Komunizam je bio jedino društveno uređenje u istoriji čovečanstva koje je uvedeno dekretom. Naravno da je istorija prepuna oktroisanih državnih uređenja i nametnutih oblika vlasti. Međutim, komunizam je bio znatno više od toga. On je predstavljao nameru da se na osnovu principa, formulisanih i obrazloženih u “naučnom komunizmu”, tj. komunističkoj filozofiji istorije, stvarnost uspostavi, oblikuje i da se njome upravlja. Komunisti su društvu pristupali na isti način na koji konstruktor pristupa izradi nekog velikog projekta. Najpre se izbrišu sve prethodne skice, zašilji olovka, sistematizuju prostorne celine. Poređenje je adekvatno, ali cinično. Jer, ono što je u komunističkom projektovanju brisano bili su: tradicija, istorijsko sećanje, ljudske sudbine, narodi. Zašiljena konstruktorska olovka često je imala oblik golog nasilja, a ono što se projektovalo bili su individualni životi, društvo, istorija, ljudski rod.
Oni koji pokušaju da razumeju magičnu privlačnost komunističke ideje u fazi njene ekspanzije moraće da odustanu od jednostavnih analiza i osuda totalne vlasti, neograničenog terora i ideološkog monopola. Sve to je istina, ali nije dovoljno. Ostaje “višak problema” koji se sastoji u tome da su visoko moralni ljudi iz uverenja postajali egzekutori nedužnih sugrađana, da su i sami umirali kličući svojim vlastitim ubicama, dojučerašnjim drugovima.
Zaista, komunizam se ne može razumeti bez uzimanja u obzir slatke i opojne kolektivne droge – vere u to da se ljudi i društvo u celini mogu menjati i usmeravati prema unapred utvrđenom planu i iz jednog centra. “Novi čovek” je obećani dobitak u toj velikoj igri, u kojoj je kao ulog služila najpre vlastita duša. Naravno da je u toj igri bilo i varalica, ali to je sporedni efekat. Nijedna igra nije moguća bez onih koji iskreno veruju u njena pravila, pa isto važi i za komunističku.
Utoliko je komunizam kao projekat definitivno propao već napuštanjem ratnog komunizma i uvođenjem NEP-a u Sovjetskom Savezu. Sve nakon toga bilo je otaljavanje, klanje tupim nožem, sprečavanjem istine da dođe na svetlo dana. Onog trenutka kada je ideja o permanentnoj revoluciji kao sadržaju komunističke civilizacije zamenjena različitim teorijama o “prelaznom periodu”, socijalizmu kao prvoj fazi komunizma, kada je dopušteno korišćenje novca kao sredstva društvenog saobraćanja, kada je uvedena državna vlast kao preovlađujući oblik administrativne kontrole, tog trenutka se velika zamisao metodskog menjanja ljudskog roda pretvorila u taktiku održavanja vlasti po svaku cenu.
Izvorni otrov komunizma, vera u mogućnost i poželjnost političkog upravljanja ljudskim dušama i istorijom čovečanstva, neutralisan je, dakle, već u ranim dvadesetim godinama. On je nadalje postojao i putovao svetom kao što svemirom putuje svetlo neke zvezde koja je odavno nestala. U ime te svetlosti lomljeni su ljudi i narodi, ali pretežno tehnokratski, bez izvornog entuzijazma.
Danas, kada su se izgubili i poslednji tragovi varljive svetlosti, ostao je mrak još gušći nego pre toga, i ostalo je pitanje: kojim putem nazad? Da li je moguć postepen, evolutivni povratak sa ćorsokaka na normalni put, ili bi ova “vožnja u rikverc” samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična i nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove.
