Kontinuitet nedovršene državnosti

1.

Teoretičar Zoran Đinđić naš je savremenik. Bez namere da potcenim sve ono vredno što je u polju društvenih nauka napisano i objavljeno u bivšoj Jugoslaviji, Đinđićevu knjigu Jugoslavija kao nedovršena država vidim kao do danas najznačajnije delo koje smo dobili u oblasti političke i ustavne teorije.¹ Ovakvu ocenu zasnivam na dva uvida. Prvo, u tekstovima sakupljenim u ovoj knjizi prvi put su sistematskoj kritici izložene tada vladajuće teorijsko-ideološke paradigme ‘socijalističke misli o politici’ i ‘socijalističkog konstitucionalizma’.² Upravo, reč je o knjizi o kojoj je prvi put u Jugoslaviji na teorijski relevantan način afirmisana liberalna misao o pojedincu, društvu i politici. Drugo, Đinđić ne kritikuje socijalističku stvarnost tadašnje Jugoslavije sa pozicija idealnog teorijskog modela. Njemu je važno da čitalac ni u jednom trenutku ne izgubi iz vida kako ustavna demokratija ne postoji ‘kao takva’. Za nas koji preferiramo ustavnu demokratiju, a koji živimo izvan njenih granica, ovaj aranžman postaje teorijski zanimljiv samo u meri u kojoj je praktično relevantan.

Šta čini ustavnu demokratiju praktično relevantnom u autoritarnom kontekstu? Đinđić upozorava da naša eventualna normativna preferenca za liberalizam i na njoj zasnovana analiza ustavne demokratije nisu dostatni: nije dovoljno na teorijski ubedljiv način demonstrirati kako su temeljne vrednosti, institucionalni aranžmani i prakse ovog režima po njihovim inherentnim svojstvima takvi da obećavaju ili obezbeđuju sve ono dobro i ispravno što nam je blisko. Pogled koji upućujemo ka ustavnoj demokratiji ne treba da dolazi (samo) iz knjiga, već pre svega iz konteksta našeg života. I pored toga što njegova lektira dolazi iz nekih drugih izvora, Đinđić je, kad je reč o odnosu ‘teorije i prakse’, blizak metodičkim uputstvima frankfurtske kritičke teorije: socijalna i politička datost ispostavlja zadatak sa kojim se ozbiljna socijalna misao ima suočiti. Puko suprotstavljanje ovakve datosti idealno-tipskom modelu ustavne demokratije može nas tek obavestiti kako je prvi tip režima inferioran drugom, što nije ništa drugo do samozadovoljna akademska arogancija:

“Radikalni ustavno-pravni pristup se u svojoj kritici utopija mora dobro čuvati toga da i sam ne postane utopija, jer tada će u odnosu na lošu stvarnost bez sumnje biti sve više u pravu, i, direktno proporcionalno, sve manje biti istinit.”³

Na frankfurtskom tragu, Đinđić insistira na kritičkoj analizi koja neće biti svedena na kritiku drugih scenarija sa pozicija sopstvenog scenarija, već će se konsekventno razvijati kao kritika postojećeg stanja.⁴ On zato razmišlja iz perspektive jugoslovenskog socijalizma osamdesetih godina, da bi postavio odlučno važno pitanje: da li “tip jugoslovenskih problema funkcionalno iziskuje ustavno-pravnu državnu formu”?⁵ Ovo pitanje aktuelno i za današnju Srbiju, u desetoj godini nakon njenog oslobođenja od Miloševićevog režima i sedam godina nakon ubistva njenog premijera. Tvrdnja da je savremeni kontekst različit kako od vremena jugoslovenskog socijalizma, tako i od vremena Miloševićevog nacionalističkog režima, upućuje tek na uvid da je današnja Srbija na različit način udaljena od ustavne demokratije nego režimi koji su joj prethodili: oblik jaza koji nas deli od demokratije ipak je manje značajan od okolnosti da taj jaz i dalje postoji. Tri režima su povezana moralnim, kulturnim i političkim kontinuitetom. Menjali su se samoobliciispoljavanja bitno ne-demokratskih svojstava ovih režima. Verujem da nam pažljivo praćenje Đinđićevih analiza i metodičkih uputstava može pomoći da prepoznamo značajne elemente kontinuiteta nedržavnog i neustavnog stanja u ova tri režima.

