Ta kratka, izražajna i nažalost večito aktuelna reč koja veoma sadržajno obeležava specifičnost života u Rusiji, često se vezuje za ime velikog istoričara Karamzina. Ta reč glasi – „kradu“ (воруют). Postoji još jedna reč, nešto kraća, fonetski i etimološki bliska i što se specifičnosti obeležja tiče ništa manje sadržajna od one prve, i ona glasi – „lažu“ (врут).
Oni gore, lagali su i lažu one dole. Sami sebe lažu oni gore, a jedni druge lažu i oni dole. Sve u svemu, govoriti istinu na ovim prostorima je uvek bio prvi znak poprilične gluposti, nespretnosti ili kako ono reče Danil Harms, postojane nemoći dobrih ljudi da čvrsto stanu na svoje noge. Nekada su onog koji veruje ljudima ovde zvali prosto „glupak“, kasnije „magarac“, a danas ga zovu – „ovca“.
Uopšte uzev, „oni“ su uvek lagali. Samo su se struktura i način interpretacije laži povremeno menjali. A to je i razumljivo, jer na kraju krajeva, laganje jeste neka vrsta umetnosti, te kao i svaka umetnost, tako i ona zahteva često obnavljanje forme, promenu žanra, postupaka i motiva, i stalno prilagođavanje auditorijumu.
Komunisti su do te mere lagali, da se njihova totalna laž prihvatala ne kao neistina, već kao jezik s neke druge planete koga je trebalo neprestano prevoditi. Tim poslom su se bavili specijalno obučeni stručnjaci, a bilo je bogami i ne malo amatera koji su bili prosto zaljubljeni u tu vrstu prevodilaštva. No, ljudi su postepeno prestali da slušaju to beskrajno emitovanje praznih reči i počeli ravnodušno da ga prihvataju kao šum prirode ili rada nekakve mašine s one strane svojih prozora, kao recimo zvuk kiše, bušenje asfalta, mačje svadbe u februaru ili pesme sovjetskih kompozitora. Laži ih više nisu čak ni vređale. One su ljudima postale sasvim obične, a već pred kraj – smrtno zamorne.
Komunisti su nas lagali onako kako odrasli lažu decu. Njima je bilo životno neophodno da im verujete, a kada im niste poverovali, oni su to besno davali do znanja. Strašno su se ljutili i potpuno pometeni, nasumično su se oko sebe osvrtali tražeći pogledom šibu ili neki prut.
Ovi danas, lažu drugačije. Oni lažu služeći se istim jezikom kao i mi, i zato su njihove laži za nas tako mučne i ponižavajuće. I one su sramotne i uvredljive ne samo za društvo u celini, već i za svakog od nas posebno.
Može se čak reći da oni lažu pošteno. Da pošteno, jer oni to i nemaju nameru da kriju. Oni lažu mirno i drsko, gledajući nas pravo u oči. Lažu, a da pritom odlično znaju da ne verujemo ni u jednu njihovu reč. I to ih nimalo ne uznemirava.
Lažu nas baš kao što su nas lagale one male barabe po dvorištima našeg detinjstva. Lokalni siledžija upada sa svojom bandom u naše kućno dvorište, otima ti iz ruke novu hemijsku olovku ili, recimo, perorez, brzo trpa oteti plen u svoj džep, a onda, gledajući te veselo i drsko pravo u oči i vrteći pred tvojim nosom svoje prazne šake, govori: „Gde? Hajde pokaži! Šta!? Koji nožić? Gde? U džepu? Pa to je moj nož. Ej, Mutavi (zove pajtaša iz svoje bande), dođi ovamo. Reci, jesam li ja ukrao njegov nožić? Ne? Tačno. Eto vidiš. I Mutavi kaže da nisam. Marš bre odavde!… I da te više nisam video!“
Ovi danas – to su isti ti, samo odrasli, (avaj!) tako lako prepoznatljivi i zato još mrskiji. Nema te tako bogate mašte koja bi na mestu člana bivšeg Centralnog komiteta ili Politbiroa mogla da zamisli ovog drskog dvorišnog otimača ili vulgarnog besramnika iz komunalke (zajedničkog stana) našeg detinjstva. A na mestu bilo koga iz putinske barabske kompanije, uključujući i njega samog – lako.
Uzgred, prvi obitavalac „koridora današnje vlasti“ koga sam bez teškoće mogao da zamislim kao bahatog suseda iz naše komunalke, bio je Žirinovski. Manir kojim se obraća slušaocu i bizarnost njegovih argumenata, neodoljivo me podsećaju na mog nekadašnjeg komšiju iz zajedničkog stana u kome sam proveo detinjstvo, na onog, u mom sećanju neizbrisivo bezočnog – Evgenija Borisoviča. Taj Evgenije Borisovič, prispeo je u naše blisko susedstvo iz nekakvog južnog mesta nalik na Herson-Melitopolj, govorio je isto tako grubo dripački, s istom intonacijom i s istom prostačkom drskošću kao i ovaj, već više od dve decenije u javnosti prisutni deputat Žirinovski. Kao i on, moj komšija Evgenije je takođe umeo sebe da utera u nepodnošljivu histeriju koja je prestajala čim bi osetio da je njegov „slušalac“ spreman da se povuče. A povlačili su se praktično svi, jer čim bi otvorio usta, kod svih se redovno javljala samo jedna zavetna želja: ah, samo da što pre ućuti.
Ovi danas vole još i da tužakaju po sudovima one koji su ih uhvatili u laži, a još pre u krađi, zahtevajući odštetu za uvredu „časti i dostojanstva“. I što je najzanimljivije, oni te reči izgovaraju s takvom uverenošću, da neko ko ih ne zna, lako može poverovati da oni stvarno razumeju šta te reči uistinu znače.
Sve dosad rečeno bilo je o njima. A sada, reč dve i o nama.
I pored sve idejne i intelektualne raznorodnosti, meni se čini da je današnji protestni pokret objedinjen oko jedne osnovne doktrine. Među pripadnicima novog pokoljenja, iznenada se pojavio dovoljno veliki broj ljudi koji iz principa odbija da prihvati prećutnu tvrdnju da je laž norma, a poštenje nesporazum. Njihov zahtev glasi: ne zamenjujte jednu laž drugom. Da, oni zahtevaju poštenje, ali ne poštenje mafijaškog tipa „don rekao, don učinio“, već poštenje u univerzalnom, u civilizovanom smislu te reči.
Ovakvo razumevanje poštenja i časti, vezano je za sudbinu samo slobodnog čoveka. A takvi, stvarno slobodni i zato hrabri ljudi, nedavno su se pojavili. Nema ih toliko mnogo koliko bi mi to hteli, no nema ih ni toliko malo koliko bi nekome moglo da se čini. I budućnost je, naravno, pred njima. Njima se može samo pozavideti. Njih više neće mučiti pitanja koja su večito mučila prethodna pokoljenja. Oni više neće pitati jedni druge, a ni sebe same, kako se naučiti ne samo stremiti ka slobodi, već i slobodi samoj, kako naučiti da se sloboda prihvata ne kao nečiji poklon, već kao prirodno stanje stvari stečeno samim rođenjem, kako se naučiti biti slobodan, ne stideti se svoje slobode i ne okretati se uznemireno oko sebe i tražiti toga kome si dužan za nju da se zahvaljuješ.
Grani.ru, 21.06.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 04.07.2012.