Moćnici, kao i pobednici, čine mnogo više od pukog pisanja istorije. Zauzimaju sedišta za glavnim stolovima, od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija do upravnih odbora u velikim međunarodnim ekonomskim i finansijskim institucijama. Domunđavaju se iza zatvorenih vrata. Odlučuju o tome ko može da uđe u njihove udobne klubove i očekuju da se ostatak sveta povinuje uputstvima koja izdaju.
Ovako su mnogi autsajderi, ne samo u siromašnom svetu, videli samit G8, grupe koja je najbliža onome što bi se moglo nazvati neformalnom (tj. samopostavljenom) svetskom vladom, održan od 7. do 9. jula. Lideri sedam najbogatijih svetskih demokratskih država, plus naftom i gasom potkovana Rusija, okupili su se ove godine u turističkom centru Tojako, na Hokaidu u severnom Japanu, da dumaju o klimatskim promenana, porastu cena hrane i energije, najboljem načinu borbe protiv globalnih problema, od bolesti do širenja nuklearnog naoružanja.
Ali, u doba kada ljudi, novac i roba cirkulišu kao nikada pre, ova mala grupa više ne komanduje svetskom ekonomijom i svetskim finansijskim sistemom kao što je jezgro G7 činilo kada su sedamdesetih godina počeli da se održavaju njihovi mali, svrhoviti sastanci složnih kapitalista iz demokratskog sveta. Danas sa tih samita stižu uglavnom podugačka saopštenja i fotografije. A otklizavanje Rusije iz demokratije u državni kapitalizam snizilo je politički ton ovog kluba.
U naporu da pokaže da G8 još uvek ide u korak s vremenom, Japan je, poput Nemačke prošle godine, pozvao na kratko ćaskanje lidere pet „rastućih“ zemalja: Brazila, Kine, Indije, Meksika i Južnoafričke Republike. Ipak, iza tog rukovanja onih koji su na najbolji mogući način iskoristili XX vek i potencijalnih uobličitelja XXI u vazduhu ostaje pitanje kako bi svetski poredak trebalo da se prilagodi novim vremenima.
Možda bi svetom bolje rukovodila takva jedna G13? Ili G15 ili pak G16, da obuhvatimo i neke uticajne islamske zemlje? Ili da to bude G12 najvećih svetskih ekonomija, u cilju očuvanja prvobitne svrhe grupe koja upravlja svetom? U međuvremenu, globalne institucije osnovane nakon Drugog svetskog rata takođe zabrinuto gledaju u svoju budućnost. Za razliku od G7/8, u kojoj ima pomalo od svega, ove se institucije u suštini dele na dve vrste: ekonomske i finansijske, i političke.
Najuspešniji deo svetskog političkog rukovodstva, koji, međutim, izgleda sve više anahrono, jeste Savet bezbednosti UN. Od 15 njegovih članica, deset se smenjuju po želji raznih regionalnih grupcija u UN. Ostalih pet, koje su stalne članice i imaju pravo veta, jesu Amerika, Rusija, Kina, Britanija i Francuska, grubo govoreći pobednice poslednjeg svetskog rata. Uz njih je tu i generalni sekretar (trenutno Ban Ki Mun iz Južne Koreje; i na ovom mestu se smenjuju po regionalnom ključu), zatim glomazni birokratski aparat u sedištu UN u Njujorku i stotine specijalizovanih agencija i ogranaka (videti tabelu).
Svet se mora spasti ne samo od još jednog rata, već i od ponavljanja velike depresije iz tridesetih. Taj posao je dodeljen grupi institucija: Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu (MMF), poznatim pod zajedničikm imenom Breton Vuds instistucije, po mestu na kojem su nastale; Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj, koja je think-tank bogatih zemalja osnovan 1961; mnogo starijoj Banci za međunarodna poravnanja centralnih bankara; i Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO, bivši GATT).