Ako ozbiljno shvatimo Đinđićevo insistiranje na potrazi za funkcionalnim imperativima, trebamo poći od uvida da naše eventualno zalaganje za ustavnu demokratiju izražava preferencu za stanje kojeg u Srbiji nikad nije bilo, te kojem naše današnje političke elite niti ne teže (sve i ako su iskreno uvereni u suprotno). Zato osnovna pitanja treba da glase ‘zašto ići tamo’ i ‘kako stići odavde do tamo’. Ovim su implicirane barem tri grupe problema. Prvo, kako odrediti političku i ustavnu stvarnost današnje Srbije? Drugo, polazeći od uvida da Srbija nikad nije bila ustavna demokratija, čime se može opravdati stav da ovaj politički aranžman treba da ima prednost u odnosu na alternative? Ovo je pitanje o legitimacijskim kapacitetima konstitucionalizma u datom kontekstu. Treće, kako konceptualizirati ustavnu demokratiju za Srbiju, odnosno kako treba da izgleda odnos između univerzalnog jezgra konstitucionalizma, s jedne strane, i kontekstualno određenih (socijalnih, kulturnih, istorijskih) posebnosti Srbije, s druge strane?

Analizirajući ideološki, institucionalni i kulturni amalgam komunizma i nacionalizma u Jugoslaviji, Đinđić precizno pokazuje kako se ovaj brak iz računa osamdesetih godina ubrzano raspadao. On demonstrira neminovnost skore ostavinske rasprave, upozoravajući da će nacionalizam izići kao pobednik, i da će posledice biti dalekosežne. Mi danas znamo da je Đinđić bio u pravu u njegovim dijagnozama, te da je pobeda nacionalizma doista proizvela katastrofalne posledice. Znamo i da ideološko, strukturno i kulturno nasleđe Miloševićevog režima nisu savladani činom promene režima u oktobru 2000, niti kasnijim nastojanjima da se afirmiše demokratija. Današnja Srbija ne živi u ustavnoj demokratiji, nego u lošoj prošlosti. Ovaj život u prošlosti bio je do 2006. godine nevešto prikriven ruinama Miloševićevog fasadnog ustava. Danas se on krije iza konstitucionalizovanog kosovskog mita: pripremljen u potaji i usvojen na brzinu, Ustav od 2006. godine pripisuje svim građanima Srbije lažni konsenzus oko pravno formalizovanog argumenta da je mitska prošlost važnija od demokratske budućnosti i sadašnjosti.

Dakle, pokušaću da pokažem kako su Đinđićeva razmišljanja o krizi jugoslovenskog socijalizma aktuelna kako zbog kvaliteta njegovih analiza, tako i zbog karaktera realnosti u kojoj živimo. Koristeći Đinđićev konceptualni aparat, te posebno kategoriju nedovršene državnosti, tvrdiću da današnja Srbija nije ustavna demokratija, niti država u tranziciji ka ustavnoj demokratiji. Nedovršena državnost, pokazuje Đinđić, određena je sistemskim mestom ideologije. Socijalistički i nacionalistički režim bili su zasnovani na vladavini reči, kao tipovi političkog poretka u kojima je vladajuća i jedina dozvoljena ideja, prevedena u političku direktivu, određivala karakter stvarnosti. Ovo bitno svojstvo je sačuvano i na novi način afirmisano i u Srbiji nakon 2003. godine. Osnovni uzrok ovog stanja je u okolnosti da su političke elite post-đinđićevske Srbije⁶ izabrale da političku konstituciju zajednice utemelje na mitskoj re-interpretaciji prošlosti. Naličje ovog projekta je negiranje nedavne zločinačke prošlosti. U političkom, pravnom, moralnom i kulturnom pogledu, Srbija je zarobljenik zločina koji su ime nacije počinjeni devedestih godina prošlog veka.

