Brazilski narod je 25. oktobra ostvario nešto za šta su mnogi tvrdili da je nemoguće. Ponovo je za predsednika izabrao bivšeg metalskog radnika Luiza Inácia Lulu da Silvu, uoči njegovog 81. rođendana, i tako zaustavio trampistički, evangelistički, neofašistički i cionistički talas koji zapljuskuje Južnu Ameriku. Samo tri nedelje ranije, u prvom krugu, bio je drugi, iza Flávia Bolsonara, sina i političkog naslednika čoveka koji je izveo cinični puč protiv brazilske demokratije. Ostali vodeći kandidati eliminisani u prvom krugu takođe su bili desničari i od njihovih glasača se očekivalo da će glas dati Bolsonaru. Međutim, Lula je uspeo da nadoknadi zaostatak i pobedi sa gotovo četiri i po miliona glasova razlike.
Njegova pobeda je deo šire priče o klasnom ratu koji malobrojni vode protiv većine diljem zapadnog sveta. To potvrđuje i pobednička strana, uključujući Warrena Buffeta, koji je jednom duhovito primetio: „Klasni rat postoji, nema sumnje. Taj rat vodi moja klasa, klasa bogataša, i mi u njemu pobeđujemo.“ Gospodin Buffet ne preteruje. Već četiri decenije zapadne vlade i centralne banke koriste sve poluge državnih politika za ostvarivanje jednog cilja: da se imovina malobrojnih uveća na račun dohotka većine.
Pogledajmo brojke. Od 1952. do 1988, gotovo svi dobici na zapadnim berzama bili su proizvod privrednog rasta. Međutim, posle 1989, na privredni rast otpada samo oko jedne četvrtine dobiti. Najveći deo, oko 40%, proističe iz preusmeravanja dohotka radnika na akcionare. Jedna trećina se može objasniti ponudom jeftinijeg novca i nižim percipiranim rizikom. To nije stvaranje bogatstva. To je izvlačenje bogatstva: prelivanje iz džepova onih koji rade u džepove onih koji poseduju, ubrzano time što države stavljaju jeftin novac na raspolaganje onima koji ga već imaju napretek, i to se u dnevnim vestima slavi kao pokazatelj „jake ekonomije“.
Bogati retko plaćaju poreze: oni zapravo i ne ostvaruju oporezivi dohodak, već poseduju imovinu koja se oporezuje tek prilikom prodaje. Zato izbegavaju da bilo šta prodaju i radije se zadužuju na osnovu posedovane imovine po kamatnoj stopi od 1 ili 2%. Žive na kredit. Na kraju, kada umru, ne plativši nikada porez na kapitalnu dobit, prenose plen svojoj deci uz smešno niske poreze na nasleđenu imovinu. U međuvremenu, radnici se zadužuje po stopi od 20% koristeći kreditne kartice da bi platili račune i nahranili porodicu. Njihov dug je odraz u ogledalu njihovog bogatstva.
Za takav aranžman postoji jedan važan preduslov: cene imovine moraju biti zaštićene od mogućnosti kolapsa. Ako nastupi rizik, država priskače u pomoć: 2001, 2008, 2020, britanska kriza državnih obveznica (gilts) 2022, Silicon Valley Bank 2023. Taj niz intervencija otkriva važno pravilo: kada je finansijsko bogatstvo ugroženo, vlade iznenada otkrivaju da ipak imaju višak novca. Danas u Sjedinjenim Državama najbogatijih 10% poseduje skoro 90% svih akcija. Slično je u Velikoj Britaniji i EU. Američka administracija i Fed, vlada Velike Britanije i Engleska banka, Brisel i Evropska centralna banka u više navrata su intervenisali da zaštite bogatstvo najbogatijih, čineći „sve što je potrebno“ da se zaštiti cena njihove imovine. Ostatak stanovništva plaća za to kroz mere štednje koje slede posle svake takve akcije spasavanja.