Svako razmišljanje o najjednostavnijem načinu storniranja komunističkog projekta mora imati u vidu način njegovog nastanka. Uveden dekretom, on je bio i ostao nešto veštačko, mehaničko, artificijelno. Kao mašina koja stane čim se isključi eksterni dovod energije. Taj eksterni dovod bila je represija. Ako nema represije, direktne i uverljive, komunizam se topi kao komad leda na pustinjskom suncu. Međutim, problem se tu ne završava. Sedam ili četiri i po decenija komunizma nisu, doduše, stvorili njegovu prirodnu socijalnu osnovu, koja bi mu omogućila da živi i bez priključivanja na eksterni izvor energije. Ali u tom vremenu su spontano razvijeni različiti mehanizmi prilagođavanja ovom veštačkom načinu života. Ljudi su se dovijali kako da prežive u uslovima suspenzije svih ili znatnog dela pretpostavki za normalan život. Na taj način je nastao svojevrsni socijalistički tip socijalnog osećanja i ponašanja, koji osposobljava za preživljavanje u nenormalnim uslovima, ali koji može da bude prepreka uspostavljanju i stabilizovanju normalnih uslova.
Uvežbana da izbegavaju i amortizuju represiju, komunistička društva nisu osposobljena za ” konstruktivno ponašanje”, tj. njima nedostaje iskustvo u rešavanju konstruktivnih zadataka. A kako bi ga i stekli, kada je sve drugo osim traženja linije najmanjeg otpora u komunizmu bilo čist luksuz.
Zbog toga je, po prirodi stvari, društveni i politički pluralizam koji je u bivšim socijalističkim državama takoreći eksplodirao nakon ukidanja najgrubljih oblika represije, u velikoj meri nastupio u formi anarhije, bez elementarnih sposobnosti rešavanja konflikata i miroljubive samoregulacije. Veštački projekt komunizma/socijalizma decenijama je sprečavao spontanu društvenu komunikaciju i prisiljavao društvo da govori mehaničkim ideološkim jezikom. Sada je taj jezik ukinut, ali ono što ga zamenjuje pre liči na galamu i neartikulisane zvuke nego na nesputano sporazumevanje. Nekadašnjim komunističkim društvima potreban je izvesni period učenja da bi društvene grupe (nacije, vere, političke stranke) pronašle svoje jezike, na kojima mogu da izraze svoje interese, da ih saopšte drugima, i da sa drugima komuniciraju o tim interesima. Za to je neophodno vreme i vlastiti napor. Dok traje uvežbavanje jezika na kome će biti moguće voditi rasprave, svađe i postizati sporazume, možda će neke društvene grupe posegnuti za onim sredstvima komunikacije kojima već raspolažu, tj. pesnicama, pa će ponegde za raspravu biti prekasno. Ali, alternative nema. Za socijalno učenje potrebno je izvesno vreme. Neka lekcija se može preskočiti, ceo kurs ne može.
Na osnovu svega ovoga je jasno da će se nekadašnja socijalistička društva na svome putu u normalne civilizacijske tokove morati kretati istovremeno u dve brzine. Ono što je u njima bilo stvoreno i održavano političkim odlukama i veštački, mora neodložno i radikalno da bude uklonjeno. To se pre svega odnosi na način upravljanja društvom, na državne i društvene ustanove, na tip vlasti i delovanje njenih nosilaca. U transformaciji državnog i društvenog uređenja bivša socijalistička društva moraju se kretati četvrtom brzinom, ili će se zagubiti na stranputici. Međutim, u menjanju i korigovanju socijalnog mentaliteta i strukture ponašanja primerena je druga brzina. Iako je taj mentalitet nasleđe socijalizma, on nije mehanička tvorevina koja se može dekretom ukidati. Rušioci socijalizma ponovili bi fatalnu grešku njegovih graditelja, ukoliko bi poverovali da je ljudska psiha tabula rasa koja se može brisati jednim potezom sunđera.
