Knjige kojih se najbolje sećam su one koje sam ukrao u Meksiko sitiju, između svoje šesnaeste i devetnaeste godine, i one koje sam kupio u Čileu kada sam imao dvadeset godina, tokom prvih par meseci puča. U Meksiku je postojala neverovatna knjižara. Zvala se Glass Bookstore (Staklena knjižara) i nalazila se na Alamedi. Njeni zidovi, pa čak i tavanica, bili su od stakla. Staklo i gvozdeni stubovi. Spolja, knjižara je delovala kao mesto iz koga je nemoguće bilo šta ukrasti. Pa ipak, iskušenje da barem pokušam nadvladalo je oprez.
Prvo delo koje mi je palo u ruke bila je tanka knjiga pesama Pjera Luisa [pisca erotske poezije iz XIX veka], sa stranicama tankim poput stranica Biblije. Danas više ne mogu da se setim da li je u pitanju bila Aphrodite ili Songs of Bilitis. Samo znam da sam imao šesnaest godina i da je, za neko vreme, Luis postao moj uzor. Kasnije sam krao knjige Maksa Berboma (The Happy Hypocrite), Šamflerija, Samjuela Pepisa, braće Gonkur, Alfonsa Dodea, kao i Rulfa i Areole, meksičkih pisaca koji su u to vreme još uvek vežbali svoj zanat, te sam ih verovatno mogao sresti nekog jutra na Avenida Niño Perdido, prometnoj ulici koju danas više ne mogu da nađem na mapama grada. Ova ulica kao da je postojala samo u mojoj mašti, ili kao da se, zajedno sa uličnim zabavljačima i podzemnim prodavnicama, stvarno izgubila, kao što sam ja bio izgubljen u svojoj šesnaestoj godini.
Iz izmaglice tog doba, iz tih veštih i tihih napada na knjižare, ostala su mi sećanja na mnoge zbirke pesama. Knjige Amada Nerva, Alfonsa Rejesa, Renata Leduka, Gilberta Ovena, Heruta i Tablada, kao i američkih pesnika, poput General William Booth Enters Into Heaven (General Vilijam But ulazi u raj), koju je napisao veliki pesnik Vačel Lindsej. Ali jedan roman me je najpre spasao iz pakla, a zatim me ponovo u njega bacio. Taj roman je bio Kamijev Pad. Sve što sam zapamtio u vezi sa ovom knjigom urezano mi je u pamćenje u nekoj avetinjskoj, prigušenoj večernjoj svetlosti, iako sam je čitao, takoreći proždirao, pod onom posebnom svetlošću kojom je u jutarnjim časovima okupan – ili je bio okupan – Meksiko. Čitao sam pod tom svetlošću punom crvenkastih i zelenkastih preloma okruženih bukom, sedeći na klupi u Alamedi, bez prebijene pare u džepu. Preda mnom je bio ceo dan, u stvari, ceo moj život. Posle Kamija, sve se promenilo.
Sećam se tog izdanja: knjiga je bila štampana velikim slovima, poput nekog bukvara, bila je tanka, u platnenom povezu, dok je na zaštitnim koricama bio neki grozan crtež. Bila je od onih knjiga koje je teško ukrasti. Nisam bio siguran da li da je sakrijem ispod miške ili zadenem za pojas, jer se ocrtavala ispod moje školske uniforme zabušanta. Na kraju sam odlučio da knjigu iznesem tako da je svi zaposleni u knjižari vide, što je jedan od najboljih načina da se nešto ukrade, a što sam naučio iz jedne priče Edgara Alana Poa.
Nakon toga, nakon što sam ukrao ovu knjigu i pročitao je, od opreznog čitača postao sam halapljiv čitač, a od kradljivca knjiga kidnaper knjiga. Želeo sam da pročitam sve, što je u mojoj nevinosti bilo isto kao da sam želeo ili pokušavao da otkrijem misteriozne puteve sudbine, koji su naveli junaka Kamijevog romana da prihvati svoju užasnu sudbinu. Za divno čudo, moja karijera kidnapera knjiga bila je duga i uspešna, ali jednog dana sam ipak uhvaćen. Na sreću, to se nije desilo u Staklenoj knjižari, već u Podrumskoj knjižari (Cellar Bookstore) koja se nalazi – ili se nalazila – preko puta Alamede, u ulici Avenida Juárez. Ova knjižara, kao što joj samo ime kaže, bila je jedan veliki podrum u kome su najnovija izdanja iz Buenos Airesa i Barselone ležala u ogromnim blještavim gomilama. Moje hapšenje bilo je sramotno. Izgledalo je kao da su samuraji knjižara ucenili moju glavu. Pretili su da će me izbaciti iz zemlje, da će me pretući u podrumu Podrumske knjižare, što je meni zvučalo poput diskusije među neo-filozofima o uništenju uništenja. Na kraju, nakon dugačke rasprave, pustili su me da odem, ali tek pošto su konfiskovali sve knjige koje sam imao kod sebe, uključujući i Pad, iako nijednu od ovih knjiga nisam ukrao u ovoj knjižari.
