Koliko je sati u Gomori?

Beograd nema veze sa biblijskom Gomorom, još manje sa Sodomom, ali bi ga potencijalni sumporni i vatreni gnev građana, izražen na nekim budućim izborima, mogao stići kao kazna za sav kriminal koji se odomaćio u njemu. Stoga bi se moglo reći da naprednjačka vlast u prestonici (baš kao i crkvena), iako nema biblijske konotacije, i te kako ima veze sa modelom društvene i ekonomske propasti koju je italijanski novinar i pisac Roberto Savijano predočio u svojoj knjizi Gomora, na primeru napuljske mafije. Beograd je najbliži toj vrsti gomorizacije. Gotovo svaki kamen beogradske kaldrme mogao bi poslužiti kao metonimija ove katastrofe.

Ovih dana navršava se jedan proces od 2.500 dana duge neuspešne rekonstrukcije Trga Republike, za koju je potrošeno oko 10 miliona evra. Ona je najavljivana u toku predizborne kampanje SNS-a 2016, da bi fizički započela tek prvim udarom Vesićevog bagera u kaldrmu 22. avgusta 2018, kada se zakotrljala naprednjačka mašina za izvlačenje para iz budžeta glavnog grada, i to samo na ovom gradskom potezu od 4.500 kvadratnih metara. U međuvremenu se izgubio pojam o vremenu, što je poslednjih dana dovršeno postavljanjem vodootpornog Beogradskog sata, 9 metara visokog i 9,9 miliona dinara (bez PDV-a) teškog. No odmah po postavljanju ovog sata, dva mehanizma na njemu su prestala da rade i Beograd je i doslovno ostao da pluta u naprednjačkom bezvremenu.

Na početku rekonstrukcije glavni gradski arhitekta bio je Milutin Folić, danas je to Marko Stojčić, imena su različita ali je eksploatacija ista, kao što je i Aleksandar Šapić nastavio istu politiku devastacije koju je implementirao Goran Vesić, najpre kao gradski menadžer a potom kao zamenik gradonačelnika. Napokon, posle najavljivane ostavke i nedoumice zbog čega je Beogradski sat stao, Stojčić je na svom profilu objavio da je sat ponovo proradio, optuživši Gradsku čistoću da je vodenim šmrkom pokvarila satni mehanizam. Period izvođenja radova na glavnom gradskom trgu obuhvata skoro dva puna izborna procesa. Za to vreme dogodilo se mnogo toga lošeg na ovoj lokaciji.

Trg je prekopan, pronađene su brojne arheološke iskopine, koje su zasluživale poseban tretman, preparaciju i stalno izlaganje ispod staklenih površina, ali je Vesić ipak odlučio da sve to zalije betonom, i da preko postavi betonske kocke. Onda se umešao spasilac čitave stvari – nenadležni predsednik koji je u međuvremenu trasirao izvlačenje novca preko saobraćajnih koridora – koji je predložio da se u centralni gradski trg, koji se radi za „više narednih vekova“, ugradi najkvalitetniji materijal. Odluka je pala na jablanički granit, ali se ispostavilo da to nisu bile granitne nego ipak betonske kocke, spolja obložene granitom. Takođe, podloga za te kocke, koje su svakog dana varirale u težini između 20 i 25 kg, nije bila adekvatna, pa se nakon godinu dana počelo sa novom rekonstrukcijom već rekonstruisanog Trga Republike, odnosno pozorišnog trga, kako ga je Vesić nazivao u svom malograđanskom sentimentu. Taj proces je tekao pod netransparentnim uslovima, koje je branio ne samo Vesić nego i nenadležni predsednik, govoreći da Beograd na to ne troši ni dinara, nego da sve to plaća Strabag, firma koja je angažovana za izvođenje rekonstrukcije. Međutim, ni to nije bio zapravo Strabag nego domaći SNS podizvođači koji nikada nisu ređali kocke, a još manje „preslagivali“, kako je naprednjačka vlast definisala tu drugu rekonstrukciju ovog gradskog trga.

