Šokantne vesti o poslednjim procenama potencijalnog mineralnog bogatstva Avganistana, koje je već bilo delimično poznato, ali je sada potvrđeno sa dva sistematska pregleda iz vazduha 2006. i 2007, već se prećutkuju kao mogući izvori novih problema u toj zemlji. Ogromne zalihe gvožđa, bakra, zlata i litijuma (ključnog sastojka za proizvodnju baterija u laptopovima) ne samo da mogu podstaći talibane i njihove saveznike da ponovo pokušaju da preuzmu državu i tako se obogate, već bi mogle i da motivišu druge neprijatelje te zemlje: vođe paravojnih formacija, parazitske oligarhe i one njene susede koji nisu toliko probirljivi kada se radi o budućoj avganistanskoj vladi. Ne tako davno, pod pritiskom Amerike smenjen je avganistanski ministar rudarstva, jer je navodno primio mito od 30 miliona dolara, kako bi obezbedio ogroman ugovor o eksploataciji bakra Kini, zemlji čiji je resursni imperijalizam već sramotno očigledan svuda, od Severne Koreje do Darfura.
Priča o zemljama koje su siromašne zato što su bogate dobro je poznata: Kongo predstavlja skandalozan primer koji to potvrđuje, još od 19. veka, kada je bio u privatnom vlasništvu belgijske kraljevske porodice, a spisku država čiji se resursi pljačkaju možemo dodati Haiti, Angolu, Indiju i (ako ćemo pošteno) Kinu. Avganistan nema infrastrukturu niti profesionalnu državnu administraciju, nema tradiciju rudarske industrije i nema mehanizam za raspodelu resursa među svojim jako neujednačenim provincijama i regionima.
Pa ipak. Ovo je nacionalno blago vredno bar trilion dolara, u zemlji čiji BDP jedva daje znake života. Vlade zemalja NATO – među kojima su i zemlje sa velikim iskustvom u rudarstvu, od Nemačke i Kanade do Britanije i Sjedinjenih Država – na ekonomskom planu skoro da nisu radile ništa osim što su se bavile distribucijom pomoći, koja je i sama često bila uzrok ozlojeđenosti, i gubile vreme pokušavajući da „zabrane“ jedini preostali resurs u Avganistanu, a to je opijum. Da li je moguće da takav savez zemljotresnih i zemljokopačkih sila ne može da pronađe neki zaista konstruktivan posao u zemlji za čiju izgradnju i rekonstrukciju već ima ovlašćenja UN-a? Istina, avganistanski parlament i vlada nemaju tradiciju kontrole, ali parlamenti i novinari i nevladine agencije koalicionih zemalja mogu da se pobrinu da ovo ne bude prisilni poduhvat, poput onih kakve praktikuje Kina, već da avganistanski narod tu bude najveći dobitnik. Ovako dobra prilika se ne sme propustiti. Istovremeno, ovako važna prilika se ne sme ostaviti u nejakim rukama talibana.
Važno je znati, kao i kod ogromnih novih nalazišta nafte u Iraku, kako će ove zalihe biti raspodeljene među regionima i etničkim grupama. Ima mnogo dobro organizovanih avganistanskih grupa – na primer Tadžiki i Hazare – koje zaista mrze talibane i koje bi jedva dočekale priliku da razviju i obogate svoja područja i ojačaju svoje narode. Takođe, mnogi Paštuni u talibanima ispravno prepoznaju agente pakistanske kolonizacije. Ideja o dostojanstvenom i ekonomski stabilnom Avganistanu primamljiva je i za brojne kvalifikovane i školovane Avganistance, od kojih su se mnogi vratili kući nakon decenija ratovanja i varvarstva.
Bilo je ohrabrujuće videti, nekoliko dana po objavljivanju novih podataka, da je novi avganistanski ministar rudarstva, Vahidulah Šahrani, pozvao u posetu svog kolegu iz Indije, B. K. Handikea. Indija već obučava avganistanske geologe u Hiderabadu, i podržava i finansira čitav niz kapitalnih projekata u Avganistanu; prisniji odnosi dveju država mogu samo da budu pozitivni. Kao što stalno ističem, Indija se borila protiv talibana i Al Kaide mnogo pre nas, i nastaviće borbu čak i ako mi kukavički odlučimo da se povučemo. Indija je takođe ogromna, prosperitetna, sekularna i multietnička demokratska država, sa vrlo ozbiljnim oružanim snagama; oni su prirodni saveznici Sjedinjenih Država u regionu – za razliku od večito kameleonskog Pakistana – a ujedno i protivteža ambicijama Kine. Rudarski sektor Indije je nadaleko čuven. Planirani razvoj avganistanskih mineralnih resursa pruža skoro idealnu priliku za produbljivanje i proširivanje ovog saveza.
Naravno, biće potrebno mnogo vremena da se efekti ovog otkrića konkretno osete. Ali nam to, u međuvremenu, pruža retku priliku za nadu i neku perspektivu u ovom poduhvatu, koji često izgleda kao promašen. Da li će iko ozbiljan u Avganistanu, koliko god bio sumnjičav prema Zapadu, poželeti da bogatstvo njegove zemlje padne u ruke bande koja odseca ruke i oslepljuje žene? Može li ijedan ozbiljan stranac da se ne nada da će doživeti emancipaciju u toj zemlji, ne samo od lokalnih teokrata i uvoznih džihadista, već i od vekovnog siromaštva i stagnacije koje guše državu? Predsednik Barak Obama bi mogao da održi jedan razuman geopolitički govor na tu temu, i da apeluje na kongres i Ujedinjene nacije. Pitam se da li će to učiniti. U međuvremenu, mirovnjaci su dobili novi slogan: „Nema krvi za litijum“.
Slate, 21.06.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.06.2010.
AVGANISTAN