U letnja predvečerja stanovnici Lavova, grada u zapadnoj Ukrajini, izlaze i pevaju kod spomenika Tarasa Ševčenka, velikog pesnika koji je u 19. veku zagovarao nezavisnost Ukrajine. Spomenik se nalazi na Bulevaru slobode, koji se tako zove od 1991, kada se Ukrajina oslobodila od sovjetske vlasti. Pesme govore o crnookim devojkama koje tuguju za hrabrim vojnicima. U jednoj od njih mladići odlaze od kuće i idu u partizane, a u drugoj ih zarobljavaju i ubijaju sovjetski vojnici. Jedna od borbenijih među njima završava se stihom: „Vikaćemo ‘slava, slava, slava’ dok se zemlja ne zatrese“, a pevanje je praćeno snažnim udaranjem nogama o kaldrmu. Ove strastvene ukrajinske pesme zanemaruju činjenicu da je Lavov nekada bio poljski grad Lwow, a pre toga habzburški Lemberg. Dobrim delom dvadesetog veka to je bio poljsko-jevrejski grad. Tokom Drugog svetskog rata, Nemci su pobili Jevreje, a Rusi proterali Poljake, tako da su grad preuzeli kolonisti iz ukrajinskih sela; onda je pripojen proširenoj sovjetskoj Ukrajini. Ukrajinski nacionalisti, od kojih su neki učestvovali u istrebljenju Jevreja i Poljaka, odupirali su se očajnički i hrabro sovjetskoj vladavini. Pesme koje su spevane njima u čast ne spominju ljude koji su živeli u Lavovu i ulogu ukrajinskih nacionalista u njihovom nestajanju.
Iako nepotpuna, ova verzija ukrajinske istorije do nedavno je bila deo nacionalnog razgovora o prošlosti. Sada se ukrajinski istoričari, koji skreću pažnju javnosti na ukrajinski narodni otpor sovjetskoj vladavini, nalaze na udaru sopstvene države. Osmog septembra služba bezbednosti, pod novim rukovodstvom koje je postavio ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, uhapsila je mladog istoričara Ruslana Zabiljia, upravnika muzeja u Lavovu posvećenog nacističkoj i sovjetskoj okupaciji Ukrajine. On je optužen da je planirao da oda državne tajne strancima. Trinaestog i četrnaestog septembra, agenti SB-a su pretresli kancelarije zaposlenih u muzeju i zaplenili dva laptopa sa planovima za predstojeću izložbu o ukrajinskom otporu sovjetskoj vladavini; muzej je prebačen u nadležnost Instituta za nacionalno pamćenje, kojim sada upravlja jedan komunista.
Ukrajina je kolaž svega najgoreg što se tokom dvadesetog veka dogodilo u Evropi. Ovde su i staljinizam i nacional-socijalizam ostavili za sobom polja smrti. Prethodni ukrajinski predsednik, Viktor Juščenko, pokušao je bez uspeha da od zapadnoukrajinskog mita o patnji i otporu napravi pan-ukrajinsku istoriju, proglasivši nacionalistu Stepana Banderu za narodnog heroja. Njegov naslednik, Janukovič, predstavlja ukrajinsku zajednicu ujedinjenu drugačijom vrstom zaborava. Jugoistočna Ukrajina je industrijalizovana nakon gladi koju je orkestrirao Staljin i koja je usmrtila tri miliona Ukrajinaca. I dok Ukrajinci na zapadu zemlje obično zaboravljaju Poljake i Jevreje, oni na jugoistoku zaboravljaju izgladnele Ukrajince, čiju su zemlju zaposeli njihovi očevi i dedovi. U istočnoj Ukrajini, vojevanje u Crvenoj armiji tokom Drugog svetskog rata obično se smatra herojskim, a nacionalisti koji su se borili protiv proširenja sovjetske vlasti na zapadnu Ukrajinu smatraju se izdajnicima i kriminalcima. Zaboravljaju se zločini same Crvene armije.
U nezavisnoj Ukrajini, SB se optužuje za jedan deo ovog selektivnog pamćenja. Jednim ishitrenim potezom, Juščenko je službu zadužio za oblast nacionalne politike sećanja, u koju spada i kontrola pojedinih muzeja. Tako je SB prošle zime, tokom poslednjih nedelja Juščenkove vladavine, odigrala aktivnu ulogu u „suđenju“ Staljinu i njegovim saradnicima za genocid. Takođe je dala dozvolu da se nekadašnji sovjetski zatvor u Lavovu pretvori u muzej sovjetske i nacističke okupacije Ukrajine. Janukovič, koji prema staljinizmu ima mnogo blaži stav od svog prethodnika, otpočeo je mandat izjavom da glad nije bila genocid. Ironija je u tome što je zatvor u Lavovu, koji je pretvoren u muzej, sada mesto gde se hapse istoričari. Prema podacima Helsinškog saveza za ljudska prava u Ukrajini, Zabiljiu su prišla šestorica operativaca SB-a u civilu, odveden je bez naloga za hapšenje, ispitivan četrnaest sati i prisiljen da preda svoj kompjuter i eksterne hard diskove. Iako je ukrajinski zakon po ovim pitanjima nedovoljno jasan, optužba protiv Zabiljia se svodi na to da je nameravao da dostavi dokumenta iz arhiva stranim državljanima.
Istoričari se, naravno, time i bave. Čitamo dokumenta iz arhiva, tumačimo ih i saopštavamo drugima svoja saznanja. Za iskren razgovor o prošlosti potrebna je diskusija potkrepljena dokumentima: u Ukrajini, poprištu gladi, terora i holokausta, takav razgovor je potrebniji nego drugde. Pod Juščenkom i dvojicom njegovih prethodnika, izvesni regionalni pluralizam garantovao je taj razgovor. Iz različitih stavova na istoku i zapadu zemlje rađala se nada da će nekada biti napisana zajednička istorija Ukrajine, gde bi jedna strana uvek mogla da ukaže na propuste one druge. Sada Janukovič guši jednu verziju istorije, što samo može da znači da nameće svoja lična uverenja.
Što je još važnije: hapšenje ukrajinskih istoričara zbog sovjetskih dokumenata označava radikalno pogoršanje situacije. Tako se sovjetska prošlost, a naročito istorija staljinističke represije nad Ukrajincima, pretvara u državnu tajnu. SB muti vodu, predstavljajući Zabiljia kao svog radnika, što je tačno, jer je SB zadužena za muzej, ali to je nevažno. Moguće je da je on izabran za prvu žrtvu jedne kampanje, jer su rukovodioci SB svesni da međunarodni posmatrači neće mnogo mariti za jednog istoričara iz muzeja koji propagira ideje zapadnoukrajinskog nacionalističkog otpora. A kada međunarodna zajednica bude uputila proteste, Kijev će spremno reagovati, u starom sovjetskom maniru, predstavljajući Zabiljia kao nacionalističkog reakcionara. Ali ne radi se samo o jednom pojedincu. Ako jedan istoričar može biti uhapšen zato što koristi dokumente, moći će i drugi. Ako protesta ne bude, i drugi će biti uhapšeni. Veliki deo onoga što smo u poslednjih dvadeset godina saznali o staljinističkoj represiji i holokaustu došlo je iz ukrajinskih arhiva. Zastrašivanje istoričara nije samo pretnja građanskim vrednostima u Ukrajini, već i našem poznavanju skorije prošlosti.
Timoti Snajder, NYRBlog, 21.09.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 29.09.2010.