2.

Današnja Srbija vezana je mnogim lancima kako za komunističko vreme, tako i za period Miloševićeve vladavine. U institucionalnom pogledu, centralni element ovog kontinuiteta može se sažeti Đinđićevom sintagmom nedovršene državnosti. Nedovršena državnost je stanje u kome se ne može nedvosmisleno identifikovati javna vlast. Ovaj deficit javlja se u različitim oblicima: kao dualitet između ‘oficijelne’ javne vlasti i vaninstitucionalnog suverena; kao privatizacija, odnosno uzurpacija javne vlasti od strane grupa koje koriste državni aparat za promociju svojih parcijalnih interesa; kao kompeticija javne vlasti i privatnih centara moći, koja se u najtežem obliku ispoljava kao pluralizam instrumenata i oblika prinude; kao nepostojanje jasno određenih državnih granica, što onemogućava odgovore na pitanja dokle se prostire državna suverenost, te koji ljudi uopšte imaju status državljana. Svi ovi drastični oblici nedržavnog stanja smenjivali su se, prerastajući jedan u drugi, u tri pomenuta režima. Zato analizu savremenog stanja nedovršene državnosti u Srbiji treba početi sumarnim pogledom na ovaj fenomen u socijalizmu i u Miloševićevom režimu.

Suprotstavljajući se prevlađujućim tumačenjima socijalizma kao bitno etatističkog poretka, Đinđić je tvrdio da je reč o režimu u kome država predstavlja tek fasadu:

“Osnovna strukturna osobina socijalističkog poretka jeste ukidanje načelno merljive suverenosti državne vlasti. Ne radi se samo o tome da socijalistička država nesputano interveniše u društvo, nego o generalnom nepostojanju ograničenja državne intervencije. Ništa ne bi bilo pogrešnije nego u ovoj osobini videti potenciranje državnosti u socijalizmu. Ne radi se o tome da je država dobila višak suverenosti, nego, naprotiv, o tome da u socijalizmu država uopšte nije suverena. Ona je samo sredstvo u rukama istinskog suverena, koji nema status javno-pravne osobe, nego metafizičko-političkog subjekta.”⁷

Poruka je jasna. Oficijelna, ustavom definisana socijalistička država, bila je samo jedan od instrumenata komunističke partije kao pravno neograničenog, nad-institucionalnog suverena. Auto-legitimacijska formula ovakve metafizičke suverenosti bila je jednostavna: politička moć partije ima biti proporcionalna kvalitetu njene ideološke svesti. Sadržaj ove svesti čini znanje o objektivnim tokovima istorijskog razvitka. Pošto je, u skladu sa obavezujućom proklamacijom same partije, ova organizacija ekskluzivni posednik istorijskog znanja, praktična izvedba formule ideološke suverenosti izgleda ovako: (samododeljeno) transcedentno znaje mora biti prevedeno u (apsolutnu) političku moć. U ovakvom kontekstu ustav je samo jedna od transmisija suverene moći, kao repozitorij mera koje “nosiocima političke vlasti olakšavaju delovanje (jer ih ne vezuju, kao što to čine ustav i zakoni u ustavno-pravnim državama)”.⁸

Ova klasična matrica socijalističkog poretka u jugoslovenskom slučaju je dodatno iskomplikovana kada je partija iskoristila Ustav od 1974. godine da promoviše nacionalizam na nivo sistemskog osnova države. Po oficijelnom tumačenju, ideologija nacionalne revnopravnosti trebala je da bude komplementarna ideologiji socijalističkog samoupravljanja. Nacionalna ravnopravnost konceptualizirana je na isti način kao i samoupravljanje: kao ideja koja se uspostavlja i reprodukuje sa principijelnim ciljem da propisuje i proizvodi poželjnu (jedinu dozvoljenu) stvarnost. Međutim, ideološki račun se pokazao pogrešnim, pa je ‘samoupravljanju primerena nacionalna ravnopravnost’ prerasla je u skup agresivnh nacionalizama. Ovim je proizvedena konačna faza jugoslovenskog socijalističkog bezdržavlja.⁹ Definitivno potkopavši saveznu državnost, odnosno lišivši Jugoslaviju kao politički entitet svakog smisla, Ustav od 1974. godine postao je svojevrsan testament druge Jugoslavije, u kome su jugoslovenski nacionalizmi proglašeni za legitimne naslednike jugoslovenskog socijalizma.

