Autoritarni režimi ustanovljeni na slobodnoj volji relativne većine jedno su od iskušenja demokratije. I u samim SAD, čiji složeni instutucionalni sastavi ne dopuštaju takvu izvesnost, predsednički izbori ukazali su na prevagu konzervativnih vrednosti, koje su, iz evropske perspektive, potamnele privlačnost američkog sna. Sa one strane samo naizgled spuštene gvozdene zavese, održava se despotija potekla iz beskrajne istorije terora i siromaštva, koja nije lišena novih imperijalnih ambicija. O tome svedoči uporna podrška Rusije srodnim režimima, sve do tekućeg skandala vezanog za Putinovo odobravanje izborne krađe, ili marifetluka, u Ukrajini. Posvećena obnovi autoritarnog poretka, i zvanična Srbija potvrdila je da istoriju najradije tumači u smislu večitog vraćanja istom.
Nije slučajno da se nijedan ovdašnji političar od značaja i uticaja ne usuđuje da ospori pitanja kojima su opterećeni i dominantni moralni kurikulum i javni život u celini. Novi kosovski mit zanemaruje ne samo posledice kapitulacije i međunarodnog protektorata, nego i stvarnost u kojoj albansko društvo, ma kakav da je njegov karakter, smatra da su samostalnost i izolacionizam, postavljeni na kulturnim i antropološkim osnovama, njegova suštinska kolektivna vrednost. Zajednica s Crnom Gorom održava se i na osnovama evropske birokratske upornosti. Pri tom nije jasno koju bi bliskost Srbija trebalo da deli s njenim krizama identiteta i tradicionalnim mentalitetom. Zahtevi iz Haga se zvanično tumače i u iščekivanju zamiranja samoga suda, kao da će neki planetarni preokret, koji je bio i opsesija Miloševićeve elite, negde zaturiti istoriju genocida, ratnih zločina i državnog terorizma. Za to vreme se oni koje sud potražuje umesto sumnjivima proglašavaju nevinim, a žrtve sredstvom podmetanja i neimenovane, zapadnjačke zavere.
“Stabilnost” koja je u međuvremenu postala mainstream srpske politike, potekla je iz relativizacije vrednosti koju su neposredno proizveli ideološki kolaps elita i cinična zbunjenost društvene osnovice. U tom smislu je sam 5. oktobar, koji je naredni dan ostavio naizgled nepostojećim, praznim slovom u kalendaru, bio neka vrsta drugog Gazimestana kojim se nastavila politika istog usmerenja, samo je izbezumljenog tiranina trebalo zameniti naizgled razložnim legalistom. Slučajni incident, proizveden pojavom Đinđićeve vlade, okončan je, nedugo potom, njegovom likvidacijom i čistkom u Demokratskoj stranci. Sve je to dovoljno poznato. Neobičnom igrom slučaja, a možda i iz potreba opšte bezbednosti, kako Srbija ne bi ponovo zalutala u košmar svoje postmoderne junačke epike, jedini reformski proces koji se održao je upravo onaj koji se vodi protiv Đinđićevih ubica. Za to vreme nalogodavci su prikriveni i zaštićeni u močvari “kohabitacije”, u koju je zaronila celokupna srpska politika. Nimalo slučajno, budući da je njen zajednički imenitelj, ponovo, većinsko uverenje da za Srbiju postoji srednji put kojim će ona očuvati svoje tradicionalne vrednosti i autoritarnu elitu, i postati zaštićeni pripadnik jednog zamišljenog pravoslavnog komonvelta. U tom smislu nije neobično da se u ekstremnom, u svakom smislu, smatra politička manjina koja zahteva suočavanje s nedavnom istorijom i ozbiljnu projekciju budućnosti. Zasad je ishod narednih izbora najmanje zanimljiv. DS je, na vrhu, primetno ruralizovana, snishodljivo obuzeta društvenim prosekom koji, privremeno, odgovara rastućom podrškom. Ono malo pijeteta uspomeni na Zorana Đinđića neometano zatiru prigradske rulje i provincijske subaše. DSS se, takođe na vrhu, opredelio da restauraciju autoritarne i zločinačke epohe prikaže u otmenijoj, ali ne manje podmukloj koreografiji, dok bliskost sa svojim istomišljenicima otkriva nasrtajima na slobodu štampe i autonomiju univerziteta.
Sredinom prošlog veka Karl Poper je zapisao da suštinu demokratije ne mora da izrazi volja većine. Takvo pojednostavljenje dovelo bi, primetio je, do neke vrste “paradoksa demokratije”, ukoliko bi većina izabrala one koji ne veruju u demokratiju, što će reći u slobodne institucije, koje gotovo obavezno uništavaju kad dođu na vlast. Međutim, bez obzira na Poperovu pretpostavku da u svakoj demokratiji postoji odlučno i svesno jezgro koje je odlučno da se na svaki način, ako je potrebno i silom, suprotstavi tiraniji, od toga vremena demokratije su pokazale znake umora i sumnje. Takvi zastoji prevazilazili su se, ipak, u stvarnosti u kojoj su države sve manje usamljene, nedodirljive zajednice, i u kojoj je, makar u razvijenijim delovima sveta, primetan porast znanja i umnožavanja različitih oblika političkog i društvenog organizovanja. Drugim rečima, umrtvljavanje politike koje je proizvela njena politička elita, učinilo je Srbiju obamrlom i nefunkcionalnom, i u međunarodnim odnosima i u procesima koje je pokrenula njena aktivna i kvalifikovana manjina. Za pretpostaviti je i to da se politički predstavnici te manjine uzalud trude da se ponovo probiju u strukture zvanične politike. Uostalom, istorija koja se odigrala pokazala je da se autoritarna vladavina ne može osporiti idejama, ustanovama ili retorikom koje je duboko usadila u društvo i njegove naravi.
Danas, 01.12.2004.
Peščanik.net, 30.11.2004.