne jeretičke ideje. Na duže staze bismo svakako i sebi učinili veliku uslugu kada bismo novac, koji zemljama kao što je Haiti moralno dugujemo posle vekova izrabljivanja, potrošili na zajednički pokušaj da dokažemo da je Treći svet u stanju da sam sebe oslobodi, pod uslovom da mi prestanemo da ga guramo u nove oblike zavisnosti.
Stephan Hebel, Frankfurter Rundschau, 12.01.2012.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 14.01.2012.