Podupirale su ih konvencije, konferencije, sudovi, deklaracije, mehanizmi za rešavanje sporova, specijalni mandati i sporazumi kojima se regulisalo sve – od ljudskih prava do antidamping žalbi. Čitavu tu detaljno razrađenu konstrukciju dodatno podupiru snažne regionalne organizacije, kao što je Evropska unija, i manje složene, kao što je Afrička unija i razne pričaonice Latinske Amerike, arapskog sveta i Azije, isto kao i čvrsti savezi, poput NATO-a. Ishod svega toga je da nije dolazilo do katastrofalnih svetskih sukoba kao u prvoj polovini XX veka.
Međutim, upravo je taj uspeh postao jedna od tri poluge pritiska da se promeni način na koji se upravlja svetom, kao što zahtevaju novi ekonomski pobednici (i neki novi gubitnici). Pritisak potiče i od sve snažnije ogorčenosti i frustracije. Nakon što je najavljena deklaracija o ljudskim pravima i čak na samitu UN iz 2005. usvojena „odgovornost da se zaštiti“ od genocida i zločina protiv čovečnosti, Savet bezbednosti UN još uvek nije u stanju da se ujedini kako bi bar nekako zaštitio ljude u Darfuru, Zimbabveu, Mjanmaru i drugde od ubistvenog omalovažavanja njihovih vladara – baš kao što 1990. UN nisu uspele da zaštite žrtve genocida u Ruandi.
Ako Savet bezbednosti, sa visokoprincipijelnom poveljom za leđima, pokaže takvu slabost prema tiranima (ili onima koji viteški pokazuju prezir prema nuklearnim sporazumima), zar ne zaslužuje da bude zaobiđen? Džon Mekejn, republikanski kandidat za predsednika SAD, podržava stvaranje nove Lige demokratija, koja, po rečima zagovarača te ideje, ne samo da bi imala moralni legitimitet, već i volju da efikasno ispravlja svetske nepravde.
Treći poriv da se promeni način na koji se svet organizuje jeste to što su vlade, bogate i siromašne, došle do prosvetljujućeg otkrića da je za najveće izazove koji oblikuju njihovu budućnost – klimatske promene, jake i slabe strane globalizacije, jagma za resursima, propadanje države, masovni terorizam, širenje oružja za masovno uništenje – često potrebno rešenje na globalnom, a ne samo na nacionalnom nivou. Samo to što je u XXI veku došlo do promena u ekonomskoj moći dovoljno je da opravda rebalans snaga u klubovima na vrhu. Mnogo je teže uvideti koje je delove globalne strukture potrebno prosto uštinuti, a koje je potrebno preraditi ili premestiti – i ko bi trebalo da ima pravo da o tome odlučuje.
Nakon decenija podele sveta na bogati i moćni Zapad i „ostatak“ u razvoju , brz rast Kine i ekonomski dinamizam Istočne Azije doveli su do razgovora o novom „pacifičkom“ veku pre nego što je okončan stari „atlantski“. Po sadašnjim trendovima, negde između 2025. i 2030. tri od četiri najveće svetske ekonomije biće iz Azije. Kina će prosto potući Ameriku u vrhu globalne lige, a za njom će slediti Indija i Japan, koji odlučno, mada za sada neuspešno, vode kampanju za mesta stalnih članica Saveta bezbednosti (iako će Kinezi i Indijci i dalje u proseku biti mnogo siromašniji od Amerikanaca i Japanaca).
Ako ne unipolaran, kakav onda?
Pa ipak priča o azijskom veku zvuči neobično. Uprkos kratkom američkom „unipolarnom trenutku“ kad se njen suparnik Sovjetski Savez raspao, Rusija se oporavila i pridružila Kini, Americi, Evropi i Japanu u novoj konstelaciji velikih sila, koja je zasnovana na nečemu što je mnogo više od starih principa Hladnog rata. Dodajte Indiju i imaćete 54 odsto svetskog stanovništva i 70 odsto BDP-a. Ostaje da se vidi hoće li lideri ovog multipolarnog sveta sarađivati ili će se laktati.
