Pred Osnovnim sudom u Kosovskoj Mitrovici je u toku krivični postupak protiv Olivera Ivanovića i ostalih, optuženih za učešće u ratnim zločinima počinjenim 1999. i 2000. godine.
Od Marka Đurića, direktora kancelarije za Kosovo Vlade Srbije, mogli smo da čujemo posle prvog pojavljivanja optuženih pred predpretresnim sudijom da „Srbija stoji iza optuženih“ i da „zahteva da se oni brane sa slobode, kako bi imali vremena da pripreme odbranu“.
Niko više u Srbiji nije iznenađen ovakvim i sličnim izjavama naših političara, koji i sami znaju da kao predstavnici izvršne vlasti ne mogu baš ništa da „zahtevaju“ ni od domaćih, a kamoli od sudova stranih država – pa ipak, oni nastavljaju ne samo da nešto „zahtevaju“, nego i da „donose“ unapred ponekad osuđujuće, a ponekad oslobađajuće presude, u zavisnosti od političkog potencijala konkretnog slučaja.
Očigledno je da ni ova izjava nije namenjena sudiji Roksani Komsi, već isključivo nama, građanima Srbije.
Pa da se onda mi, građani Srbije, i zapitamo: šta uopšte znači to što u jednom sudskom postupku Srbija stoji iza nekog optuženog?
Na osnovu mog advokatskog iskustva pred Haškim tribunalom, mogu da kažem da to za odbranu tamošnjih optuženih praktično nije značilo ništa.
Skoro svi dokazi su bili u rukama haškog tužioca, kome su države nastale posle raspada Jugoslavije milom ili silom predale sva relevantna dokumenta, a ovaj ih je posle „obelodanjivao“ odbranama optuženih prema svom nahođenju i smislu za pravdu.
Podrška Srbije se, koliko ja znam, svodila uglavnom na odugovlačenje hapšenja optuženih, sve dok pritisak iz Haga nije postao neizdrživ, i to tako što ih je policija tražila na pogrešnim adresama, iako su joj prave bile poznate. A kada bi se optuženi manje-vise dobrovoljno predali, ta podrška se sastojala u davanju garantija prilikom njihovog privremenog puštanja na slobodu.
Ali ako ostavimo po strani tribunal u Hagu, koji se ne dešava često nekoj državi, podrška države svom državljaninu koji je krivično gonjen pred stranim sudom se normalno sastoji u tome što njeni konzularni predstavnici u toj stranoj državi bdiju nad poštovanjem prava na odbranu procesuiranog lica (što naravno ne podrazumeva i pomaganje tom licu da pobegne iz strane države pre suđenja, što je naša država bila sklona da ponekad čini, po cenu da su poreski obveznici posle morali da nadoknađuju pričinjenu štetu).
Šta onda Srbija može da učini za Olivera Ivanovića i ostale, kada su u pitanju kontrola poštovanja njihovog prava na odbranu, kao i zakonitost njihovog lišavanja slobode i zadržavanja u pritvoru više od 7 meseci?
Budući da na Kosovu nema konzularnih predstavnika Srbije, a direktor Vladine kancelarije za Kosovo, na osnovu Uredbe o Kancelariji za Kosovo nema baš nikakvo ovlašćenje da na pravno relevantan način reaguje na eventualno kršenje ljudskih prava državljana Srbije na teritoriji Kosova – zaštita koju Oliveru Ivanoviću i ostalima obećava Marko Đurić je na klimavim nogama, naročito ukoliko su optuženi u očima kosovskog suda u stvari domaći državljani.
A krivičnopravna situacija optuženih je zaista zabrinjavajuća.
Ne ulazeći u osnovanost optužnice, koju mogu da utvrđuju samo nadležni sudovi, primećujem već sada da je pritvor od 7 meseci izuzetno dug u konkretnom slučaju, kada je mogućnost bekstva optuženih jednaka nuli, a mogućnost uticaja na svedoke ne bi smela da ima nikakvog značaja, jer su krivična dela koja su predmet optužnice navodno izvršena pre 15 godina, pa u takvim predmetima glavnu ulogu igraju dokumenti, koje je tužilac morao da pribavi i izanalizira davnih dana.
Ali ono što njihovu situaciju čini još težom i što zahteva, umesto praznih obećanja vladinih službenika, pozornost kako domaće tako i evropske pravne javnosti, je činjenica da rad državnih organa Kosova prolazi ispod radara Evropskog suda za ljudska prava.
Naime, podnošenje predstavke protiv Kosova radi povrede prava zaštićenih evropskom konvencijom o ljudskim pravima, počinjene od strane njegovih državnih organa i sudova – je nemoguće, jer Kosovo nije i ne može do daljnjeg da postane član Saveta Evrope.
S druge strane, to što je Kosovo prema Ustavu Srbije još uvek sastavni deo države Srbije ne znači da će se građani koji smatraju da su im na tom delu teritorije povređena ljudska prava moći obratiti sudu u Strazburu usmerivši svoju predstavku protiv Srbije. To je ovaj sud jasno rekao u odluci Ali Azemi protiv Srbije, od 5. novembra 2013, kojom je proglasio predstavku neprihvatljivom ratio personae, nakon podrobne analize pravnog i faktičkog odnosa države Srbije prema Kosovu.
Ali Azemi, nezakonito otpušteni radnik iz jednog uroševačkog preduzeća, davne 1990. godine se, posle svih pravnih peripetija na Kosovu, obratio sudu u Strazburu i podneo predstavku protiv Srbije, tvrdeci da je Kosovo sastavni deo Srbije i da je Srbija odgovorna za poštovanje ljudskih prava građana na teritoriji Kosova, što je Vlada Srbije u odgovoru na predstavku osporavala, smatrajući da ona nema tih ingerencija.
Vlada Srbije je trijumfovala nad građaninom Ali Azemijem, ali ova pravna pobeda, ma koliko bila logična i pravno utemeljena u konkretnim okolnostima, i ma koliko radovala Vladu Srbije, praktično inaugurise teritoriju Kosova u no man’s land za evropsku zaštitu ljudskih prava, gde ni najbolja implementacija Briselskog sporazuma neće biti od pomoći građanima koji se budu našli u situaciji u kojoj su danas Oliver Ivanović i ostali.
Autorka je advokat sa iskustvom u zastupanju pred Haškim tribunalom i Evropskim sudom za ljudska prava.
Peščanik.net, 10.09.2014.