Odmah da kažem: nemam pojma. Niti me, iskren da budem, zanima. Sasvim sam zadovoljan time što je uhvaćen. Utoliko bi svako ko od ovog teksta očekuje bilo kakvu informaciju koju nije pronašao u novinama trebalo odmah da odustane. Ovo je dobronamerna preporuka. Ukoliko, pak, ima onih koje zanima logika događaja, e, tu će, možda, već biti neke vajde.
Sve je počelo jednog kišovitog letnjeg dana… osim ako nije bio sunčan i suv… kada je predsednica skupštine Republike Srbije, doktorka Đukić-Dejanović, visokokotirajuća u hijerarhiji Socijalističke partije Srbije, prilično naprasno proglasila dvonedeljnu pauzu u radu parlamenta. Jeste da su radikali divljali, ali zar je to ikoga iznenadilo? Iste večeri uhitilo je Radovana Karadžića. A onda je Ivica Dačić izjavio da nema ništa s tim. Ajde!
Verovatno bi bilo zgodnije kada se sve ovo ne bi događalo baš nama, ali s nešto distance prema događajima i prema sebi, ovdašnji posmatrač zbivanja ovdašnjih (i, hteo ne hteo, njihov učesnik) morao bi da prizna da je reč o urnebesnim kombinacijama. Nije isključeno da je sve što se događalo od trenutka kada je predsednica parlamenta prekinula zasedanje, samo sticaj okolnosti, samo nasumično slaganja kockica, slepo odvijanje slučaja, što bi značilo da ovu političku burlesku (krajnje ozbiljnu, razume se, burleska mora biti ozbiljnom da bi uopšte bila burleska) nije režirao niko, ali prokleta logika ne može da odoli, a da čitavom zbitiju sa hapšenjem Karadžić Radovana, čak i pre nego što se karte budu pootvarale (a pootvaraće se, saznaćemo sve, i ko ga je hapsio, i kako, i gde, i ko je za to znao, a ko nije), ne prida značenje koje se protivi sudbinskim sklopovima.
Politička slagalica uvek je racionalna, a na sudbinu u politici računaju samo manijakalni amateri poput samoga Karadžića. U političkoj praksi običaj je da mlada vlada, dakle vlada na početku svog mandata, vuče energičnije i manje popularne poteze kako bi, sa protekom vremena, medijski učinci tih poteza splasli, a ona ušla u predizborna trućanja i demagoške mantre. Problem sa vladom Mirka Cvetkovića, međutim, u tome je što je ona, blago rečeno, jedna ideološka nakaza za koju postoji opravdana sumnja da jedva može i da hoda, kamoli da pravi energične poteze. Pa ipak…
Ko god da je znao gde je Karadžić i pripremao njegovo hapšenje (potpisnik ovih redova spreman je da se kladi na donedavnog šefa BIA) izabrao je savršen tajming: ionako jakog Tadića još je ojačao, dodatno izbezumio već izbezumljenu patriotsko-patrijarhalnu pamet, potpuno uništio nadu Ivici Dačiću da će moći da održava ravnotežu između Tadića i koga već, a vladi hladnog Mirka Cvetkovića raskrčio prostor za hvatanje zaleta.
To da je Đukić-Dejanović samonicijativno prekinula zasedanje skupštine na dve nedelje, da bi, potom, iste večeri, potpuno nevezano s tim događajem, stigla informacija o Karadžićevom hapšenju, jedva da je vredno čak i jedne ovakve, ironične rečenice. Iza prekida skupštinskog zasedanja stoji maher. Da li je to sam Tadić – videćemo, najverovatnije da jeste, kao što je sasvim moguće da je nalog predsednici palamenta da poslanike pošalje na malo duži odmor izdao direktno „simpatični“ Ivica (kako reče Vladimir Todorić u „Dvouglu“ od 26. jula, TV B92; da je Dačić simpatičan, to jest). Nije ona znala zbog čega prekida zasedanje, doktorka je poslušni vojnik partije, no prilično je izvesno da je Ivica to znao. Kako je mogao ne znati?
Radikalima je prepuštena ulica da se na njoj iživljavaju, kao i, kako reče brižni Aleksandar Vučić, ona „deca“ koju je došao da štiti od brutalnosti policije. (Ne sećamo se da je Vučić nešto pokazivao brigu dok su nas, u ono vreme, po Beogradu ganjali Miloševićeva policija i njegovi partijski batinaši i dok su odistinski tukli decu, ali dobro, Vučić je tada bio na vlasti. Ova njegova deca u narandžastim gaćama u međuvremenu su, u samoodbrani (kako se na snimku lepo vidi) uspešno polomila nogu snimatelju B92.)