To što je usled globalizacije sve slobodniji protok informacija, tehnologije, kapitala, robe, usluga i ljudi pomoglo je da se prilike i uticaji prošire na sve strane. Sve snažnijoj Kini i Rusiji ne treba dodati samo Indiju, već i Brazil (ovo četvoro je Goldman Sachs 2001. svrstao među nadolazeće BRIC zemlje), zatim Meksiko, Južnoafričku Republiku, Saudijsku Arabiju, Južnu Koreju i Australiju, da navedemo samo neke od novih pobednika dok novac prelazi iz džepa u džep, a svet se sve brže okreće.
Na modernoj mapi moći i uticaja trebalo bi da se nađu i preobražavajuća oruđa, kao što je internet; razni manipulatori, od lobirajućih NVO do terorističkih grupa; sakupljači profita kao što su globalne korporacije i nezavisni fondovi; i konačno, nepredvidive sile kao što je globalni protok novca. Glavna osobina ovog sveta, kaže Ričard Has iz Saveta za međunarodne odnose u članku nedavno objavljenom u časopisu Forin afers, nije multipolarnost već „nepolarnost“. Desetine aktera, koje imaju razne vrste moći, u velikoj meri komplikuju napor da se pronađe bolja ravnoteža uticaja i odgovornosti. Ali, izgovaranje na komplikovanost nije odgovor na zahtev za pravičnošću.
Neki klubovi su pokazali više razumevanja od ostalih. Kina je obezbedila sebi novi ekonomski početak prosto odbacivši Marksa, Lenjina i Maoa. Ali, njeni reformatori su uspeli da od liberalnog, na pravilima MMF-a, Svetske banke (i kasnije STO) zasnovanog sistema, dobiju i ideje i keš. Kina je ušla u Svetsku banku 1980. (nacionalistička vlada Tajvana bila je jedan od osnivača), baš kad je krenula u reforme. Ironija je što je komunistička Kina od tada jedan od najvećih korisnika sistema. Ali, ni u kom slučaju nije jedina. Uprkos najnovijim problemima na berzama i sa kreditima, prihod po glavi stanovnika se u poslednjih pet godina uvećao mnogo više nego u bilo kom sličnom periodu ranije.
MMF i Svetska banka, pragmatične institucije od početka, već su se, na mahove, prilagođavale. U aprilu je MMF reformisao svoj neobični obrazac po kojem dodeljuje glasove i finansijske priloge u zavisnosti od ekonomske veličine, rezervi i drugih mera (videti mapu). Udeo Kine u glasovima porašće na 3.81 odsto, što još uvek uveliko zaostaje za njenom težinom u svetskoj privredi. Inače, stari raspored moći i dalje određuje ko će se nalaziti na dva glavna položaja: bankom upravlja Amerikanac, a fondom Evropljanin. Ali, veći problem za obe ove organizacije jeste relevantnost.
Do poznih devedesetih je MMF, kontrolor stopa razmene i poslednje finansijsko utočište za vlade u nevolji, imao mnogo posla. Ali, ekonomije u razvoju, nekada njegove glavne mušterije i izvori zarade kroz kamate i pozajmice, danas su često preplavljene sopstvenim kešom. Ove godine je bord direktora MMF-a doneo odluku da se smanji broj zaposlenih i da se proda približno osmina njegovih zlatnih rezervi (nekih 400 tona) kako bi se izborili sa očekivanim manjkom sredstava u budućnosti. Budući da nema očiglednu ulogu u borbi sa posledicama nedavnih turbulencija na bankarskom i berzanskom tržištu, njegova bi buduća uloga mogla da bude uloga ekonomskog savetnika.
Neki zabrinuto ukazuju na to da bi svetu i dalje moglo biti potrebno poslednje finansijsko utočište. Kritičari drže da bi dani fonda morali biti odbrojani, a njegove rezerve upotrebljene na bolji način. Neki drugi, pak, sanjare o Svetskoj investitorskoj organizaciji, koja bi postavila osnovna pravila i bolje pratila velike i složene protoke novca koji se danas pere po raznim fondovima, bankama i finansijskim tržištima.