Ali preraspodela troškova krize nije jedini rezultat politika štednje. One takođe utiču na odnos snaga između posednika i radnika. Da bismo razumeli zašto se takve mere uporno iznova koriste, iako očigledno potkopavaju privredni rast, vratićemo se na Marxovu priču o Tomasu Peelu, čoveku koji je 1829. godine otplovio do reke Svon u Zapadnoj Australiji sa zalihama vrednim 50.000 funti i tri stotine muškaraca, žena i dece iz radničke klase. Po dolasku, radnici su se raštrkali po dolini i počeli da rade svaki za sebe. Peel je dopremio novac, alat i radnu snagu, ali nije uspeo da uveze kapitalizam, jer su radnici imali alternativu.
Kapital, zaključuje Marx, nije ni stvar ni imovina, već vrsta društvenog odnosa: to je moć onih koji imovinu poseduju da ljude koji je ne poseduju primoraju da rade stvari koje ovi verovatno radije ne bi radili. Politika štednje nije ekonomska politika. Ona je sredstvo disciplinovanja kojim se radnička većina drži u stanju nesigurnosti i prezaduženosti da bi se primorala da prihvati „ponudu koja se ne odbija“. Najdublji strah vladajuće klase nisu inflacija ili dug. Njihov najveći strah je da će završiti kao Peel: bogati imovinom, ali lišeni moći prinude.
Evo dela priče zbog kog ponekad noću ne mogu da zaspim. Kada su političari levog centra, od Billa Clintona, Baracka Obame i Tonyija Blaira do Gerharda Schrödera, Françoisa Hollandea i Andyija Burnhama odbacili jezik klase, u radničkim uporištima na zapadu nastala je velika praznina. U taj prostor zakoračio je otrovni pripovedač s vekovnim iskustvom u popunjavanju takvih praznih mesta: krajnja desnica je ponovo u usponu, uključujući i redizajnirane fašiste. Zaboravljenim radnicima nude priče o dostojanstvu i njihov bes preusmeravaju s vlasnika koji je fabriku preselio u inostranstvo ili ministra koji je opštinske stanove prodao nekom privatnom fondu na migrante iz komšiluka. To nije kraj klasnog rata. Samo je jedna strana u ratu – ona radnička – podeljena da bi se njom lakše upravljalo. Rat se tako samo maskira.
Od crvenih predgrađa Pariza do juga Pireja, od engleskog „crvenog zida“ do italijanskih radničkih zona u Tarantu, od propalih američkih industrijskih gradova do istočne Nemačke, obrazac je neumoljiv. Tako se raširio fatalizam: klasni rat vođen odozgo, kažu, neizbežno se završava preporodom neofašizma, rasizma, mizoginije.
Brazil je upravo uspeo da se odupre tom fatalizmu.
Brazil dobro poznaje to čudovište. Preživeo je četiri godine Jaira Bolsonara i njegove nostalgije za vojnom diktaturom. Dana 8. januara 2023, njegove pristalice su upali u Kongres, Vrhovni sud i predsedničku palatu. Brazilska krajnja desnica nije marginalni pokret. Za razliku od Trumpovih razdrljenih jurišnika, ona iza sebe ima godine diktature. Pobedila je u prvom krugu izbora. Imala je Belu kuću uz sebe, dok su američki demokrati, potvrđujući svoju beznačajnost, jednostavno ćutali. A opet, u nedelju je poražena.
Kako? Ne jadikovkama o pošastima „populizma“, niti centrističkim obećanjima da ćemo efikasnije održavati status kvo. Lula je pobedio zato što je uradio nešto što je zapadni levi centar zaboravio kako se radi: progovorio je jezikom klase i potkrepio svoje reči politikama koje su moć, makar i skromno, prenele s nekolicine na mnoge. Njegova vlada je oslobodila poreza na dohodak sve zaposlene koji zarađuju do 5.000 reala mesečno, što je finansirala minimalnim porezom za najbogatije. Tokom brazilskog predsedavanja G20, predložio je globalni minimalni porez za milijardere. Kada Lula govori brazilskim radnicima da su elite namestile igru, on prstom upire uvis, prema rentijerima i špekulantima, a ne u stranu, na migrante ili siromašne. A najinovativnije oružje u brazilskom arsenalu je nešto za šta je malo ko izvan Južne Amerike čuo. Zove se Pix.