Okrećući se budućnosti, Đinđić primećuje da se tadašnja Jugoslavija nalazi u nekoj vrsti slobodnog pada u ‘prirodno stanje’, odnosno u situaciju u kojoj bi već stabilizovani ne-politički karakter odnosa između ‘subjekata federacije’ mogao prerasti u hobsovski konflikt u kome će sva sredstva biti dozvoljena. Postojeća država nije u stanju da upravlja krizom, budući je svedena na virtuelnu tvorevinu, čije se konture ubrzano rastaču:

“Ni trezveniji posmatrači neće moći oteti se utisku da su ovde zaista osnovne stvari dovedene u pitanje… U vakuumu koji se širi iza komunističkog pojma (ili tačnije: ne-pojma) državnosti izraslo je raznovrsno bilje koje je nedostatak pretpostavki za život pretvorilo u vlastitu pretpostavku za život.”¹⁰

Ova zloslutna metafora upućuje na barem tri važna uvida, koji će na dalekosežan način obeležiti budućnost. Prvo, država se raspada tempom koji odgovara urušavanju autoriteta formalno vladajuće komunističke ideologije. Drugo, ova država više ne kontroliše instrumente fizičke prinude. Treće, na sceni se već nalaze akteri spremni ne samo da rasparačaju državu, već i da u tom procesu uzurpiraju i upotrebe instrumente prinude koje je ona do juče kontrolisala. Usledio je rat, odlučujuće inspirisan i usmeravan od strane srpskog režima.

Kontuitet nedovršene državnosti u Srbiji sačuvan je i nakon nasilnog raspada zajedničke države. Srbija u vreme Miloševića bila je entitet koji je podsećao na državu, kojim je upravljao režim sa obrisima institucionalizovanog političkog poretka. Ipak, u ovom režimu arbitrernost je zauzimala ono sistemsko mesto koje u demokratskim društvima pripada konstitucionalizmu i valja je čitati kao temeljno svojstvo režima u njegovom ‘institucionalnom’ aspektu. ‘Ustavni sistem’, sa njegovim institucijama, normama i procedurama, bio je tek instrument koji su vladajući arbitrerno koristili za svoje posebne ciljeve. Sistem dominacije nije bio samo principijelno neograničen, već i visoko personalizovan. Mesto koje u demokratiji pripada javnoj dimenziji institucionalizovane politike zauzeo je kompleksan netransparentni sistem privatizovane vladavine. Srbijom je vladao para-državni kartel koji su tvorili ‘zvanične’ političke institucije, vladajuća partija sa njenim ‘koalicionim’ satelitima, vojska, raznovrsne policijske formacije, mafija, dvorski intelektualci, sa Predsednikom Republike kao centrom paukove mreže i personifikacijom sistema.

Za razumevanje našeg današnjeg stanja važno je uočiti razlike između dva gore skicirana oblika nedovršene državnosti. Prvo, dok je u socijalizmu na delu bila partijska upotreba države koja je počivala na nametnutom interesnom monolitizmu, u okvirima Miloševićevog kartela možemo zapaziti značajnu interesnu diversifikaciju. Kartelu je ideologija tribalnog nacionalizma bila neophodna tek kao manipulacijski instrument upravljanja podanicima, odnosno kao pokriće za nesmetano privatizovanje državnog aparata i njegovo stavljanje u službu ostvarivanja posebnih interesa navedenih ‘pod-sistema’. Drugo, u socijalizmu su instrumenti prinude bili pod kontrolom partije-države, pa je barem na pervertiran način bio ispunjen zahtev moderne državnosti za monopolom fizičke prinude. Miloševićeva privatizovana država promovisala je pluralizam izvora i oblika institucionalizovanog fizičkog nasilja.

