Poglavlje I
Uveren da mu braća u Hristu rade o karijeri vladika moli ministra policije da spreči zulum: ako sada kad sam u duhovnome zenitu padnem na teret PIO, ako se učlanim u PUPS, ako umesto na jutrenje odem u poštu da uhvatim red za penziju, nisam se imao rašta ni roditi
23:3 O, kad bih znao kako bih našao Boga! Da
otidem do prestola Njegovog,
23:4 Da razložim pred Njim parbu svoju, i usta
svoja napunim razloga,
23:5 Da znam šta bi mi odgovorio, i razumem
šta bi mi rekao.
23:6 Bi li se prema velikoj svojoj sili preo sa
mnom? Ne; nego bi mi pomogao.
Ovako je nekako, samo svojim rečima, vladika Filaret zamolio Ivicu Dačića da ga spase penzije, pošasti savremenog doba koja eto ne mimoilazi ni slugu Božijeg: upošljavaš u policiji one koji na svetu varljivome čine dobro, zar ne možeš milošću svojom da obaspeš i prekriliš onoga ko je već u radnom odnosu?! (Eto. Dok se jedni otimaju za specijalne i nacionalne penzije, neko neće nikakvu! Ispade da je teranje u penziju krivično delo novijeg doba, kao mobing, seksualna diskriminacija i sl.)
Čovek u crnom tj. Ivica Dačić iskulirao je ovaj drugarski apel: jeste mi uručen Beli anđeo, ali ako policija bude izlazila u susret svakom građaninu koji nije rad u penziju, ko će da hvata kriminalce, ko će da nadzire robijaše koji turpijama za OTO seku rešetke i zapućuju se ka slobodi zlatnoj!?
I g. Dačić i njegov koalicioni ortak g. Tadić odoleli su iskušenjima: prvopomenuti nije upotrebio svoj autoritet i harizmu da poplaši mlade vladike kojima se nedostojni naum pripisuje (crkvenoga takoreći Nikoletinu, samoukog mitraljesca, poslati u mrsku i neprihvatljivu mirovinu!), ili se intervenca ako ju je možda i bilo nije raščula, Tadić pak izuzetno dostojanstveno prelazi preko javno izrečene čežnje Anđeline Džoli da poseti Srbiju gde bi volela da vidi našeg najvećeg sina. Predsednik koji uvek ima vremena za glumce i sportiste, bilo da ih amnestira bilo da im se klanja, ostavio je humanitarnu radnicu i novopečenu režiserku da sanja o Andrićevom vencu 2: između tebe, draga, i rimskog pape je mrtva trka, ko će prvi u Srbiju! zapravo možeš i da dođeš, film ti je već pogledalo dvanaest duša, ama se susretu sa mnom ne nadaj – lenti koju sam dobio od Dodika pomisli kako bi to palo, pokunjile bi se i lentine sestre kojima su pre mene odlikovani Karadžić i Mladić.
