Ono čega ovde ima na svakom koraku i u izobilju je narativna ratna i politička istorija, koju su u XIX veku zvali nacionalno-romantična povest. Knjige u kojima je ona zastupljena mahom su mešavina nesumnjive fikcije i sumnjive faktografije.
Ivan Čolović, Etnolog na sajmu knjiga
Lazar je stavio na glavu svoj šlem sa bivoljim rogovima i naredio pokret.
Dejan Stojiljković
Naslov koji bi definitivno spadao u kategoriju o kojoj Čolović piše je istoriografska knjiga Velike srpske bitke, književnika Dejana Stojiljkovića. U knjizi su dati istorijski opisi deset srpskih bitaka. Tri iz srednjeg veka (Velbužd, Marica i Kosovo), dve iz Prvog srpskog ustanka (Mišar i Čegar), jedne iz Prvog balkanskog rata (Kumanovo), dve iz Prvog svetskog rata (Cer i Kolubara), jedne iz vremena Drugog svetskog rata (vazdušna bitka za Beograd) i jedne iz 1999. godine i rata na Kosovu (Košare). Ispred većine članaka nalazi se kratak književni uvod, koji čitaocu pomaže da se uživi u atmosferu bitke, a nakon toga sledi tekst koji bi trebalo da je izlaganje proverenih istorijskih činjenica.
U izjavi za medije, pisac se trudi da bude skroman: „Moram odmah da se ogradim i kažem da se ne radi o istorijskoj studiji…“ Ali odmah zatim sam sebe negira: „Esej o Kosovskoj bici je najduži i u njemu sam se potrudio da argumentovano iznesem tezu da ta bitka nije bila srpski poraz, kako se uobičajeno tvrdi, već naprotiv, pobeda koja je ostavila veliko Osmansko carstvo u nekoj vrsti nokdauna“ (Glas srpske, 04. novembar 2014). I pored toga što pokušava da se ogradi od mogućih kritika, na osnovu Stojiljkovićeve izjave možemo zaključiti da je njegova knjiga istoriografski relevantna. Tekst koji argumentovano preispituje istoriju jeste nekakva istorijska studija. Ali, ako bih preciznije određivao karatker knjige, rekao bih da je trafikarska istoriografija Dejana Stojiljkovića više izlaganje njegovog ličnog pogleda na svet i, u skladu sa tim, grubo izvrtanje i dopisivanje istorijskih fakata.
U uvodu knjige stoji da ona ima za cilj da poduči i podseti: „Na neka drugačija vremena, neke drugačije ljude i… na nestalnu, ratobornu ljudsku prirodu“. Uzalud će čitalac u knjizi tražiti drugačija vremena i drugačije ljude. Stojiljković piše da su se Mrnjavčevići u pohodu na Turke 1371. poslužili „preventivnim udarom“, baš kao i Rimljani pre njih ili Amerikanci u današnje vreme. Šta je tu drugačije? Postavlja se i pitanje, zašto je ljudska priroda nestalna, ako je već rečeno da je ratoborna. Zar u tom kontekstu ne bi trebalo reći da je stalna? Ponosan na svoje otkriće u vezi sa ljudskom prirodom, pisac nastavlja da podučava dalje: „Iako živimo u vremenu u kome su svima puna usta mira i gde su se jezici izlizali od neprestanog toroćenja o ljudskim pravima i demokratiji, gde deca cveća pevaju o velikom bratstvu svih ljudi, ispod te lavine reči i slika, zver rata ne prestaje da potmulo reži“. Ko osluškuje režanje ratne zveri i poznaje ratobornu ljudsku prirodu, ne može biti naivan i zalagati se za mir. Njega ne mogu zavesti nekadašnje antiratne kampanje hipika ili neki sadašnji pozivi na mir među ljudima – zato što zna da je mir neprirodan. Za njega je slika sveta jednostavna i predvidljiva: „U trenutku dok čitaš ove redove, dragi čitaoče, u svetu se vodi na desetine manjih i većih vojnih sukoba. Zato je istorija ovog našeg sveta, u stvari, jedan neprekidni, večiti rat“. Dodao bih da pored Stojiljkovićevih manjih i većih vojnih sukoba, bez onih srednjih, postoji i rat za čitaoce, koji besomučno vode loši pisci i publicisti a uz pomoć velikih izdavačkih kuća.