Prema rečima onih koji se, za razliku od potpisnika ovih redova, razumeju u metode tajne policije, operacija praćenja i hapšenja Karadžića trajalo je poprilično, što nas, čistom logikom, navodi na to da je lično Bulatović bio vrlo dobro znao o čemu je reč. (Postoji i druga varijanta, naime ona po kojoj su delovi Službe delovali samoinicijativno, nezavisno od Bulatovića, ali, opet po rečima poznavalaca, Bulatović je imao sasvim pristojnu kontrolu nad služnom – nije džabe doveo gomilu svojih ljudi –, što će reći da je slična radnja teško mogla da se odvija bez njegovog, makar implicitnog, a veoma izvesno i eksplicitnog znanja.)
Drugim rečima, Bulatović je Tadiću izručio Karadžića na pladnju, a ovaj je to, razume se, rasterećen patriotskog Koštuničinog balasta, oberučke prihvatio. Šta se sve u zmijskom gnezdu (BIA) krije, sam bog zna, kao što nije lako dokučiti zbog čega se Bulatović tako preporučuje Tadiću, kada je izvesno da ne može da računa na ozbiljniju državnu službu, no, opet, nije prosto nama smrtnicima pretpostaviti kakvi su dilovi, kakve tajne i kakve gadosti u igri.
Uostalom, šta fali? Mali poklon predsedniku Republike nije na odmet. Nije Bulatović naivan. Imao je dovoljno vremena da zametne neprijatne tragove svoje i svoje družine, pa se sad gradi kooperativnim. Dok se, u međuvremenu, zmijsko klupko ne rasplete, možemo da se služimo logikom, možemo da javno pritiskamo, da zanovetamo, pa šta bude, a na Tadiću je da, sa Vukadinovićem, u opštem interesu razjuri zmije iz gnezda.
Toliko o tajnom prostoru.
Ni zbivanja u javnom prostoru, međutim, nisu manje zanimljiva. Možda najlepši prizor za naše napaćene oči pruža Ivica Dačić. Na pitanje ko je, po njegovom mišljenju, uhapsio Karadžića, Todorić je, u pomenutom „Dvouglu“, kao iz topa odgovorio: Dačić. Pa dodao: on nije mogao ne znati za hapšenje. Ok, možda i nije znao.
Pretpostavimo da nije znao. Pretpostavimo da su upućeni, iz razloga razumljivih, propustili da ga obaveste o predstojećim policijskim aktivnostima (o hapšenju Karadžića, to jest). Ali i da je, u rečenom slučaju, i najneviniji na svetu, da zaista nije imao pojma, on po komandnoj odgovornosti nije mogao ne znati, on nije smeo da ne zna, što znaju i njegovi dojučerašnji glasači, a što, dalje, znači da je „neko smestio Zeki Rodžeru“. Dačić je kuhan.
Tadić je ovim potezom definitivno zeznuo hobotnicu (o gutanju hobotnice videti tekst „Ubistvo hobotnicom“) i, sasvim moguće, Dačića načinio potencijalno sjajnim ministrom unutrašnjih dela. Dačić, naime, više ne može nazad, sve i kad bi hteo – a neće, nije lud. Kada bi sada izašao na izbore dobio bi, otprilike, svih 14 glasova, i to onog dela svog glasačkog tela koji je nepismen, koji nema TV i radio i koji konstantno, već dvadesetak godina, ima problema sa rasuđivanjem.
Na Dačiću je sada da bude miran k’o bubica i kooperativan kao medicinska sestra u hirurškoj sali i da radi kao crv u trešnji, nadajući se da će, možda, ako bog da i junačko zdravlje, na iduće izbore ući u koaliciju s nekim ko ima šanse da dobaci do pet odsto glasova.
Istovremeno, pometnja u patrijarhalno-patriotskom bloku upravo je fejdoovska. Ko je gledao, recimo, „Bubu u uhu“, zna o čemu je reč: to se lupa vratima, to se upada u tuđe sobe, to se sudaraju oni koji ne mogu očima da se vide, to se pravi šteta, to se pričaju gluposti, to mucavci drže govore, to se piše sve i svašta. Ne samo što su se radikali vratili svojim izvorima, „diskursu kloake“ što bi rekao Teofil Pančić, i svom „prirodnom“ fašistoidnom okruženju (to su ona Vučićeva „deca“), nego je pometnja naročito vidljiva u intelektualno-ideološkom ešalonu patriotskih snaga: tekstovi bez ikakvog uporišta u stvarnosti, smislu i zdravom razumu – čime se, doduše, intelektualna kasta patriotsko-patrijarhalne provenijencije nikada nije ni mogla pohvaliti, to jest suvislošću izraza i zdravim razumom – pljušte na sve strane (usred medijske blokade koju je organizovao Tadić, jel’) otkrivajući, pre svega i iznad svega, iskreni jad i komičnu nemoć.
