Nekada davno jedan čuveni novinar je izbrojao da u toku jednočasovnog intervjua on svome sagovorniku klimne glavom 273 puta.
I mi se vala naklimasmo.
Mnogi su se uzbudili: austrijski novinar je 11 puta prekinuo Putina. Taj bezobraznik je Putinu postavljao provokativna pitanja (zamislite). I još je naspram njega sedeo prekrštenih nogu. Kako se samo usudio?
Biću slobodna da ove uzbuđene komentatore podsetim na program trećeg semestra žurnalistike: intervju je novinarski žanr u kojem je intervjuer obavezan da postavlja provokativna pitanja. I kako bi se možda na prvi pogled dalo očekivati, ovaj žanr ne predviđa učešće samo dvoje ljudi. U njemu uvek učestvuje i auditorijum, a intervjuer je tu baš zbog tog auditorijuma. Ne zato da bi se u prijatnom ćaskanju s onim koga intervjuiše zabavljao.
Svojevremeno smo ja i moj kolega Igor Malev, pravi znalac novinarskog zanata, čitavih pet godina na radiju Glas Rusije zajedno vodili emisiju pod nazivom Unakrsno ispitivanje, emisiju kroz koju je prošlo mnogo poznatih ljudi. Koncept emisije je bio sledeći: u razgovoru s nekim političarem nas dvoje smo unapred delili uloge. Na primer, Igor je zastupao levu, a ja desnu političku poziciju. I u ključnom trenutku, kada nam se činilo da se naš gost već prilagodio, mi smo iznenada menjali pozicije i istim tempom nastavljali da postavljamo pitanja. Tada je naš zbunjeni sagovornik gubio tlo pod nogama, iskakao iz svog već razrađenog klišea i počeo da odgovara znatno smelije i otvorenije.
Ne smem da tvrdim da su svi gosti odlazili zadovoljni. Ali za slušaoce sam sasvim uverena.
U međuvremenu se u Rusiji rodio jedan sasvim osobit žanr – intervju s načelnikom. Cilj ovog žanra je prikazati načelnika u najlepšem mogućem svetlu i pružiti mu velelepnu mogućnost da potčinjeno stanovništvo obavesti o svojim blistavim planovima i pogledima na svet koji će odrediti njihovu budućnost. Apoteoza ovog novonastalog žanra je takozvani pismeni intervju. To vam je kada novinar svoja pitanja šalje elektronskom poštom na adresu pres-službe načelnika, pres-služba pretresa i usaglašava pitanja, piše odgovore, potvrđuje ih kod načelnika i vraća ih novinaru za objavljivanje. I svi srećni. Ima li lepšeg i lagodnijeg posla?
Skrećem pažnju da pritom radnu sposobnost ne gube samo novinari. Sposobnost da misliš dok govoriš, da se vešto uključuješ u proces sukoba oprečnih uverenja, da spretno osporavaš i izvrdavaš odgovore na neprijatna pitanja – za sve to je neophodan trening.
Nekada se intervju morao pripremati.
A sada? Zašto? Načelnik dostojanstveno sedi u svojoj fotelji, umorno i s dosadom ispušta svoje već sto puta izgovorene rečenice, a novinar, nogu ponizno podvučenih pod svojom stolicom, samo krotko klima glavom i ponekad se (možda) nasmeši.
Klimoglavim novinarstvom se nikakva radna sposobnost ne može steći.
I to ne važi samo za novinare. Kanda je i naš glavni načelnik malo zarđao. Setimo se našeg predsednika kako jednim kratkim „potonula je“ prekida niz neugodnih pitanja Larija Kinga. Setimo se samo njegovih munjevitih i majstorski naciljanih odgovora. Mnogima se oni možda nisu sviđali, ali jedno je sigurno: ti su odgovori uvek demonstrirali njegovu besprekornu bojevu gotovost, bespoštednu oštroumnost i uverenost da je on taj koji je u pravu. Bilo ga je nemoguće prekinuti. On je svojim verbalnim floretom rukovao brže i tačnije od bilo kog sagovornika. Može li se to porediti sa ovim danas bespomoćnim „vi mene prekidate“ kržljavim otporom upućenim austrijskom novinaru?
Novinar koji prekida predsednika dok ovaj izbegava odgovore na direktna pitanja u našem medijskom zabranu je davno izumrla vrsta. A baš ta osobenost je, uzgred, osnovno pravilo novinarske profesije. Ovih dana je našim internetom protutnjao prilog o britanskom novinaru koji je prekinuo direktno uključenje britanskog ministra odbrane, budući da je ovaj visokopostavljeni političar izbegavao direktan odgovor na njegovo pitanje o Rusiji. A kod nas – mukla tišina. Jutjub prilog s britanskim novinarem svi redom šeruju, ali – bez komentara. Kao da smo (bože me prosti) na parastosu.
Pokušajte sad da zamislite ruskog novinara koji usred reči prekida nekog, na primer, gubernatora dok mu ovaj priča nekakvu nesuvislu priču o Ivanu Groznom koji vodi sina na lečenje u Sankt Petersburg.
A onda čitaš o još jednom hapšenju nekog lokalnog „cara“ i razmišljaš: ne bi li društvu bilo bolje da su pre nego što je Istražni komitet stigao s teškim pitanjima u njihov kraj, novinari mesnih medija nekim ozbiljnijim pitanjima malo razblaživali otužnu slast „carevih“ bajkovitih intervjua?
Sve se bojim – klimaćemo mi još.
Jelena Zelinskaja, Snob.ru, 07.06.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 12.06.2018.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA