Da rezimiramo. Barak Obama, koji je na predsedničku funkciju došao na talasu progresivne fantazije, ima običaj da kaže kako je nacionalni budžet kao porodični budžet: kada su vremena teška, država mora da stegne kaiš. Ovo je staro republikansko poređenje, a predsednik je demokrata. On je, u stvari, vođa partije koja bi navodno trebalo da veruje u deficitarnu potrošnju u teškim vremenima. Međutim, Obama je spremno prihvatio priču o stezanju kaiša, i sve užasne ideje koje uz nju idu.
Druga stvar koju predsednik voli da ponavlja – ili je voleo da ponavlja, onih davnih dana kad je njegova administracija bila nova i kad „nada“ još nije počela da umire – jeste da „treba da gledamo napred, a ne da se osvrćemo“. U poslednje vreme, on tvrdi da ne treba da „raspravljamo o prošlosti“. Obama hoće da kaže da se on i njegove kolege neće previše baviti primenom torture Bušove administracije niti uzrocima finansijske katastrofe 2008. Ne, oni će se koncentrisati na to da „stvari ubuduće idu kako treba“. Ovo je svojevrsni program intelektualne amnestije, koji jednim potezom oslobađa krivice i neuspešno političko rukovodstvo i komentatorski korpus.
Neki zaista pažljiv Obamin posmatrač mogao bi da navede desetine sličnih primera. Takav posmatrač bi mogao da primeti kako su veliki delovi predsednikove čuvene zdravstvene reforme pozajmljeni od konzervativne fondacije Heritage, i od izvesnog republikanskog guvernera Masačusetsa. Obamino spasavanje banaka nije se razlikovalo od Bušovog spasavanja banaka. Njegov predsednik FED-a bio je i Bušov predsednik FED-a. Njegov stimulativni paket sveo se, u velikoj meri, na poreske olakšice – kao i Bušov stimulativni paket godinu dana ranije. A do februara 2010, kada je formirao Simpson-Bolsovu komisiju, Obama je praktično digao ruke od stimulansa, izabravši umesto toga da i on svojim ugledom podrži opšte nametanje štednje.
Isti taj posmatrač mogao bi nas podsetiti da je Obama praktikovao državnu poverljivost podataka do takve mere na koju se čak ni Bušova administracija nije usuđivala, i da je sebi dodelio pravo da ubija američke državljane u inostranstvu koji nisu osuđeni ni za kakav zločin. Predsednik Obama voli (ili je voleo) da pruži ruku pomirenja domaćim bankarima: „Pomozite mi da vam pomognem“, preklinjao ih je 2009. Kada je rešio da se okrene populizmu i zareži na Jedan Procenat, potrudio se da pošalje emisara u Njujork, koji je finansijskoj industriji objasnio da on to ne misli ozbiljno. (Kao što nije mislio ozbiljno kad je kritikovao NAFTA sporazum i obećao da će se pozabaviti Patriotskim zakonom.) A šta je sa birokratskom crvenom trakom koja republikancima ne daje mira? I Obama voli da se na nju žali. Dve hiljade jedanaeste, čak je pokrenuo i reviziju federalnog zakonodavstva – što je deo prošlosti na koji se rado osvrće – kako bi iskorenio propise koji su nepotrebno otežavali privatnom sektoru da stvara profit.[1]
Međutim, u velikom izbornom nadmetanju koje se sada zahuktalo, upravo je Barak Obama taj socijalistički diktator kome se sada sudi. Još 2010, jedna republikanska prezentacija isticala je „spasavanje države od kretanja ka socijalizmu“ kao najjači argument republikanaca u prikupljanju donacija. Obamina Bela kuća je „radikalno levičarska administracija“, kaže vođa republikanaca u Senatu, Mič Mekonel, „puna ljudi koji bi da sprovode policijsku kontrolu nad čitavom Amerikom – da kontrolišu privatni sektor, politički govor“. To je „sekularno-socijalistička mašina“ za Njuta Gingriča; njen program je „vrhunsko dostignuće socijalizma“ za Mišel Bahman. Ova sramna reč na „s“ postala je politička amajlija republikanaca, ispljunuta kroz prozor zlatnog mercedesa, zaurlana sa govornice na CPAC konferenciji. Ako tobožnji demokrata Obama izgubi izbore ove jeseni, u istoriju će otići kao osumnjičeni levičar.
Ukoliko se Obamine godine završe pod takvim optužbama, to će budućim istoričarima obezbediti beskrajne zalihe ironije. Predsednik je čovek čiji je svaki instinkt pomirljiv. On nije samo pristalica dvopartijskog konsenzusa; on je intelektualno posvećeni vernik u konsenzus. On jednostavno ne može da zamisli spor u kojem je jedan suparnik u pravu, a drugi greši. Ne, uvek mora postojati nešto časno sa obe strane, svako mora da načini neki ustupak. Njegov mandat je bio duga potraga za „velikom nagodbom“, kako ume da kaže, između crvenih i plavih.
Harper’s Magazine, septembar 2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 18.09.2012.
- Obama je pao na „istinometru“ sajta PolitiFact, tvrdeći da je ovo težak posao „bez presedana“. Bil Klinton je radio isti posao uz mnogo veću pompu, kao i Ronald Regan i oba Buša. ↑