Istovremeno, destruktivne potencijale radikala nikako ne bi trebalo potceniti. Oni jesu ozbiljno uzdrmanim formiranjem Cvetkovićeve vlade i gubitkom Beograda – uhićenje Karadžića tu je samo povod za karneval – te bi se galama koju dižu mogla razumeti kao jedan od poslednjih pokušaja da nešto ućare, ali, istovremeno, svoju nepresahlu volju za činjenjem štete oni pokazuju u skupštini. No, biće im sve teže. Radikalsko divljanje, kao i izgubljenost njihove intelektualne logistike, zapravo ukazuju na savršen nedostatak suvislih ideja.
Ako se energija oslobađa posle hapšenja manijakalnog psihijatra, čoveka koji više od deset godina zajebava svoj obljubljeni narod i od čijeg izručenja Hagu najdirektnije zavisi budućnost tog naroda (o tome da je reč o serijskom ubici, ni da ne govorimo), ako, dakle, radikali tim povodom oslobađaju energiju – prilično mlohavu, doduše – onda bi zaista trebalo da se zapitaju šta je svrha njihovog političkog delovanja. Ok, znamo šta je svrha, nanošenje štete, ali do sada su štetu nanosili uz odgovarajuću žvaku, a sada čak i žvaka izostaje (podbacila im intelektualna podrška), pa se sve svodi na izbruhe kloake.
Nisu bez značaja ni najave da bi tužilac Vladimir Vukčević, sada bez vrhovnog legaliste za vratom, mogao malo da se pozabavi radikalskom retorikom, to jest njenim zakonskim utemeljenjem. Nije, najzad, zanemarljivo ni to što se stranka dojučerašnjeg premijera drži, kako bi to rekli ortodoksni komunisti, nekako kolebljivo. Ništa novo za Koštunicu, naravno, ali gotovo svakim korakom, svakim ne-korakom, Koštunica gubi uporište. Andrija Mladenović bi, recimo, s oproštenjem, i da podrži diskurs kloake radikala, ali i ne bi, nema on nešto protiv radikalskih gadosti, pretnji ubistvom, misli i on, to jest Andrija, isto tako, ali i ne misli baš. Podržava on radikale, naravno, ali ne misli baš tako. To jest misli, ali ne misli. Ne misli, premda radikali to tako lepo kažu. I tako dalje.
Mirko Cvetković je i dalje hladan. U čitavoj furtutmi čovek se bavi ekonomijom i uz nekoliko saopštenja koje je mogao da sastavi bilo ko iole pismen, nije se uopšte uzbudio. Trenutno se, čovek, bavi onom idiotskom uredbom Koštuničine tehničke vlade o nacionalizaciji hrvatskih, slovenačkih, makedonskih, bosanskih, crnogorskih i čijih već preduzeća, uredbom sa čijem sadržajem, kaže, nije bio upoznat iako je, kao ministar ekonomije, sedeo na toj sednici na kojoj je uredba doneta. Kakve to veze ima sa Karadžićevim hapšenjem? Nikakve. Zato i jeste blesavo. I uopšte nije loše.
Najzad, ohrabruje i Tadićeva zrelost. Ono što će, kada se halabuka bude umirila, a umiriće se vrlo brzo, biti najveći Tadićev problem, jeste situacija u parlamentu. Tu će morati da se dohvati korbača i da šiba po leđima svojih. Ima da sede u onoj odvratnoj skupštinskoj sali dok ne popadaju, onda malo škropljenje vodom, pa nastavak, sve sa korbačem u rukama. Ako već dobijaju tolike pare mogli bi nešto i da rade. Ima da proizvode zakone sve u šesnaest, a na Cvetkoviću je da ih sprovodi kako zna i ume. Ako, u međuvremenu, Vukadinović rasturi zmijsko gnezdo tajne policije i Karadžiću pridruži Mladića i Hadžića, Srbija zaista dobija nekakvu šansu.
Teško? O da, vrlo teško. Zato ona batina u Tadićevim rukama ima da radi. Po leđima svojih.
Peščanik.net, 29.07.2008.