Istorija o kojoj Stojiljković piše ima svog glavnog junaka – srpski narod. Taj narod se vekovima ne menja i najzaslužniji je za pobede u ratovima, ali samo kada uspe da potisne neslogu, svoju karakternu osobinu. Jedini koji se izdvajaju iz naroda su narodni heroj i narodni vojskovođa. Kroz lik narodnog heroja potvrđuje se još više heroizam naroda, a kroz lik narodnog vojskovođe očinska ljubav države prema narodu. Za vreme rata, vojskovođa se prema narodu ponaša kao brižni otac prema svojoj deci i zbog toga se narod u ratu oseća kao kod kuće, zadobijajući toplinu i emotivnu sigurnost čak i kad masovno odlazi u smrt.
Pisac je primetio da su Srbi u istoriji „uglavnom vodili odbrambene ratove i ratove za oslobođenje“ i retko su „ili gotovo nikad bili osvajači“. Formulacija „gotovo nikad“, pokazuje da Stojiljković izgleda zna za neka osvajanja u srpskoj istoriji ali, pošto mu narušavaju sliku o odbrambenim Srbima, odlučuje da o tome ćuti. Osvajanja je zaista i bilo. Nemanjići neprekidno šire svoju teritoriju na račun suseda i takva politika doživljava vrhunac u stvaranju Dušanovog carstva. Pod ratovima za oslobođenje kod nas se razumeju ofanzivni ratovi protiv Osmanskog carstva u 19. i 20. veku i u takvoj se oceni Stojiljković ne razlikuje od preovlađujućeg shvatanja u našoj istoriografiji. Rezultati tih ratova su smanjenje državne teritorije Osmanskog carstva i proširenje državne teritorije Kneževine i Kraljevine Srbije. Ipak, termin „rat za oslobođenje“ nije osmislila istorijska nauka, već naša politika. To vidimo i u knjizi. „Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo i jednakost u svemu sa Srbima“, reči su kralja Petra I Karađorđevića iz proklamacije u vezi sa Prvim balkanskim ratom 1912. Ali ako bi bezuslovno prihvatili reči istorijskih aktera i na osnovu toga ocenjivali istorijske događaje, onda bi takođe mogli da tvrdimo da je vojno zauzimanje Vukovara 1991, od strane srpskih jedinica i JNA, bilo oslobađanje.
„Ako se uporedi istorija naših vojnih sa istorijom osvajačkih sila, kakva je bila Nemačka, ili kolonijalnih sila kakve su Francuska ili Velika Britanija, to dosta govori o karakteru samih naroda i njihovom pogledu na rat i ratovanje… Srbi su se branili. I to dobro“. Srpski narod živi u svetu koji je naseljen osvajačkim narodima i pitanje je vremena kada će neki od njih ponovo banuti naoružan pred kuću Srbinovu. Spremajte se za odbrambeni rat ako ste po karakteru Srbi, poručuje nam pisac. Ali u građenju srpskog odbrambenog karaktera D. S. neće biti dosledan. Manevar generala Živojina Mišića u Kolubarskoj bici za njega je: „Dostojan jednog Napoleona, Julija Cezara i Aleksandra Makedonskog“. U srpskom karakteru ne čuči jedan, nego čak tri osvajača.
Raspravljajući o Kosovskoj bici iz 1389, Stojiljković piše da su „srpski vitezovi napravili klinastu formaciju, sličnu onoj koju je upotrebio Aleksandar Makedonski u bici kod Ise, i da su probili turski centar sve do emirovog šatora“. Odakle Stojiljkoviću istorijski podatak da je plan za bitku na Kosovu nastao pod uticajem Aleksandra Makedonskog i bitke kod Ise? Gde je to pročitao, u nekoj istoriografskoj knjizi ili nekom istorijskom dokumentu (izvoru)? Najverovatnije nigde. Njemu je kao diletantu sve slično.