Treće, rastakanje komunističkog ideološkog monolita i raspad organizacije koja ga je otelotvoravala zakonomerno su rezultirali nestankom socijalističke nedovršene države. Sudbina nacionalističke privatizovane države bila je drugačija. Promena režima od oktobra 2000. godine nije dovela do otvaranja procesa koji se mogu smatrati neophodnim elementima demokratske tranzicije. Rudimentarna fasadna državnost nasleđena iz prethodnog perioda zadržana je sve do danas, a akteri starog režima uspeli su da sačuvaju svoju interesnu mrežu gotovo netaknutom.

Zašto je nakon oktobra 2000. godine izostala temeljita reforma pravnih i političkih institucija? Očekivanje da bi nasleđeni sistem mogao da bude ‘upotrebljen’ za prelaz ka demokratiji opire se razumevanju – njegova svojstva i njegova inherentna ograničenja su takvi da je bilo za očekivati da će proto-demokratski akteri odmah pristupiti promenama. Odgovor na zagonetku nečinjenja treba tražiti u odnosu prema nacionalističkoj ideologiji i prema nasleđu prošlosti. Verujem da je ovo na tragičan način postalo očigledno sa ubistvom premijera Đinđića u martu 2003, kad se pokazalo da su pojedini delovi Miloševićevog aparata nasilja u novom režimu sačuvali veliku moć, ali i da je politika odnosa prema prošlosti – prema ideološkom utemeljenju, institucijama, akterima i političkoj kulturi starog režima – bila principijelna tačka razlikovanja između novih političkih elita.

Ovde se vredi vratiti Đinđiću:

“Način na koji neka politička zajednica raspolaže svojom prošlošću određuje formu njenog identiteta”.¹¹

Đinđić je još jednom jasan i aktuelan. Nekome može izledati trivijalno očigledno da određenje nekog vremena kao prošlosti, praćeno ukazivanjem da se neki događaji koji su se u tom vremenu odigravali više ne odigravaju, upućuje istovremeno i na irelevantnost tog vremena za sadašnjost. No, ovo je jednostavno pogrešno. Doista, postoje događaji i procesi iz prošlosti koji nisu relevantni za naš današnji život. Ali, prošlost je kompleskna kategorija. Đinđić nam kaže da postoje segmenti prošlosti koji predstavljaju socijalni, politički i kulturni temelj života u zajednici, kao okvir individualnih, grupnih i komunalnog identiteta. Ovo nikako nije konzervativna teza. Reč je pre svega o uvidu da se između prošlosti i sadašnjosti ne može povući mehanička linija razdvajanja.

Ali, citirana kratka rečenica nudi još jedan uvid. Zastanimo kod figure ‘raspolaganja’. Kad govori o načinu na koji ‘politička zajednica raspolaže svojom prošlošću’, Đinđić nam kaže da prošlost ne postoji ‘kao takva’, odnosno da prošlost nije skup objektivnih činjenica. Prošlost nam se nikad ne nameće kao objektivna datost. Ona za nas danas postoji uvek i samo kao interpretativna rekonstrukcija. Tvrdnju da je moguće identifikovati način na koji zajednica raspolaže svojom prošlošću treba čitati kao kapacitet političke zajednice da, u okviru određenih ograničenja, izabere način tumačenja i prezentacije prošlosti. Jednostavno rečeno, ono što se računa nije nikad sama prošlost, nego socijalno relevantno znanje o prošlosti. Đinđić nas upozorava da u javnom prostoru uvek egzistira više od jednog tumačenja prošlosti, te da su ova tumačenja i njihovi nosioci u kompeticiji. Predmet kompeticije je odgovor na pitanje koja verzija, odnosno koji tip prezentacije znanja o prošlosti treba da bude socijalno (i kulturno i politički) relevantan.