Svetska banka ima izvesniju budućnost, ali joj je, svejedno, potrebno preoblikovanje. Ojačala je konkurencija u vidu privatnih tržišta kapitala. Mnoge vlade, kojima je nekada bila potrebna pomoć da izgrade brane, puteve i za razne druge kapitalne projekte, danas mnogo zarađuju od prodaje sirovina. Čak i u Africi, spremnost Kine i Indije da darežljivo i bezuslovno troše kako bi došle do nafte i ruda znači da Sudan i Kongo mogu da uzmu keš od banke i da ignorišu propratne uslove.
Ipak, banka je i dalje važna, jer pozajmljuje novac za projekte koji nisu u modi, i zato što pozajmljuje zemljama koje donatori zanemaruju. Takođe bi mogla da obezbedi globalna javna dobra: ulaganje u energetsku infrastrukturu i projekte povezane sa klimatskim promenama jesu dva primera, a ulaganje u poljoprivredu je treći.
Malčice previše jednaki
Dok bankom i fondom upravljaju vlasnici najvećeg paketa akcija, STO, mada se oslanja na reprezentativni kokus država radi sklapanja dogovora, pripada svim svojim članicama: na primer, Indija i Brazil su u srcu Doha runde trgovinskih pregovora. Ali, egalitarizam može da bude i slabost koliko i prednost.
Vladini pravnici su na čelu kolone onih čije divljenje izazivaju 60.000 stranica pravnih propisa koji upravljaju mehanizmom za rešavanje sporova u STO, a koji su pomogli pri razrešenju mnogih trgovinskih razmirica. STO onemogućuje svaku diskriminaciju među članicama – povlastica koju ponude jednom mora se proširiti na sve. Ovo je pomoglo da se poravna teren i da se razvije trgovina u svetu. Rusija je jedina velika ekonomija koja još uvek nije članica STO, i to po sopstvenom izboru.
Međutim, oni koji žele da se učlane, moraju da se dogovore sa svim članovima – trenutna brojka iznosi zastrašujućih 152. Funkcionisanje na principu konsenzusa znači da je „razvojna“ Doha runda zapela u raspravama između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju oko složenih, recipročnih smanjenja subvencija u poljoprivredi i uklanjanja carinskih barijera. Izgledi da se pređe na usluge nisu baš sjajni. Sporo napredovanje navelo je mnoge da sklope bilateralne ili regionalne sporazume umesto toga. A ako Doha runda u potpunosti propadne, uzajamne optužbe bi mogle daleko da odu i da ugroze svaki pokušaj da se, na primer, sklopi sporazum između razvijenog sveta i sveta u razvoju o novim mehanizmima za borbu protiv klimatskih promena.
Oko ekonomske i finansijske moći donekle se mogu nadmetati vlade koje učestvuju u igri, a o pravilima trgovine može se (naporno) pregovarati. Ipak, raspodela političke moći pokazala se tvrdoglavo – iscrpljujuće – otporna na promene.
Najogorčenije osporavano jeste članstvo Saveta bezbednosti UN, koje ima pravo (vatreno se rapravlja o tome je li ono eksluzivno ili ne) da odlučuje o tome šta predstavlja pretnju svetskom miru i bezbednosti, i šta da se radi s tim u vezi. U još jednoj velikoj instituciji koja donosi odluke u UN, Generalnoj skupštini, čitav svet može da kaže šta ima, i to i radi. Ali, ovde autsajderi mogu da se svete: kokus koji se većinom sastoji od zemalja u razvoju i koji nazivaju G77 (mada danas obuhvata 130 zemalja, uključujući i Kinu) uglavnom dominira i opstruira.
Da li bi se ublažila ogorčenost i povećao autoritet Saveta i efikasnost UN kad bi Amerika, Britanija, Francuska, Rusija i Kina pozvale i druge zemlje da postanu stalne članice – i razmotrile mogućnost da se odreknu prava na veto? Kad su P5, kako ih zovu, zauzele najuticajnija mesta, UN su imale 51 članicu; nakon decenija dekolonizacije i samoopredeljenja ima ih 192. Nisu se smanjile ni prepreke reformisanju.