Međutim, ako se ne nalazi u istorijskoj literaturi, priča o Aleksandru Makedonskom, srpskim vitezovima i Kosovskom boju, nalazi se u televizijskoj seriji „Moj rođak sa sela“ scenariste Radoslava Pavlovića, sadašnjeg savetnika za kulturu predsednika Srbije Tomislava Nikolića. U 28. epizodi ove serije (poslednjoj) potpukovnik vojnoobaveštajne službe Milomir Vranić samouvereno priča učiteljici Dunji, svojoj supruzi, navodno pravu istorijsku istinu o Kosovskom boju, onu koja se ne uči u školi. „Pred bitku sa Osmanlijama izabran je grupisani juriš konjice. Na način kako je to izveo Aleksandar Makedonski u bitkama kod Isa i Gaugamele. Konjica juriša na jednu tačku, tamo gde se vidi carev steg ili zastave njegove garde. I juriša se iz sve snage“, pripoveda Pavlovićev lik, potpukovnik Vranić. Stojiljkovićeva navodno istorijska verzija Kosovske bitke je u stvari Pavlovićeva iz serije.
Stojiljković ima gotovo istovetan „istorijski“ opis Lazarevih vitezova kao i Pavlović u svojoj seriji. Stojiljković: „Vitezovi u srednjem veku, naročito u zemljama koje su bile pod uticajem Vizantije, bili su primer gospodstva, dobrog ukusa, elokvencije, obrazovanja i poznavanja vojnih veština. Neki su, istovremeno, bili i filozofi i poliglote i mašine za ubijanje“. Pavlovićev potpukovnik Vranić: „Srbe su vodili oficiri koji su poznavali veštinu ratovanja. Pisali su i govorili grčki, služili se latinskim, mnogi i turskim jezikom… Učesnici bitke su bili obrazovani oficiri, čitali su karte, poznavali astronomiju, matematiku, filozofiju, strategiju. Mogli su da nacrtaju skicu bilo koje velike bitke iz antičkih vremena“. I Stojiljković, kao navodni istoričar, i Pavlović, kao scenarista, pričaju istu priču, s tim što je Pavlovićeva TV serija nastala pre Stojiljkovićeve istoriografske knjige. Možda su koristili isti izvor, ali ga je onda trebalo obelodaniti. Ipak, čini se da je Stojiljkovićev istorijski izvor zapravo Pavlovićev scenario.
Istoričaru Dejanu se toliko svidela Pavlovićeva kombinacija ratnika-učenjaka, da je preneo i na opis pilota Kraljevine Jugoslavije: „Uglavnom su to bili mladići… intelektualci među kojima je bilo svršenih arhitekata i književnika i, pokazalo se, heroji koji nisu prezali da odu u smrt u svojim avionima, koji su im bili poput drugog tela“. Stojiljković je dosledan u svojim idejama. Ako je rat nešto prirodno, onda je i ratna mašina (avion) drugo telo čoveka (pilota) ili produženi deo tela, njegov dodatak. Treba obratiti pažnju na sledeće: i kod Stojiljkovića i kod Pavlovića široko obrazovanje, visoka kultura, ima dekorativni karakter, i služi da bi se opravdao i dodatno romantizovao životni put vojnika i ratnika – da bude mašina za ubijanje ili poseduje avion kao drugo telo. Jer, ako neko poseduje veliko znanje, ako je „posisao svu mudrost“, zar je moguće da je pogrešio u izboru profesije? Da nije možda izabrao najbolju?