Problem nije naivan. Reč je o onome što Mišel Fuko naziva ‘režimom istine’, odnosno o konstruktu odnosa prema prošlosti koji će u javnom diskursu pretendovati ne samo da bude prihvaćen kao ispravan i istinit, nego će dobiti i autoritativni karakter, postajući neka vrsta ‘oficijelne istine o prošlosti’. Ovako shvaćen ‘režim istine’ lako ćemo identifikovati u svakom društvu. On se pojavaljuje u oblicima javno prihvaćenog i podržavanog kulturnog nasleđa, u obliku političke kulture, sve do načina na koji su individualni, grupni i zajednički identiteti ustavno-pravno definisani.

U ‘normalnim’ vremenima, kada je demokratija stabilna i kada društvo nije suočeno sa problemom prekida kontinuiteta sa neposrednom prošlošću, ‘režim istine’ uglavnom nije sporan. Ali, situacija je mnogo ambivaletnija nakon promene režima, posebno ako je prošlost bila obeležena masovnim zločinima i drugim teškim oblicima kršenja ljudskih prava. U ovakvim situacijama odnos prema prošlosti postaje predmet političke odluke – čini se kao da je ‘režim istine’ stvar izbora.

3.

Ipak, izbor nije neograničen. Za koji god pristup prošlosti da se opredelimo, moramo od samog početka računati s tim da je nasleđe prošlosti već prisutno, kao kontekstualni okvir koji određuje domet mogućih opcija. Srbija nakon Đinđića doima se kao država u kojoj je doneta odluka da se društvo zadrži u institucionalnim i normativnim koordinatama nasleđenim iz prošlosti. Naravno, malo ko će eksplicitno prizivati Miloševićevu vladavinu kao vreme koje je vredno očuvanja ili restauracije, ali analiza prevlađujućih vrednosnih orijentacija, ideoloških matrica i delovanja vodećih političkih aktera, razotkriva praktični angažman na očuvanju i daljoj reprodukciji u bîti istih ideoloških tema i vladavinskih tehnika. Naša sadašnjost zasniva se na retrogradnim, anti-civilizacijskim opcijama odnosa prema prošlosti. Ove opcije mogu se sažeto odrediti kao odbijanje da se građani, nacija, društvo i država suoče sa zločinima počinjenim u ime srpske nacije na prostoru koji se zvao Jugoslavijom. Prošlost koju današnje vladajuće elite brane nikad nije postojala: reč je tek o himeri kojom se na nevešt način nastoji uobličiti i afirmisati nova verzija ideologije mitskog tradicionalizma. Vladajući su uzurpirali pravo na kreiranje nepostojeće prošlosti kako bi re-intepretirali i relativizovali nedavnu stvarnu prošlost. Njihov politički program se zato može čitati kao revizija onoga što se dogodilo, rukovođena ciljem njegovog prevrednovanja. Nemojmo zaboraviti: predmet revizije su zločini počinjeni u ime srpske nacije. U konačnom izvodu, Srbija je zemlja u kojoj je nasilno ukinuta prošlost, a na njeno mesto je postavljen ideološki surogat tradicije, koji se u praksi iskazuje kao “eminentni potrošač integrativne energije”.¹² Zato ovo što se danas razvija kao masovna kultura ćutanja pred licem zločina, nije naprosto izbor zaborava. Radi se o ideološkoj racionalizaciji koja poništava mogućnost razlikovanja prava i neprava, ispravnog i pogrešnog, pravednog i nepravednog, te dobra i zla. Zamagljivanje granice između istine i laži o prošlosti omogućava da se laž nesmetano prevede u manipulativni politički diskurs.