Nedavno je udruženi napor Brazila, Nemačke, Indije i Japana (samozvana G4) da se priključe stalnim članicama Saveta osujećen kombinacijom odugovlačenja, ljubomore i nepopustljivosti. Afričke zemlje nisu uspele da se dogovore oko toga ko će se nadmetati od njihovih nekoliko kandidata. Regionalni suparnici – Argentina i Meksiko, Italija, Indonezija, Pakistan i drugi – lobirali su protiv vodećih. Kina je jasno stavila do znanja da će staviti veto na članstvo Japana; Amerika je, podržavajući samo Japan, pomogla da se unište sve šanse ovog njenog prijatelja.
Nove stalne članice bi uvećale regionalnu ravnotežu. To bi dalo više autoriteta i legitimnosti odlukama Saveta. Prihvatanjem ne samo nuklearne sile Indije, već i posredno uticajnog Japana i ostalih, podrilo bi mišljenje, ovekovečeno u P5, da najpre morate ući u nuklearni klub da biste bili pobednik.
No, da li bi cena većeg i raznolikijeg Saveta pre mogla da bude potencijalni izazivač nevolja i stoga još veća prepreka? Sve počiva na nadi da će, kad jednom sednu za sto za stalno, podela odgovornosti za upravljanje svetom sprečiti naporne autsajdere da štite štetne elemente, kao što Južnoafrička Republika (trenutno nestalna članica) štiti Zimbabve, delimično i da bi prkosila stalnim članicama.
Oduzimanje prava na veto stalnim članicama moglo bi, međutim, da ima nepovoljne posledice. Upravo je pravo na veto, kojim su bili zaštićeni njihovi ključni interesi, primoravalo Rusiju i Ameriku da razgovaraju u okviru UN – uz lupanje cipelom Nikite Hruščova – u najmračnijim danima Hladnog rata. Rusija neće zaboraviti grešku u vidu kratkotrajnog bojkotovanja Saveta, što je dovelo do odobrenja upotrebe sile kako bi se suzbila Severna Koreja na početku Korejskog rata 1950. Ni Kina ne pokazuje želju za ukidanjem veta.
No, ostanak za stolom ne garantuje dogovor. UN je organizacija država, a države se razlikuju iz dobrih i loših razloga. Džordž Buš je krenuo u rat u Iraku bez eksplicitne podrške Saveta bezbednosti (baš kao što je NATO krenuo u rat radi okončanja etničkog čišćenja na Kosovu, uprkos tome što bi Rusija sasvim sigurno uložila veto da se u Savetu glasalo o ovom pitanju). Ali, podele u Savetu po najspornijim pitanjima nisu sprečile odgovorno rukovođenje nekim drugim pitanjima. Na samitu Saveta bezbednosti 1992. svi su se složili da širenje sredstava za masovno uništenje predstavlja pretnju „miru i bezbednosti“, i da se u toj borbi može koristiti i sila ako treba. Nakon napada od 11. septembra, donesene su nove rezolucije kako bi se suzbilo finansiranje terorista, a hemijsko, nuklearno i biološko oružje držalo van njihovog domašaja.
U poslednjih 15 godina veoma je uvećan broj plavih šlemova, tako da je sada po svetu raspoređeno 100.000 vojnika i policajaca. Njima se pripisuje zasluga za smanjenje broja sukoba među državama, kao i za smirivanje građanskih ratova, od Bosne do Haitija, od Kambodže do Sudana, od Konga do Libana. Prihvatanje, barem u političkom smislu, „odgovornosti da se zaštiti“ vodi Savet prema teritoriji kojoj se, početkom ove decenije, nikako ne bi približio: do Međunarodnog krivičnog suda, na primer, odvojenog od UN, ali ovlašćenog da od njih prima uputstva i spremnog da procesuira najgore zločine.