Svaki put kada karticom platite kafu, naplaćuje se i provizija. Visa, Mastercard i banke uzimaju svoj deo kolača, neretko 2% ili 3%, od svake transakcije. Pomnožite to s milijardama dnevnih transakcija i primetićete da je to jedna od najunosnijih mašina za izvlačenje rente. To nije profit ostvaren u konkurentskim tržišnim uslovima, već danak koji naplaćuju vlasnici digitalne železnice na kojoj se danas odvija ekonomski saobraćaj. To je ključno oružje tehnofeudalizma.
Za razliku od Britanije, Evrope i, naravno, Amerike, brazilska centralna banka je preduzela korake da ograniči takvu eksploataciju. Napravila je alternativu: javni sistem za brzo plaćanje, besplatan za fizička lica i s ograničenom provizijom za trgovce. Brazilka može da plati nekom uličnom prodavcu u Salvadoru ili pošalje novac majci u Resife sa svog telefona, koristeći Pix, trenutno, bez kartice ili banke koja uzima deo. Brazilci su prihvatili aplikaciju sa zapanjujućim entuzijazmom. Pix je prošle godine procesirao skoro 80 milijardi transakcija i prestigao kreditne kartice kao najpopularniji način plaćanja na internetu.
Pix je reka Svon digitalnog doba. Desetinama miliona Brazilaca, uključujući i one najsiromašnije, ljude koji nikada nisu posedovali bankovnu karticu, pružio je priliku da izbegnu plaćanje poreza velikim finansijskim kompanijama. Ovima se to, naravno, nije dopalo. Letos je Vašington uveo carine od 25% na veći deo brazilskog izvoza, a trgovinski predstavnik je izričito naveo Pix kao problem, tvrdeći da „nepravedno stavlja u nepovoljan položaj“ američke platne kompanije! Najmoćnija država na svetu upotrebila je arsenal trgovinskih kaznenih mera protiv besplatne brazilske javne usluge zato što je ova previše uspešna u uskraćivanju rente kompanijama kao što su Visa i Mastercard.
Ali Lula nije trepnuo. Odbranio je Pix kao brazilsko javno dobro, i Brazilci su ga za to nagradili. Eto, najzad, konkretnog primera ograničavanja moći velikog biznisa, velikih finansija i velikih tehnoloških kompanija: ne izvikivanjem parola, već izgradnjom javne digitalne infrastrukture koja ukida mogućnost izvlačenja rente.
Ipak, ne bih da romantizujem Lulu. Lula nije revolucionar. Razlika na izborima je bila mala. Brazilski Kongres je i dalje u čvrstom stisku agrobiznisa i evangelističkih blokova. Brazilska centralna banka i dalje drži kamatne stope na zabrinjavajuće visokom nivou, što je jedno od glavnih oružja klasnog rata. Sam Lula je napravio previše kompromisa s moćnim interesima i tako izgubio deo podrške.
Ali slučaj Brazila je pokazao tri stvari: prvo, da se klasni rat protiv većine ne mora završiti fašizmom. Fašizam cveta samo kada levica pobegne s bojnog pola klase. Drugo, da progresivna vlada može pobediti ako prstom pokazuje gore, na one koji izvlače rentu, a ne dole, na one koji trpe zbog toga. I treće, da se veliki biznis može poraziti, ili bar prinuditi da izgubi poneku bitku, izgradnjom javnih alternativa njegovim mašinama za izvlačenje rente.
Evo izazova za Britaniju, za Evropu, za narod Sjedinjenih Država. Izgradite sopstveni Pix: javni platni sistem koji će ukinuti rente za Visu i Mastercard. Oporezujte kapitalnu dobit, a ne samo dohodak. Uslovite svako spasavanje velikih kompanija i zahtevajte da javnost stekne stvarni, trajni vlasnički udeo. Osnujte javnu investicionu banku kao alternativu tržištu obveznica. Vratite radnoj snazi pregovaračku moć. I dajte radnim ljudima ono što su Peelovi radnici pronašli na reci Svon: alternativu, i slobodu da kažu ne.
Buffet je bio u pravu. Klasni rat se i te kako vodi, i njegova klasa je dosad lako pobeđivala. U nedelju je u Brazilu izgubila bitku, ali ne i rat. Izgubila je zato što se predsednik iz radničke klase usudio da taj rat nazove pravim imenom i upotrebi oružje osmišljeno da se zaštiti većina.
UnHerd, 27.10.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 31.10.2026.
Srodni link: Paul Krugman – Lula je pobedio