To što je nekakva Nova godina i slične budalaštine neće me omesti u nameri da, u skladu sa Pravilima Službe, podnesem na znanje i ovu belešku. Naime, primećeno je da mladež sve manje čita knjige (to je ono od povezanih stranica papira na kojima nešto piše). Dopuštam da to nije ništa novo: na tu se pojavu među mlađima stariji žale poslednjih deset hiljada godina, pa knjige ipak opstaju (uprkos radikalnom kineskom naporu da se sve knjige spale još pre pet milenijuma), što je i razlog sastavljanja ove službene beleške.
Povod je naizgled bezazlena epizoda od prošle jeseni: bio sam pozvan od strane ljubaznih mladih ljudi da održim predavanje iz primenjene kriminalistike novinarima-početnicima. Na moj užas ustanovio sam da niko od te inače pametne i simpatične dece ne zna ko je Karel Čapek, pisac najjasnijih i najrazumljivijih pouka iz kriminalistike ikad. Naredio sam da se sabrana dela Karela Čapeka imaju pronaći (što nije lako, na sramotu naših izdavača!, ali deca hoće u taj posao, pa neka probaju) i pročitati sa razumevanjem. Onda sam počeo da razmišljam o tome.
Knjiga na ovome svetu postoji neograničen broj, tj. beskonačno mnogo (pitajte Borhesa), a stalno se proizvode i dalje. Neke od tih knjiga imaju to svojstvo da na decu, adolescente i uopšte mlad i neiskusan svet loše utiču. Roditelji žive u zabludi da im mangupi kvare decu (uobičajeno), ali knjige su mnogo opasnije, kažem vam iz dugogodišnjeg iskustva Službe. S obzirom na opšteraširenu zabludu da je čitanje dobro, osećam potrebu da vam skromno skrenem pažnju da to nije baš tako. S obzirom na tužnu činjenicu da je broj knjiga beskonačan i pri tom još i raste (neka matematičari vide šta će s tim, ja ne znam; ja sam glupi milicajac), valja imati u vidu okolnost da razne knjige – ako ih vaša deca još čitaju, u šta niko više nije siguran – nesporno loše utiču na njih. Broj tih knjiga je takođe neograničen (toliko matematike sam naučio na milicionarskom kursu), ali se neki primeri dadu izvući i na njih ukazati.
Dakle: pre svega, ako želite da vam deca odrastu kao socijalno adaptirana i poželjno orijentisana bića, treba im uskratiti čitanje sledećih knjiga (izbor je neizbežno ograničen prostorom ove kolumne, ali je autor dostupan za dalju razradu; kratka obrazloženja data su iza naslova):
Jevanđelja; sva, uključujući i apokrifna poput Bulgakova, Pekića i Čapeka. Mogu da im daju razne ideje, kao Martinu Luteru i šta smo onda uradili. Ostadoše Crkva i navijači bez pristalica.
Fransoa Rable i Jaroslav Hašek; ljudi koji su zauvek diskvalifikovali autoritete uopšte, vojnički poziv posebno i državu kao takvu. Nezdravo, kako u klasičnom prevodu Vinavera (apage!), tako i u novom prevodu Švejka Nade Gašić.
Danilo Kiš: sve, naročito „Čas anatomije“. Mogao bi neko da pomisli kako veliki učitelj i guru Đorđa Vukadinovića možda nije u pravu.
J. Weber: De Culovibus, Vindobonae 1748; retka, ali opasna knjiga.
Jerome Edward LeRoy: People and Guns: Safe Handling and Maintenance of Firearms. Takođe od istog autora: Private History of Viet Nam War iz 1972. Bolje da deca to ne čitaju, pašće im svašta na pamet.
Miloš Vasić: Ptica panike; sedam moralno sumnjivih priča, a u stvari ih je osam, podjednako sumnjivih. Stavljeno na Index medvedorum prohibitorum još 1990.
Don Sharp: Aristotelov auto-servis. Knjiga u kojoj se uspešno dokazuje da je dobar automehaničar aristotelovac, dok su loši vozači svi platoničari. Implikacije su strašne.
Meštar Alkofribas: Bunika za vladike. Očigledno.
Sebecus Dugorepus: De maimunis cussis et maimunis repatis, etc. Isto vredi i za Darwina.
M. Ortiunum: De ars honesti pettandi in societate. Baca lošu sliku na politički život u Srbiji.
Robert M Pirsig: Zen i veština održavanja motocikla. Vidi gore, pod Don Sharp, mada je knjiga bila neko vreme popularna, iako je niko nije razumeo.
Phillip K. Dick: sve što je napisao. Anarhizam, ukratko.
Robert Musil: sve, naročito „Čovek bez svojstava“, nedavno kasapski preveden sa hrvatskog. Podstiče nepoverenje u vlast.
Alfred McCoy et al: Politika heroina u jugoistočnoj Aziji (1972.). Bolje da ne ulazimo u to, slično je LeRoyu koga smo pomenuli.
Yosaemon Ichigawa: Strelac i njegova meta; prevod i komentari J. E. LeRoya. Engleski rezime istog prevodioca. Unosi jeretičke misli, nacionalno neodgovorno.
Anonimus: Predžalba i naricaljka advokata zbog reformacije začina. Nije zgodan trenutak.
Meštar Alkofribas: Destilatio Quintesentiae. Nije zgodno za NSPM.
Aleksandar Kolon: Sabrana dela, posebno i naročito Životopis Kaze Ćurgusa. Moralno, naučno i književno-teorijski sumnjivo.
Anonimus: Samovari. Bolje da ne znate o čemu je reč.
Jao Ce Ze: Fragmenti sačuvanih misli; prevod i komentari J. E. LeRoya i Miloša Vasića. Ne želite da to pročitate, a kamoli vaša deca!
Nobusuke Tagomi: Hagakuren Revisited. Dovodi u sumnju sve što smo mislili o Zenu.
Hawthorne Abendsen: The Grasshoper Lies Heavy; na uznemiravajuće uverljiv način dovodi u pitanje ishod Drugog svetskog rata, što je nedopustivo s tačke gledišta Voje Koštunice, DSS i NSPM, koliko god suprotno bilo očigledno. Slično i Fatherland od Richarda Harrisa. Nikako!
Lista knjiga koje se ne preporučuju beskonačna je, naravno, pošto knjiga ima beskonačan broj. Skromno sam se potrudio da napravim izvod iz spiska najopasnijih knjiga, mada ima mišljenja da je i taj izvod nemoguć, pošto i najopasnijih knjiga ima beskonačno mnogo. Najlakše je, dakle, zabraniti deci da čitaju knjige. Možda budu pametnija.
Danas, novogodišnje izdanje, 31.12.2009 – 03.01.2010.
Peščanik.net, 03.01.2010.