Preslagivanje kocki zapravo znači preslagivanje gradskog budžeta, koji je sa svakim novim poslom počinjao da liči na ono što su Beograđani dobili na trgu: kocke su poiskakale iz ležišta dok su neke druge utonule. Najpre su se pobunili biciklisti i motociklisti, a Vesić je bio besan jer se zapravo nisu bunili „pravi vozači“, nego ovi, reklo bi se – nevozači. Odnosno politički protivnici vlasti, koji su samo ukazivali na katastrofalno loše urađen posao. Onda je urađen novi projekat, jer kakav je to glavni trg bez biciklističkih staza, kakav je to trg na kome će glumci polomiti noge dok budu igrali predstave pošto ih je iz Narodnog pozorišta isterao drugi preslagač kocki – Dragoslav Bokan. Kako će baletani izvoditi Labudovo jezero tamo prema Staklencu, gde je Vesić najavio izgradnju nove opere i baleta. Od svega toga naravno nije bilo ništa, kao što ni od trga za ponos nije ispalo ništa, dok su arheološke znamenitosti zabetonirane a kocke presvučene asfaltom.

Potom je došao Aleksandar Šapić koji je odlučio da Vesićev model apgrejduje uvođenjem semafora na kružnim tokovima, koje je posejao diljem Beograda. Jedan se, naravno, nalazi i na samom Trgu Republike, i predstavlja kost u grlu grada, jer zglobni autobusi i tramvaji svaki put dolaze do tačke preloma, kada se postavlja pitanje, kamo dalje, rođače? Ipak, ima dalje, a to su gradski satovi na kružnim tokovima i svetionici, kao onaj najavljen kod BIGZ-a, koji će bacati svetla visoko u noć, tako da će svako ko po toksičnim maglama bude prilazio Beogradu, žureći na EXPO 2027, dobro znati na koju stranu ne treba da ide.

Trenutno je u toku kampanja za lokalne izbore u 10 opština i gradova u Srbiji. Kampanju ispred naprednjačke koalicije vodi nenadležni predsednik, predstavljajući te izbore kao najvažnije u istoriji. Za svaki glas u Sevojnu odvaja se po 2 kubika ogrevnog drveta, počinje podela bele tehnike, organizuju se falange za pritisak na građane. Nenadležni obećava kanalizaciju, vodovode do 2030. Novac za tu kampanju izvlači se iz prekopavanja lokaliteta kao što je Trg Republike, koji je postao paradigma naprednjačke vladavine, takoreći jedan od važnijih koruptivnih generatora u Gomori.

U svojoj poslednjoj kampanji Srbija na dobrom putu, premijer Zoran Đinđić je 2002. posetio Fabriku kablova u Jagodini, pri čemu je primetio da na ulazu ne radi veliki sat. Tom prilikom je izrekao nešto što je postalo dijagnoza srpskog društva: „Imate problema sa tehnologijom, imate problema sa sirovinom, imate problema sa obrtnim kapitalom, ali koji je problem da ovaj sat radi?“ Nakon 23 godine nezaustavljivog razvoja pod naprednjacima, došlo se do sličnog momenta: Srbija i dalje ima problema sa tehnologijom, sirovinama i obrtnim kapitalom. Jedina novina je u pokvarenom satu. On je sada zapravo nov i basnoslovno plaćen, ali i dalje ne radi. Sve su to izvodile firme i livnice bliske vladajućem naprednjačkom kartelu, koji je shvatio da treba raditi sve suprotno od Đinđića; odnosno da kao cilj treba postaviti stanje nedovršenosti države i opšte pokvarenosti. Srbija, paradoksalno, danas živi na pokvarenosti svega što je izgradila u poslednjih 14 godina. Jer sve je sklono padu i kvarenju, već istog dana kada je i otvoreno. Najveća je tragedija u tome što je i život čoveka u tom sistemu opšte pokvarenosti i podlosti, moralnog i društvenog sunovrata, postao neodrživ, što je pokazala rekonstruisana Železnička stanica u Novom Sadu. Beograd nema mnogo veze sa biblijskom Gomorom, ali naprednjačka vlast bi nakon pada, morala biti optužena za gomorizaciju, odnosno za korupciju svetskih razmera, do čega je došlo usled negiranja etike odgovornosti, na kojoj je insistirao Zoran Đinđić do svog poslednjeg radnog dana, ispostavilo se i do poslednjeg dana svog života.

Peščanik.net, 11.03.2026.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Podešavanje vremena

Zlatko Minić – Šta zna dete…