“Vlada ima dve loše odluke pred sobom – ako odbije zahteve Haškog tribunala, pogoršaće odnose sa Zapadom, a ako ih prihvati, zameriće se svojim građanima”.
To je poruka koju je sa svoje naslovne strane u utorak (31. marta) poslala pod teretom godina onemoćala Politika. Iza te poruke viri vrlo jasan vapaj jedne nakaradne pameti – ne dajte Šešelja ni po koju cenu, on nama treba ovde u Srbiji da s njim kao strašilom plašimo komšije i svet.
U “pogoršanje odnosa sa Zapadom” ovom prilikom neću da ulazim.
Ali me silno zagolicala tvrdnja Politike o Vladinom “zameranju svojim građanima” ukoliko pošalje Šešelja nazad u Hag.
Iz ovako sročene pretnje reklo bi se, od čega sam se (priznajem) naježio, da su to stotine hiljada, ako ne i milioni građana koji samo čekaju da krvožderno navale na Vladu u nameri da svojim telima brane lik i delo, a naročito telo, Vojislava Šešelja.
Ko su ti građani kojima će se Vlada zameriti ako uhapsi i vrati Šešelja u Hag?
Misli li Politika da ih je toliko mnogo da bi njihovo zameranje moglo da ugrozi Vladu?
Ili ih je tako malo, pa se Politika odvažila da igra “va bank” i “plaši mečku rešetom”?
Da li su to građani koji su na izborima glasali za Šešeljevu Srpsku radikalnu stranku i koji misle kao i Politika, da Srbiji nije bilo dosta Šešeljevog političkog besnila? Sudeći po rezultatima poslednjih parlamentarnih izbora, ta “grupa građana” zapravo je šaka jada koja ne bi bila u stanju da uzburka ni vodu u lavoru.
Da li je to “grupa građana” koja se okupila na beogradskom Trgu republike u znak podrške njihovom tek iz Haga pristiglom lideru? Njima se Vlada već odavno zamerila, a oni su takva statistička greška da Vlada ne mora ni ujutru ni uveče da se osvrće na njihovo “zameranje”.
A možda Politika veruje da je svojom uređivačkom politikom značajno doprinela da Šešelju raste popularnost i da se sve više “građana” svrstava uz antievropsku, antiglobalističku, nacionalističku, populističku, ksenofobičnu i svađalačku politiku koja neštedimice curi sa stranica Politike? I da je Šešelj ta najzad srećno pronađena zamena za Vučića i alternativa za Srbiju.
Čini se da je povratak Šešelja samo pomogao da svaka “zverka pokaže trag”.
Ko je iole sumnjao u Šešeljeve političke kvalitete sada je u ovih nekoliko meseci njegovog ponovnog boravka u Srbiji imao priliku da se uveri kakvu štetu on svojom retorikom i delovanjem donosi ovoj državi.
Ili je Politika, poneta (rekao bih dvosmislenom) izjavom našeg premijera: “Ali ja ne želim da menjam ni svoje srce, ni svoj um ni svoj obraz”, poverovala da su naprednjaci zapravo ostali radikali, istina samo presvučeni, a da su u duši i dalje šešeljevci. Zanimljiva teza o kojoj bi moglo da se diskutuje.
Nije nezanimljivo, naprotiv, ni pitanje (koje Politici ne bi palo na pamet) da li će se Vlada zameriti onim svojim građanima koji smatraju da Šešelj treba da se isporuči Hagu i koji se stide i crvene zbog njegovih izjava i zbog kojih su neki od njih ovih dana definitivno odlučili da napuste Srbiju kao nezdravo mesto za život i posao?
Odgovor je – definitivno hoće.
Da li je ta grupa građana značajnija za ovu zemlju od onih koji s Politikom dele Šešeljeva uverenja?
Usudio bih se da kažem da je ta grupa i brojnija.
Peščanik.net, 31.03.2015.
Srodni link: Teofil Pančić – Politika dramljenja