Kako bi zadržao celovitost svoje kvazi-istorijske priče o srpskom narodu koji vekovima vodi odbrambene ratove, Stojiljković je etnički očistio istoriju vazdušne bitke za Beograd iz aprila 1941. godine. Među pilotima 6. lovačkog puka Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, koji su branili Beograd od nemačke avijacije, ne pominje Hrvate, Slovence i druge Jugoslovene; za Stojiljkovića su piloti bili isključivo Srbi. O napadu na pomoćni aerodrom kod Rume: „Luftvafe je napala i to letište, ali su njeni piloti opet morali da vode vazdušne duele sa tvrdokornim Srbima…“ Zatim: „Srpski piloti, koji su tako srčano branili Beograd od Lerovih letećih terorista, bili su elita…“
Etnički čisti piloti znaju šta brane. To nije kralj, nije Jugoslavija „posrnula i oronula država koju su razjedale nacionalne i verske podele“, nisu političari „koji su nas uveli u rat sa tada najmoćnijom vojnom silom u Evropi“. Pa šta je onda u pitanju? „Kapetan Žunjić i ostali junaci iz 6. lovačkog puka branili su, pre svega, obične ljude, dole, na beogradskim ulicama“, kaže autor. U Beogradu 27. marta 1941. dolazi do puča protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu od 25. marta, narod podržava puč i masovno izlazi na ulice sa parolom „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob“, dok vojska polaže zakletvu novom jugoslovenskom kralju Petru II. Stojiljković sve to prećutkuje i još okrivljuje neke famozne političare koji su izazvali rat sa Hitlerovim Trećim rajhom. Šta kafanski istoričar misli da je trebalo uraditi? Ostati u paktu sa Hitlerom?
Autor je dva puta „očistio“ jugoslovenske pilote. Prvi put etnički, drugi put politički. Iako su predstavljeni kao intelektualci, svi su oni politički nepismeni. Kao da piloti monarhisti, ubeđeni Jugosloveni, antifašisti ili komunisti, ne bi takođe pokušali da zaštite obične Beograđane. Ali političke ideje dele srpski narod, a nama u Srbiji ovih dana pričaju koliko je važno narodno jedinstvo i koliko su politička znamenja nebitna.
Evo šta kaže Dragan Bjelogrlić, režiser državne predstave „Priča o čvrgama i nebu“, održane povodom 70 godina od oslobođena Beograda u Drugom svetskom ratu: „Ono što smatram još važnijim je to da je naša priča napravila, po prvi put, jasan kontinuitet u borbi srpskog naroda za slobodu i njegovim pobedama u 20. veku“ (Blic, 26. oktobar 2014). Bjelogrlić misli na kontinuitet između ratovanja u I i II svetskom ratu. Stojiljković takođe piše o kontinuitetu borbe za slobodu ali od srednjeg veka. Bjelogrlić izjavljuje da je Prvi svetski rat dobijen „pod krunom“, a Drugi „pod zvezdom“ i da u istoriji „nisu bitna znamenja“. „Bitno je da smo bili na pravoj strani i pobedili“, kaže on. Ali i Stojiljković u svojoj knjizi piše o nepolitički motivisanim patriotima koji se bore na pravoj strani. Moraću obojicu da razočaram. U istoriji su znamenja vrlo bitna i pomažu nam da izaberemo stranu. Srbi koji su u Drugom svetskom ratu izabrali krunu i antikomunizam, i zbog toga uzeli pušku u ruke, nisu učestvovali u oslobađanju Beograda oktobra 1944. godine. Držali su se ili pasivno ili zajedno sa okupatorom. Oni koji su zajedno sa drugim jugoslovenskim narodima na čelo stavili petokraku, oslobodili su Beograd, a zatim i celu Jugoslaviju.
Ratovanje je glavni „mobilizator etničkih sentimenata i nacionalne svesti i dobavljač mitova i sećanja za buduće generacije“ (Antoni D. Smit). Mit o srpskom narodnom jedinstvu u istoriji ratovanja je ono sećanje koje treba da ostane u amanet budućim generacijama, kako bi jedinstveni dočekali mogući rat sa Kosovom. Nakon što je napisao da je Srbija okružena zemljama koje pretenduju na njenu teritoriju, Stojiljković upozorava: „Niko ne želi rat. Niko ga i ne priziva. Ali, da li je neko, ovde i sada, na Balkanu, u Srbiji, toliko siguran da novopečeni državnici i političari na kokainskom-naftovodu neće hteti da oružjem zaštite svoj interes i svoj ’biznis’ jednom kada on bude ugrožen? I ko će tada da nas brani? NATO? Međunarodna zajednica? Ili, recimo, čvrsti momci iz Šezdeset treće?“ I šta bi nam Stojiljković predložio da preduzmemo? Možda preventivni udar?
Peščanik.net, 25.11.2014.