Predsednik Tadić i njegovi bezbrojni i sve bezbojniji koalicioni partneri u republičkoj i beogradskoj vlasti počinju da liče na sopstvene ptice rugalice. Milošević se, nekad davno uzdržavao da javnost ne zasipa svakodnevnim obećanjima, lažima i bedastoćama. A naciju je maestralno održavao na plaftormi laži, zločina i nasilja. U tom smislu on je i danas srpskoj političkoj većini najpouzdaniji partner. Zato su svaki naši izbori performans kitova samoubica nasukanih na peščanim žalima po kojima bi da jure krokodile. I zato se, kad s bolesnim strpljenjem slušam Tadićeve pretnje i obećanja, osećam kao da sa mnom nešto nije u redu. Svaka ovdašnja nesreća postaje opšta, u toj meri ukazuje na bolesno stanje zajednice u celini. Zaglavljene u raskoraku između prošlosti i budućnosti, u kojima traga isključivo za sopstvenim glupostima.
Opomena s vrha da je korupcija u Srbiji prevazišla podnošljive razmere, da je ima svuda, i u sopstvenim redovima, da predstoje hapšenja, itd., sve je to uobičajeno tandrkanje, uvredljivo ne samo za ostatke zdravog razuma, nego i za intuiciju onih koji nisu u stanju, niti žele, da se unose u pitanja javnog domena smatrajući ih večito, sudbinski nerešivim. Korupcija je, ionako, ovde, odlika mentaliteta, oblik svakodnevnog života, ideal koji mnogi roditelji nastoje da i svojoj deci učine dostupnim. Isto tako, obračun s korupcijom nije stvar ničije odluke, hrabrosti, ili dobre volje. Korupcija je sistemsko oboljenje. Ona je genetska greška svakog etatističkog poretka. U Srbiji su materijalna dobra, kultura i mentalna higijena i dalje u većinskom vlasništvu ili pod neposrednim, veoma opipljivim nadzorom države. Konstituisane, umesto na slobodama i vadavini prava, na poretku kojim upravljaju političke partije, tajna vojska, tajna policija i tajna crkva. Srbija je nedovršena država, s nedefinisanim suverenitetom, granicama i nejasnim ukupnim skorom građanstva. Spoljna politika nesvrstanosti, vojne neutralnosti i imbecilnog kreveljenja ispunjena je zakeranjem razvijenom i slobodnom svetu, i iskrenim težnjama za partnerstvom sa svakim zločinačkim režimom na planeti. Koje bi uključilo i Severnu Koreju da ona ipak nije smetnja nešto pribranijoj Rusiji. I nije slučajno da establišment u celini potiskuje, obezvređuje ili izvrće tri najvažnija pitanja koja se odnose na budućnost u slobodi i demokratiji. To je potreba da se uvaži nezavisnost Kosova. Da se Srbija opredeli u prilog uključivanju u evro-atlantske procese, pre svega u NATO, a zatim i u EU. I da se reformiše tok lopovske privatizacije kojom je Srbija tajkunizirana, i da se, poput svih zločina i nepravdi iz bliže prošlosti, od 1941. kao nulte godine, obave restitucija i postave imovinski, pravni i politički uslovi koji bi dopustili da se društvo kapitalizacije u celini, uključujući privatizaciju javnih i komunalnih preduzeća. Itd.
Korupcija katkad ubija i sopstvene profitere. Reforme ili tiho umiranje… Treći put ne postoji.
Na zvaničnoj prezentaciji Grada Beograda uzalud sam tragao za oglasom tendera namenjenog mostu Zemun – Borča. Doduše, i da je bilo tendera, Kinezi bi verovatno dali naprimamljiviju ponudu, sa svojim dampinškim, robovskim cenama radne snage i koferima keša. I u ovom slučaju Tadić nije primetio da je upravo on sam na vrhu jedne solidne, dobro organizovane piramide. Taj opskurni ugovor, koji će, u najboljem slučaju, doprineti izgledu Zemuna i Beograda još jednim arhitektonskim ruglom, trebalo bi da bude ratifikovan u Skupštini Srbije, i da ga prihvati gradski parlament. Ugovor o kreditu sa Eksport-import bankom Kine sklopila bi Srbija, dok bi investitor i korisnik kredita bio grad Beograd koji bi obaveze državi vraćao umanjenjem transfera iz budžeta. Pojedinosti ugovora zasad kruže kao zlonamerne glasine.
Te glasine naravno nemaju nikakve veze sa apstinencijom proevropskih birača u Zemunu i na Voždovcu. Niti su se oni, koji su na izbore izašli, izjasnili kao protivni pljački i korupciji. Na isti način su, u nedavnoj prošlosti, glasali u prilog pljački i klanju. Većini birača verovatno nije ni sasvim jasno čemu služe opštine, koje su njihove nadležnosti, a koja sve vlast pripada gradu, niti bilo kome smeta da je Beograd po svojoj teritorijalnoj i urbanističkoj strukturi pretežno seoski konglomerat slučajnih, očajnih i izgubljenih ljudskih sudbina. A korupcija će ostati vezivno tkivo te kolektivne nesreće sve dok javna i komunalna preduzeća budu u državnoj svojini i plen partijskih predatora, zemljište ispod naših stanova i kuća ostane u vlasništvu Republike i pod gradskom upravom, dok poslovnim prostorom otetim u nacionalizaciji, konfiskaciji ili iz sume zajedničke, društvene imovine, i dalje upravljaju svežnjevi keša koji se ubacuje u stranačke fioke.
Kinski most bio bi verovatno jedan u nizu koruptivnih skadala, poput Ušća i Luke Beograd, da vremenom nije ponestalo, u javnosti, energije i slobode u potrebi da se svako slično pitanje makar jasno postavi. Jedino me obradovala vest da je Odbor za rešavanje sukoba interesa utvrdio da predsednik UO Direkcije za građevinsko zemljište Beograda Milan Perović nije u sukobu interesa. Perović se na tom mestu našao na kvoti LDP-a u gradskoj vlasti. Mada je u pisanom odgovoru za emisiju „Insajder“ on sam naveo da poslove pravnog zastupanja i savetovanja obavlja za kompaniju „Luka Beograd” od 2006. LDP je saopštio da je Odbor našao da ni na jedan način sadašnji ili raniji profesionalni angažman Milana Perovića nije u suprotnosti sa zakonom i interesima Beograda. „Ovim je jedina nadležna institucija otklonila svaku sumnju u profesionalnost Perovića i njegovu privrženost zaštiti interesa građana“…
Dobro je da je neko drugi, tamo, pametniji i uspešniji od mene, potpisao takvo saopštenje. Ja sam tupav, da bih sve to razumeo. Zato sam i pobegao. U stvarnosti koja dopušta da se legalizuju otimačina javnog dobra i organizovani kriminal greška je pre svega u samom sistemu, pa onda i u ljudima. Tako je i način na koji je od gradske vlasti formirana jedna uspešna interesna grupa i za mene bio povod da napustim pre svega takve ljude. Time, međutim, nije poništena i politička volja onih koji su makar jednoj politici, u hroničnom nedostatku ljudi, dali poverenje. Ta volja i dalje postoji, bez obzira na svoju institucionalnu nezastupljenost, i to nije ništa novo. Jer će, bez obzira na sistem, ovde biti ljudi koji će i dalje uporno i brižljivo čuvati sva svoja karakterna svojstva, u stvari ljudi koje niko ne može kupiti.
- Steve Lukather – Ever Changing Times
Close to the Edge
Peščanik.net, 15.06.2009.