Ubrzo nakon toga napustio sam Meksiko i preselio se u Čile. Ako sam u Meksiku imao prilike da se na ulici sudarim sa Rulfom ili Areolom, u Čileu mi se to moglo dogoditi sa Nikanorom Parom ili Enrikeom Linom, mada mislim da je jedini pisac koga sam video bio Rodrigo Lira, dok je brzo hodao jedne noći koja je mirisala na suzavac. Onda je došao puč. Provodio sam vreme posećujući knjižare u Santijagu. To je bio jeftin način da prekratim dosadu i sprečim ludilo. Za razliku od knjižara u Meksiku, knjižare u Santijagu imale su samo po jednog zaposlenog, i ta osoba je skoro uvek bila i vlasnik. Tu sam kupio kompletna dela Nikanora Pare (Obra gruesa) i Artefactos, kao i knjige Enrikea Lina i Horhea Teljera, koje sam ubrzo nakon toga izgubio, i koje su za mene bile od suštinskog značaja; mada od suštinskog značaja nisu prave reči: one su mi pomogle da dišem. Ali ni disanje nije prava reč.
Ono čega se najbolje sećam iz mojih poseta ovim knjižarama su oči prodavaca knjiga, koje su ponekad izgledale kao oči obešenih ljudi, a ponekad kao da su prekrivene nekakvom koprenom sna, što danas znam da je bilo nešto drugo. Ne sećam se da sam ikada video usamljenije knjižare. U Santijagu nisam ukrao nijednu knjigu. Bile su jeftine, pa sam ih kupovao. U poslednjoj knjižari koju sam obišao, dok sam prebirao po polici sa starim francuskim romanima, prodavac, mršav čovek od četrdesetak godina, iznenada me je zapitao da li mislim da je u redu da pisac preporuči svoja dela čoveku koji je osuđen na smrt.
Prodavac knjiga je stajao u jednom ćošku. Na sebi je imao belu košulju, sa rukavima podvijenim do lakata, i upadljivom Adamovom jabučicom koja je podrhtavala dok je govorio. O kom osuđenom čoveku govorimo – upitao sam ga. Prodavac me je pogledao, i rekao da sigurno poznaje više od jednog romanopisca koji je u stanju da svoje knjige preporuči čoveku na ivici smrti. Onda je rekao da govorimo o očajnim čitaocima. Teško da sam ja kvalifikovan da sudim, ali ako ja to ne učinim, niko neće – dodao je on.
Koju knjigu bi ti dao čoveku osuđenom na smrt – upitao me je. Ne znam – odgovorio sam. Ne znam ni ja – rekao je prodavac – i mislim da je to strašno. Kakve knjige čitaju očajni ljudi? Kakve knjige vole? Kako zamišljaš sobu za čitanje čoveka osuđenog na smrt – upitao me je. Nemam pojma – odgovorio sam. Mlad si, ne čudi me da ne znaš – rekao je on. A onda: Mora biti kao Antarktik. Ne kao Severni pol, nego kao Antarktik. To me je podsetilo na poslednje dane Poovog Artura Gordona Pima, ali sam ipak odlučio da prećutim. Da vidimo – rekao je prodavac knjiga – koji hrabri čovek bi dao ovaj roman u ruke osuđenom na smrt? Uzeo je jednu relativno popularnu knjigu i nehajno je bacio na gomilu. Platio sam mu i izašao. Kada sam se okrenuo da odem, učinilo mi se da se prodavac knjiga nasmejao, ili je možda zajecao. Dok sam izlazio čuo sam ga kako govori: Koji arogantni kreten bi se usudio da učini tako nešto? A onda je rekao još nešto, ali nisam uspeo da čujem šta.
Roberto Bolaño, The New York Review of Books, 22.03.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 22.12.2011.