Poglavlje II
Ako ćemo da budemo ratni zločinci, silovatelji i genocidlije, zahtevamo da se nađemo u remek-delu sedme umetnosti, a ne u početničkoj, patetičnoj paškvilici, kako su nam naši izvori još pre nego što je i snimljen opisali film „U zemlji krvi i meda“
Nikako da napravim rečnik najdosadnijih pojmova, izraza i prizora: Kosovo, najskuplja srpska reč. Predsednik ne može da se usredotoči na ljude ugrožene mrazom, snegom i ledom, jer mu je telefonom javljeno nešto o neprežalnom Kosovu te mu se lice i službeno i privatno sneveselilo, ovakvog ćete me potavnelog gledati sve dok status Kosova ne uskladim sa našom milom preambulom, tako besedijaše vitez tužnoga lika, te meštanima beše neprijatno što svojom zavejanošću i ponekom lavinom traće predsednikovo vreme i zdravlje, šta je još dosadno, dosadno je čuti uzeli su nam Kosovo, sad će Sandžak, posle toga zna se, ode i Vojvodina, pretvorićemo se u Beogradski pašaluk, pa večno, metafizičko pitanje jesu li Crnogorci Srbi…
Žal što u Evropskoj uniji nećemo smeti da pečemo rakiju nije li dosadan? Dosadna je Gusanijada koja prkosi zakonu (kao što su borbe pasa zabranjene, tako su isto i borbe gusana protivzakonite i nebogougodne, iako guske nisu sisari), klicanje sportistima pred Skupštinom grada zar nije dosadno? Sad se za katalog „Ko je ko u svetu dosade“ kandidovala i Anđelina Džoli, ne toliko ona sama, koliko tabloidi opsednuti njenim filmskim prvencem (bolje da je usvojila neki film nego što ga je lično stvorila); naročito su dosadne pošalice sa njenim imenom, Anđa pa Anđa, novinari je svakodnevno anđaju i anđaju, ima li nešto izanđalije od tog perverznog posrbljavanja? Ili je to način da joj se kaže: „Nisi ništa bolja od nas! Ti si jedna obična Anđa!“? Bilo kako bilo, te se dosetke ne mogu oni ni jedan jedini dan odreći, kao da nekakvu pokondirenu tikvu uporno podsećaju ko je i šta je, kao da se glumica svojim krštenim imenom Anđelina bespravno kiti i lažno predstavlja.
Poglavlje III
Miloševićev plan da dovede NATO do raskola i propasti izjalovio se, ali smo, evo, izazvali diferencijaciju u Holivudu
Taman je netrpeljivost prema Anđelini Džoli dostigla vrhunac, stiže blagovest da će Srbiji posetiti Džulija Roberts! Sam Bog posla!
Em je lepša od Anđeline, em nas nije oklevetala, em živi za dan kad će kročiti na našu daće Bog opet objedinjenu teritoriju! Eto koga će naš predsednik da primi, pa će Anđelina Džoli još jednom shvatiti kakvu je državu i kakvu je počast izgubila!
Predsednik opštine Lučani i prvi čovek Sabora trubača uveliko kuje planove da umetnica svojim lepim ustima svečano dune u pisak srpske trube i tako otvori festival, novinari savesno i prilježno, kao đaci u drugom razredu osmoljetke, beleže da će Jolović Slobodan gošći poslužiti: slatko, izvorsku vodu iz krčaga ili iz kondira, kupus iz zemljanog lonca, rakiju iz čokanja, fraklića, fićoka, šišeta, verovatno bi se uključila i crkva sa Belim anđelom, zašto ne i Beogradska univerza sa počasnim doktoratom…
Avaj!
Džulija Roberts planira da svrati kad joj deca završe koledž, kad postanu svoji ljudi, došla bi sa mužem, više onako penzionerski (da me ne čuje Filaret), rada je, kaže, da poseti mesta na planeti Zemlji koja dosad nije videla, ali nije samo to. Srpsku je trubu puštala na jednoj celovečernjoj zabavi i nakon narečenog tuluma samo to sluša, aut truba aut nihil, ah, kad bi mi Svevišnji dao snage da komponujem mega-čoček o Savi Savanoviću, da ga trubači u Đavoljoj varoši premijerno izvedu za Džuliju Roberts i njenog muža (grešna mi duša, ne znam čoveku ni ime, a i on pristaje da dođe); Džulija voli našu trubu, a Anđelini neka svira ubogi saz, na kojem „Kalašnjikov“ mogu da mislim kako zvuči, srpska se trubo s Kosova čuješ, Srbina svakog da obraduješ, ti si prevagnula da Srbija izbije na vrh budućeg glumičinog itinerera, plači buzuki, plači mandolino, i italijanska i portugalska, tuguj španska gitaro, i ti, violino, mađarska, rumunska, pokrij se ušima sirota bugarska gadulko, i ti makedonska tamburo, dolazi naših pet minuta!
Ako tad budemo uveliko u Evropskoj uniji – utoliko bolje!
Peščanik.net, 26.02.2012.