Dobro, jasno je da gradonačelnik metropole Dragan Đilas i njegov kabinet nisu imali razrađenu strategiju rešenja za pitanja Roma u Beogradu. Prvo bageri, a onda rešenje, tako je nekako krenulo.
Međutim, naknadno stambeno“rešenje” za jedan deo Roma u Beogradu, sada kada više nemaju gde da borave, pokazuje da rasizam nije samo deo habitusa nekih građana Ovče, Borče, Novog Beograda i Boljevca, već je rasizam nešto što živi i u Starom dvoru, konkretno u kabinetu gradonačelnika. Ophođenje gradonačelnika u ovom slučaju je na ivici otvorenog rasizma, a odsustvo adekvatne reakacije nadležnih institucija, mada očekivana, sramna je.
Đilas je napravio ogromno otkriće: da Romi prose, da neki među njima imaju stan na Čukarici, da imaju neformalne lidere koji eksploatišu decu, da mnogi među Romima nisu beogradski domorodci, ukratko – eureka! Naravno, moralo se pokazati da inženjer Đilas, pored neimarske, ima i humanističku crtu, pa se tako aktivirala celokupna infrastruktura Demokratske stanke i to na svim nivoima vlasti, od grada, preko policije, pa do raznih ministarstava. I tako je osmišljeno “rešenje pitanja Roma” u Beogradu po DS receptu.
Jedno od tri rešenja koje gradonačelnik nudi Romima u Beogradu pisac ovih redova posmatrao jein vivo, i to u jednoj od institucija socijalne zaštite u Beogradu. Naime, neimenovana ustanova na Voždovcu koja već dvadeset godina ima velike probleme u rešavanju budućnosti i kvaliteta života svojih osnovnih korisnika, za samo 24 sata dobila je nekoliko Romskih porodica za nove stanare (negde oko 25 duša). Ustanova je tog dana, pored Roma, samo na kratko ugostila i nekoliko desetina novinara koji su u šaperovskom spin – sistemu došli da otkriju, a zatim i obznane javnosti kako je gradonačelnik lepo zbrinuo Rome, da su sobe u kojima su smešteni čiste i okrečene, da će im biti na raspolaganju topla voda, struja, medicinska sestra kao i dva kuvara koji će obezbediti tri obroka dnevno. Novinare neće interesovati da je ovde reč o svega nekoliko porodica, te da je u problem uključeno još na desetine njihovih sunarodnika. To urednici nisu rekli da se pita.
Ali, šaperovska sapunica ima tužan kraj, jer će Romi tu provesti svega nekoliko noći, možda nedelju dana ili čitav mesec, ako budu imali sreće, a do tada će se ova tema izbledeti u javnom životu, a oni će završiti ili van Beograda, ili negde na obodu grada, gde će teško moći da zarade za i ovako tragično siromašan život.
Drugo rešenje koje se Romima nudi jeste mirna koegzistencija sa tolerantnim građanima prigradskih naselja, koji su kao što smo videli, spremni za dolazak Roma. Našim mirnim građanima na raspolaganju su dobre stare metode: molotovljevi kokteli, Nacionalni stroj i Firer, linč mase, neonacisti, klerofašisti i ostala bogougodna masa. Prosečnoj romskoj porodici nudi se kontejner i dobra reč gradonačelnika da su bezbedni, tj. da niko ne sme da ih bije.
Treće rešenje koje Beograd nudi Romima je nekako najzgodnije. Kada gradonačelnik bude završio istragu nad Romima, kada se bude utvrdilo da nemaju prebivalište (što će se lepo videti u njihovim nepostojećim ličnim dokumentima), gradonačelnik će im velikodušno obezbediti prevoz u pravcu Bubanj potoka, ako treba i do Kosova, samo što dalje od glavnog grada.
Zapravo, ovde nije reč samo o ljudima koje smo mi Beograđani oterali, ovde je reč o položaju jedne nacionalne manjine, za koju se pretpostavlja da se meri u stotinama hiljada. Ovde je reč o tome da većina građana Srbije nema razumevanje za one koje pored nas (ne i sa nama) žive isto toliko dugo koliko i mi kao nacija postojimo.