Znatan broj problema Sovjetskog Saveza proizlazi iz nespremnosti da se jasno odvoje promene koje se moraju izvršiti radikalno i odmah, i promene za koje je potrebno vreme. Neuspeli puč delovao je otrežnjujuće. Bez razvlašćivanja partije koja svoju vlast legitimiše revolucijom i birokratskom rutinom, bez čišćenja države od ideoloških taloga, bez radikalnog odvajanja privrede i politike, bez potpunog oslobađanja medija kao sredstva kontrole politike – nema pomaka. Jeljcinov radikalizam samo je prividan. Radi se o elementarnom realizmu. Komunističke ustanove dekretom su uvedene i dekretom se mogu i moraju ukinuti. U toku sedam decenija apsolutnog monopola one su akumulirale takvu moć da ne dolazi u obzir njihovo pripuštanje na pluralističko političko tržište, na kome bi bile beskrajno privilegovane u odnosu na druge aktere. Ukidanje Komunističke partije, zabrana “Pravde”, pretvaranje TASS-a u deoničarsko društvo, i slične mere, nekome mogu izgledati kao preterano radikalne, čak demokratske. Međutim, tek tim merama se uspostavljaju uslovi za pristup političkom tržištu pod relativno ravnopravnim uslovima.
Ako poslednje ubrzanje društvenih promena u Sovjetskom Savezu uporedimo sa stanjem u Srbiji, odmah ćemo uočiti naše sve veće zaostajanje. U političkoj javnosti Srbije nije opšteprihvaćeno čak ni elementarno razlikovanje između socijalizma kao državnog i društvenog uređenja, i socijalizma kao trenutnog oblika vlasti, tj. stranke na vlasti. U ideološku odbranu jednopartijske države, društvene svojine, mešanja politike u privredu, itd. navodi se neobično obrazloženje da je i u Francuskoj na vlasti socijalistička partija. Naravno, samo što u Francuskoj na vlasti nije socijalističko državno i društveno uređenje.
Stavljanje komunističkih ili socijalističkih ustanova van zakona u stvari predstavlja ispunjavanje elementarnog uslova za bilo kakve suštinske promene. Ovo važi za sve države u kojima je isproban projekt pravljenja istorije po meri ideologije. Nema ničeg prirodnijeg nego da se nakon uvida da je poduhvat propao ona sredstva koja su korišćena vrate u prethodno stanje. Dakle, da se imovina komunističkih organizacija kao nekadašnje ideološke ekspoziture društva oduzme njihovim trenutnim uživaocima i pretvori u državnu svojinu. To se desilo u gotovo svim bivšim komunističkim državama. To se nije desilo u Srbiji. Ništa nije logičnije od zahteva da se raspusti stara nomenklatura, pre svega u državnom, partijskom i policijskom aparatu, pošto je ona bila stub represivnog mehanizma. Nije potrebno nabrajati gde se to sve desilo. Možda je važno napomenuti da se u Srbiji to nije desilo.
Bilo bi pogrešno uski pojam legalnosti koristiti za objašnjavanje promena koje su neophodne za spas nekadašnjih socijalističkih društava i njihovih građana. Ukidanje partije koja je stalni potencijalni izvor remećenja legalnosti predstavlja uslov za stabilizovanje legalnosti. Ne radi se ni o kakvom “lovu na komuniste” niti o nekom novom obliku diskriminacije. Ni u kom slučaju ne treba sprečavati komunizam kao političku orijentaciju, ili komunističku (socijalističku) partiju kao jednu u višestranačkom spektru.
Međutim, da bi višestranačka demokratija postala više od šarene fasade, država i društvo moraju biti dezinfikovani i dekontaminirani od svih tragova partije koja ih je oblikovala po svojoj meri. Za taj poduhvat je potrebna jasna odluka i jasni činovi. U Sovjetskom Savezu je bio neophodan državni udar da bi reformski političari shvatili ovu elementarnu činjenicu. U Srbiji se o radikalnim promenama i ne govori, a kamoli da se sprovode. Osim ako nam možda iz zemlje iz koje nam je došla bolest ne dođe i lek za nju?
Nin, 1. avgust 1991.
Peščanik.net, 31.07.1991.