Ovim kao da smo zatvorili krug loše beskonačnosti. Ideologija u čijem je jezgru kreiranje lažne prošlosti osnov je današnjeg političkog poretka. Ovako ideološki utemeljen poredak opire se ustavno-pravnoj državnoj formi, pa Srbija i dalje egzistira kao nedovršena država. Ipak, ponoviću da nije sve isto kao što je bilo. Možemo posuditi još jedno Đinđićevo pitanje: ko je suveren u Srbiji? Đinđić piše da se u socijalizmu nosilac najviše vlasiti nalazio u meta-ustavnom, dakle u nad-političkom prostoru.¹³ Ovaj uvid se može primeniti i na Miloševićev režim, čiji je metafizički suveren bila Nacija, koju je “realno homogenizovala jedna ličnost”,¹⁴ dok je oficijelni ustavno-pravni sistem bio sveden na instrument “regulisanja trivijalnih odnosa”.¹⁵ Kakvu situaciju imamo danas? Da li je nosilac najviše političke vlasti sveden u okvire ustavnih procedura? U svetlosti ponuđenih analiza, ovo pitanje je gotovo retoričko, jer je odgovor na njega očigledno negativan. Metafizičke suverenosti Partije i Nacije urušile su se jedna za drugom na najtragičniji mogući način. Ali, propast Miloševićevog nacionalističkog projekta donela je značajan nov element u naš pojam i praksu suverenosti. Metodičko mesto suverena u Srbiji je prazno: mi nismo dobili ustavno-pravnu odredivu najvišu vlast, a na upražnjeno meta-političko mesto Partije i Nacije nije došao novi metafizički suveren. Politička Srbija je tako obezglavljena, ostavljena da živi među ruinama fasadnog ustava, bez metafizičke instance posredovanja koja bi ovom entitetu barem darovala privid državnosti. Vladajuća elita se drži najgorih elemenata fragmentarnog nasleđa nacionalističke ideologije, nesposobna međutim da Naciju vrati na ono mesto koje je ova zauzimala u Miloševićevom režimu. U prethodna dva režima politička reprodukcija zajednice nije počivala na delovanju oficijelnih pravnih i političkih institucija, već na moći ‘nevidljive države’. Reč je bila o složenom odnosu, koji se u teoriji ponekad označava kao stanje ‘dvostruke državnosti’: prividna država bila je fasada za nosioca stvarne (ne-)političke moći. Danas ovog dualiteta više nema i Srbija je prepuštena haosu.

Predgovor novom izdanju knjige Zorana Đinđića Jugoslavija kao nedovršena država u izdanju Fondacije Dr Zoran Đinđić i Narodne biblioteke Srbije.

Peščanik.net, 17.03.2010.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

1. Zoran Đinđić, Jugoslavija kao nedovršena država (Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, 1988). U daljim referencama Jugoslavija…
2. Sam Đinđić ove tekstove naziva esejima, odričući im time na implicitan način akademsku strogost. Ipak, ponuđene analize, izvedene na fonu dubokog poznavanja prevashodno nemačke literature, odlikuju se čvrstom strukturom, metodičkom strogošću i preciznom argumentacijom, koji svi prevazilaze unekoliko neobavezujuću formu političkog eseja.
3. Jugoslavija… str. 39.
4. Isto.
5. Isto.
6. Označavanje jednog vremenskog perioda (oktobar 2000 – mart 2003) imenom Zorana Đinđića ne treba shvatiti kao implicitno priznanje kontinuiteta sa prethodnim režimima koji su takođe bili prepoznatljivi po imenima političkih lidera: sa Titovom Jugoslavijom i Miloševićevom Srbijom. Jednostavno, u naznačenom periodu na delu je bila borba između nastojanja da se afirmišu procesi demokratske tranzicije, s jedne strane, i nastojanja da se očuva autoritarno jezgro Miloševićevog režima, s druge strane. Okolnost da je demokratsku opciju simbolizovao jedan čovek govori o karakteru stanja u kome se Srbija nalazila.
7. Jugoslavija… str. 171.
8. Jugoslavija…str. 89.
9. “Stanje koje nazivamo Jugoslavijom postoji… Stav ‘ja sam Jugosloven’ ne može biti ni istinit ni lažan… Ovo lebdenje između istine i laži nije prosta gnoseološka osobina, nego proizlazi iz stanja predmeta na koje se stav odnosi. Iz toga što je sama Jugoslavija jedno lebdeće stanje.” – Jugoslavija… str. 5.
10. Jugoslavija… str. 19, 21.
11. Jugoslavija… str. 177.
12. Jugoslavija… str. 191.
13. Jugoslavija… str. 81 i dalje; str. 40.
14. Isto, str. 40.
15. Isto.