I učeni ljudi, poput mojih kolega, nekih mlađih sociologa, smatraju da se situacija sa Romima ne može promeniti. Mnogo sam puta čuo da Romi prosto ne vole da idu u školu, kao što ne vole da se kupaju, niti da žive normalno. Njima se njihovo siromaštvo jednostavno sviđa. U obrazovni sistem Republike Srbije apsoultna većina Romske dece nije uključena, a ona malobrojna deca koja se upisuju u osnovne škole, po pravilu, vrlo brzo bivaju prebačena u specijalneosnovne škole za decu sa posebnim potrebama. Jer, kako smatraju “stručne” komisije, Romi su rođeni glupi, ili priglupi, “prosto retardirani” kako je jedna moja koleginica to vešto formulisala.
Samo na kratko predstaviću nalaze dve važne studije koje bave ljudima na socijalnoj margini. Jedna grupa naučnika iz SAD, sociologa i lekara već duži niz godina proučava korelaciju između siromaštva i razvoja mozga, odnosno vezu između siromaštva, stresa i razvoja dece.
Oba istraživanja se smatraju važnim pomacima u razumevanju društvenog fenomena siromaštva, odnosno njegove najvažnije dimenzije – perpetuacije, tj. njegovog međugeneracijskog prenošenja. Marta Fara sa Univerziteta Pensilvanija otkrila je da se deca koja su najveći deo svog života provela u siromaštvu, značajno razlikuju od svojih vršnjaka iz srednje klase i to po stepenu razvijenosti radne memorije, odnosno mogućnosti da kratkoročno skladište/pamte određene informacije, odnosno delove informacija. Radna memorija vrlo je važan mehanizam za učenje stranih jezika, reševanje problema, čak i za čitanje. Štaviše, radna memorija je preduslov za kompleksniji proces dugoročnog pamćenja.
Nakon ovog prvog koraka, usledila su druga istraživanja koja se bave ovom tematikom, od kojih je najznačajnije istraživanje koje je sprovelo dvoje naučnika, Mišel Šamberg i Gari Evans sa Cornell univerziteta. Prema nalazima koje su upravo objavili u časopisu Proceedings of the National Academy, siromaštvo i nerazvijena radna memorija povezani su sa stresom kod dece i mladih. Ovo dugotrajno istraživanje je na uzorku od 192 učesnika pratilo mlade koji žive u dubokom siromaštvu od rođenja do svoje sedamnaeste godine života. Suština je u tome da je stres, kao najuporniji pratilac života siromašnih, ključni izazivač problema u razvoju dece i mladih. Dodatno, ovaj zaključak podržavaju i rezultati drugih istraživanja koja su pokazala da dugotrajno izlaganje stresu kod dece menja aktivnost neurotransimitera, hemikalija koje su odgovorne za proces emitovanja signala između nervnih ćelija u mozgu. Takođe, stres se sumnjiči i za proces skupljanja zapremine prefrontalnog korteksa i hipokampusa.
Dakle, deca koja su izložena stresu teže uče, ona se često ne snalaze dobro u školi. Ali šta ako su ta deca izložena i nehigijenskim uslovima? Šta ako su ta deca neuhranjena? I na kraju, šta ako gradonačelnik grada u kojem su rođena pošalje bagere na njihove kućice i njihove porodice? To je onda, razume se, Srbija. Jer nije dovoljno što toliki svet živi u dubokom siromaštvu, nije dovoljno što, prema istraživanjima, deca koja žive u dubokom siromaštvu imaju male šanse za adekvatan razvoj. Sigurno nije dovoljan ni podatak da jedan od sto Roma doživi šezdesetu godinu života. Ne, i pored svega toga Romi imaju tu nesreću da žive u jednom varvarskom društvu koje je pre pet minuta otkrilo divlji kapitalizam, poslovne prostore, kredite, kvadrate i bolji život. I tako u krug, do konačnog rešenja.
Autor je sociolog iz Beograda
Peščanik.net, 12.04.2009.