No, podele unutar P5 često su usporavale raspoređivanje plavih šlemova gde su bili najpotrebniji, kao što je sudanska ratom razorena oblast Darfur. Pesimisti sumnjaju da će Kina i Rusija, kao arhibranioci Vestfalskog prinicpa po kojem je državni suverenitet iznad svega, ikada ozbiljno razmotriti nasilnu intervenciju, čak i onu čiji je cilj okončanje genocida. Novi Savet za ljudska prava UN tek treba da dokaže da li je imalo bolji od svog diskreditovanog prethodnika u privođenju brutalnih vlada pameti.
U međuvremenu su bile potrebne godine, a i da Severna Koreja testira bombu 2006, pa da Kina osudi nuklearne prevare Kim Džong Ila i da dopusti Savetu bezbednosti da sve to zvanično osudi. P5 i Nemačka su u poslednjih pet godina zajedno radile na nizu rezolucija i sankcija UN protiv Irana zbog njegovih sumnjivih nuklearnih aktivnosti, ali Rusija i Kina su ustrajno razvodnjavale svaki tekst, redak po redak.
Sam svoj majstor
Ima mnogo toga što Savet bezbednosti nikada neće biti u stanju da uradi, bez obzira na to ko zauzima najotmenija mesta u njemu. A danas ima mnogo drugih načina da se obave korisne stvari. Internet pomaže onima koji se bave ljudskim pravima, kao i drugim pitanjima, da pošalju svoju poruku čitavom svetu, i to prilično efikasno. Budući stalno izložena kritici zbog svoje politike u Sudanu i Darfuru, Kina je postavila specijalnog izaslanika (koji je brzo otkrio da mora mnogo da objašnjava) i promenila je mišljenje o potrebi za slanjem mirovnih snaga, mada se njihovo raspoređivanje odvija nepojamno sporo.
U nekim slučajevima su regionalne organizacije bolje opremljene za rešavanje problema. Proširenje EU i NATO-a pomoglo je da se stabilizuju evropske granične zemlje, a na Balkanu su danas raspoređene uglavnom evropske trupe. Rusija može da protestuje, ali njena zapadna granica nikada nije bila mirnija.
Po sličnom principu afrčkih rešenja za afričke probleme, Afrička unija je obezbedila trupe u Sudanu i drugde. Ali, prepuštanje bezbednosnih poslova susedima može da bude katastrofalno: AU je rešavanje problema sa Robertom Mugabeom prepustila južnoafričkoj grupaciji SADC, koja ga je prepustila predsedniku Južnoafričke Republike Tabou Mbekiju, koji nije učinio ništa. Ugnjeteni narod Zimbabvea još uvek čeka olakšanje.
Istočna Azija, još jedno potencijalno bojno polje u Hladnom ratu, nekada se mnogo razlikovala od Evrope, u kojoj je dugo bilo mnogo više klubova i institucija za ublažavanje šokova. Danas, uz Udruženje zemalja Jugoistočne Azije (ASEAN), još uvek ograničenu pričaonicu, osnivaju se i druge regionalne organizacije. Regionalni forum ASEAN obuhvata ne samo Kinu, Japan i Koreju, već i Amerikance, Ruse i Evropljane; Samiti ASEAN-plus-tri imaju još više klupskog duha, budući da obuhvataju regionalne suparnike Kinu, Japan i Koreju. Novi Istočnoazijski samit ne uključuje Ameriku, ali uvodi Indiju i Australiju, među ostalima; Amerikancima je prirodno draže da pojačavaju Azijsko-pacifički ekonomski forum (APEC). Istovremeno su Rusija, Kina i njihovi centralnoazijski susedi osnovali Šangajsku organizaciju za saradnju, delimično zato da bi suzbili uticaj Zapada na ovaj region, budući da se NATO bori u Avganistanu, ali delimično i zato da bi Rusija i Kina mogle da motre jedna na drugu. Godišnji zajednički vojni manevri su novo obeležje ove organizacije.
