Problem mnogih staljinista i nacionalista staljinističke provenijencije – a takvih je kod nas najviše – bio je što bi vremenom počinjali da veruju u svoju propagandu, dogme, konstrukcije i predrasude. Od kada je osnovan, pre petnaestak godina, kritičari onoga što zovu “Haški tribunal”, mahom paljanski profesori i senatori, tvrdili su za Krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju dve glavne stvari:
– da je on poslušno oruđe SAD;
– da su sve buržoaske sudije (sem ruskih), pa naravno i one u Tribunalu, povodljive i pristrasne sluge krupnog, a naročito američkog, kapitala.
To je nekome ponekad moglo da izgleda tačno, ali nikada nije bilo sasvim tačno.
Sam, ili pod uticajem svojih savetnika, i Radovan Karadžić očigledno slično misli. Njegovo prvo obraćanje Tribunalu i srpskoj javnosti počiva na navodnoj verolomnosti Ričarda Holbruka, koji ga je obećanjem da mu se nikada neće suditi pred tim međunarodnim sudom ubedio da napusti visoke funkcije u Republici Srpskoj i u svojoj stranci i da izađe iz političkog života. Naša tabloidna i tabloidizirana štampa uveliko živi od toga da li je to istina i da li je g. Holbruk stvarno prekršio reč.
O tome je nepolicijskim smrtnicima teško da sude, ali je običnim pravnicima i razumnim ljudima lako da postave neka druga pitanja. Čak i ako je sve što kažu Karadžić, njegovi advokati i neki novinari istina, može li to dovesti do obustavljanja postupka ili nepresuđivanja?
Prema pravilima međunarodnog prava, u koja se toliko kunemo, državu može bez posebnog punomoćja obavezivati samo šef države, predsednik vlade i ministar spoljnih poslova. G. Holbruk nije bio ništa od toga, a niko još nije pokazao kopiju njegovog ovlašćenja da se obavezuje u ime svoje države, naročito ne prema privatnom licu.
Dobro, a šta bi bilo da je sam predsednik Klinton usmeno obećao Karadžiću da će da isposluje njegov imunitet pred Tribunalom? To bi svakako obavezivalo SAD i one bi bile dužne da Karadžiću nadoknade pretrpljenu štetu, ako je ima i ako se može materijalno iskazati. Međutim, ni SAD nisu imale moć da svojom odlukom spreče da neko bude optužen za međunarodna krivična dela pred Tribunalom ili da mu se, ako je optužen, ne sudi ili se obavezno oslobodi optužbe. Međunarodni krivični tribunal je kreacija Ujedinjenih nacija: stvorio ga je Savet bezbednosti UN svojom odlukom. Treba li po hiljaditi put reći da se tome nisu usprotivile ni Rusija i Kina, koje su mogle jednostavno da stave veto?
Prema tome, SAD, ma koliko moćne bile, nisu mogle na otvoren i legalan način da utiču na to Karadžić ne bude optužen ili da mu se ne sudi. Niko nije toliko naivan da isključuje mogućnost da su razne američke službe mogle na potajan i nejavan način da pokušaju da utiču na tužioca da ne optuži tadašnjeg predsednika Republike Srpske ili na sudije da odbiju da mu sude. Međutim, to očigledno nije uspelo. Ono što su takve službe sve vreme mogle da urade jeste da na neki drugi način uzmu u zaštitu Karadžića, da ga odvedu nekamo van opasne zone, naročito u veliku zemlju kakve su SAD, promene mu identitet i izgled i učine neuhvatljivim.
Sada, kada se sve to nije desilo, sudije u Hagu očigledno se ne poklapaju s najlošijim predstavama o sebi i nisu impresionirane navodnim ili stvarnim Holbrukovim obećanjima. Za njih ona, kao i za sve sudije u sličnim stvarima, predstavljaju nešto kao kockarski dug: privatno prekršenu reč zbog čega prevareni treba sam od varalice da ishodi naknadu. Nije sporno da se Ričard Holbruk verovatno može opisati kao prepreden, pritvoran, neistinoljubiv ili, kako bi to u Zagrebu rekli, “nadasve himben” ali to nema nikakvog značaja za suđenje i ozbiljna odbrana ne bi trebalo da se zanosi takvim argumentima. Međunarodni sud to ne može ni da potvrdi ni da porekne. Što je najvažnije, to nema nikakve veze s najvažnijom stvari: jesu li tačne teške optužbe protiv Karadžića, u koje veruje mnogo više ljudi od onih koji misle da ga je g. Holbruk nasamario.
E-novine, 04.08.2008.
Peščanik.net, 05.08.2008.