Grupa za rešavanje problema ima u svim oblicima i veličinama, počev od kvarteta (za promovisanje mira na Srednjem istoku ili za određivanje budućeg statusa Kosova) do čitavih odreda. Nekih 80 zemalja u Inicijativi za širenje bezbednosti („aktivnost, a ne organizacija“) razmenjuju informacije kako bi bolje ovladale veštinama za blokiranje nezakonitih isporuka nuklearnog i drugog naoružanja. Poput razgovora o Iranu u okviru P5 plus 1 (koje Evropljani ponekad nazivaju E3 plus 3), postoje i razgovori o Koreji sa šest učesnika kojima je domaćin Kina (a učesnici su Amerika, Južna Koreja, Japan i Rusija), a koji bi mogli da se razviju u formalni dijalog o bezbednosti Severoistočne Azije.
Sve više zemalja preduzima ovakve inicijative. Kina, Japan i Južna Koreja, suparnici iz istočne Azije, sastaće se ove godine na prvom samitu 3-minus-ASEAN. Kina, Indija i Rusija se povremeno sastaju da bi potvrdile privrženost multipolarnosti. Možda im je zajedničko i nešto više od ambicije da gurnu Evropu i Ameriku u senku, ali ove godine su se ministri spoljnih poslova četiri BRIC zemlje sastali prvi put; uskoro će se sastati i njihovi ministri ekonomije i finansija. Oprezno posmatrajući kako raste ekonomska i vojna težina Kine, Amerika, Autralija i Japan su osnovali neku vrstu bezbednosne trojke, mada je plan Japana da uključi i Indiju procenjen kao pomalo provokativan.
Među neobične ali poznate globalne organizacije spada i Komonvelt, u kojem su okupljene bivše britanske kolonije i drugi dobrovoljci, i koji dobro radi na raznim zabačenim i zapostavljenim mestima, zatim Pokret nesvrstanih, ostatak iz Hladnog rata sa 116 članica i saopštenjima u kojima je svaka predrasuda zabeležena. Ali šta je sa podrškom g. Mekejna Ligi demokratija?
Ova ideja nije nova. Zajednica demokratija, sa Amerikom kao sponzorom, pokrenuta je uz fanfare 2000. Nema ničega pogrešnog u mobilisanju vlada koje vole slobodu radi podrške demokratiji. Ali, ima poteškoća.
Prošlog puta, Americi je bilo teško da kaže „ne“ svojim prijateljima, a svi njeni prijatelji nisu demokrate. Nova Liga (ili Koncert) demokratija trebalo bi da ima jasnija pravila ko može da uđe a ko ne. Njeni zagovornici je vide kao potencijalni alternativni izvor legitimnosti ako se Savet bezbednosti bude beznadežno podelio: dvotrećinska većina od oko 60 zemalja koje bi se kvalifikovale za članstvo u njoj mogla bi čak da odobri upotrebu sile u cilju uklanjanja pretnji miru ili zagovaranja načela „odgovornosti da se zaštiti“.
No, da li bi grupa zemalja koje se protežu po svim kontinentima, od Bocvane do Čilea, od Izraela do Filipina, ikad uspela da se složi oko nečega? Tobožnji demokratski kokus u UN nije uspeo mnogo da uradi. Nekima ponovna ideološka podela sveta izgleda kao korak unazad. Niti bi takav klub mogao da reši glavne svetske probleme. Za borbu protiv klimatskih promena potrebna je i Kina kao i Indija; za energetsku sigurnost potrebne su Saudijska Arabija i Rusija kao i od nafte zavisni Japan ili Evropljani.
Dobra vest, s obzirom na sve veći broj novih sila i igrača, glasi da ovo nije XIX vek. Tada vlade, osim ratnih brodova, nisu imale mnogo sredstava da razreše svoje razmirice. Danas ima mnogo oružja okolo, ali i mnogo drugih načina da se razreše razmirice u svetu.
Wrestling for influence, Economist, 03.07.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 16.07.2008.