Uz razne božićne poruke o miru, redu i napretku, vlasti su građanima Srbije juče uputile i jednu posebno ohrabrujuću: „Nema razloga za paniku“. Autor poslanice, predsednik komisije za praćenje bezviznog režima reagovao je u poslednji čas: u četvrtak 9. januara stupa na snagu „suspenzivna klauzula“, mehanizam kojim se uvodi mogućnost suspenzije popularnog belog šengena po znatno kraćoj proceduri od uobičajenog prolaznog vremena briselske birokratije. Drugim rečima, svaka od članica Evropske unije moći će da zatraži privremeno uvođenje viza za zemlje iz kojih je povećan priliv „lažnih azilanata“, a Srbija je upravo jedna od država zbog kojih je mehanizam i osmišljen.
Klauzula je početkom septembra usvojena većinom glasova u evropskom parlamentu, a primenjivaće se ukoliko se proceni da je broj ilegalnih imigranata iz određene zemlje postao pretnja „javnom redu“ i bezbednosti pojedine članice ili čitave Unije.
I jesenas se govorilo da ne treba paničiti jer je stvar pod kontrolom, kao uostalom i u ranijim prilikama kada su iz Brisela stizale opomene zbog zloupotrebe procedure razmatranja zahteva za azil, koje u pojedinim zemljama mogu da potraju i duže od šest meseci, dok se za to vreme tražiocima isplaćuje izdašna naknada. Procene govore da oko dvadeset hiljada građana Srbije svake godine krene u potragu za ovom vrstom privremenog smeštaja u nekoj od srećnijih zemalja – i mada se tvrdi da je broj tražilaca azila sa zapadnog Balkana znatno manji nego ranijih godina, najčešće destinacije „lažnih“ azilanata i dalje su Nemačka, Švedska, Belgija, Švajcarska i Luksemburg.
Neumoljiva evropska birokratija već godinama zahteva od Srbije da reši ovaj problem, pa je početkom 2011. formirana komisija za praćenje bezviznog režima sa Evorpskom unijom, sa zadatkom „da razmatra pitanja koja se odnose na povećanje broja lažnih azilanata u zemljama EU koji dolaze sa teritorije Republike Srbije“. Iste godine je posebnom uredbom, a „radi zaštite interesa Republike Srbije i njenih građana“, službenicima granične policije omogućeno da, osim pasoša, kandidatima za prelazak državne granice zatraže i dokaze o svrsi putovanja (hotelske rezervacije, turističke vaučere, garantno pismo, putno osiguranje, povratnu kartu i slično), dokaze o posedovanju dovoljno sredstava za izdržavanje za vreme boravka u državama članicama Evropske unije – i „druge dokaze“.
Ova uredba o „dužnostima lica koje prelazi državnu granicu“ i dalje je na snazi, uprkos upozorenjima organizacija za ljudska prava da takva vrsta kontrole opasno zadire u ustavne slobode građana te da zabrane i kažnjavanja ne mogu biti održivo rešenje. Rumunija je 2002. pod sličnim pritiskom iz Brisela svoj sistem readmisije dopunila i kažnjavanjem vraćenih građana, ali je program ubrzo ukinut. Kritičari ovakvih rešenja u Srbiji nezvanično konstatuju da je uredba puki administrativni privid, iza koga se kriju već uhodane prakse rasnog profajlinga na granici, s obzirom da najveći procenat „lažnih“ azilanata sa srpskim pasošem čine Romi i Albanci.
Kako bilo, država smatra pohvalnim da je do danas na osnovu „rigoroznije“ kontrole granica navodno već 6.500 građana Srbije sprečeno da otputuje iz zemlje. Tvrdi se i da je zahvaljujući novoj proceduri tokom 2013. broj „lažnih“ azilanata smanjen za 10 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Brisel, međutim, čeka svoje statističke podatke, pa se tokom januara očekuju i prve ozbiljne procene ima li zapravo mesta panici.
Ljudskim pravima ne idu na ruku ni antiimigrantski sentimenti u samoj Evropskoj uniji koji su sa posebnim žarom obnovljeni uoči 1. januara, kada je prestala da važi sedmogodišnja diskriminatorna mera protiv građana Rumunije i Bugarske, odnosno restrikcije prava na rad u pojedinim zemljama Unije. Razloga za blagotvorno preusmeravanje besa osiromašenih glasača Nemačke ili Belgije ima sasvim dovoljno, a grebanje za socijalnu pomoć ukazalo se kao najzgodnije u društvima koja su očuvala osetljivost za politički nekorektne stavove. Slična pouka stoji i u osnovi drame o „lažnim“ azilantima, imigrantima koji potragu za boljim životom – ili bilo kakvom održivom egzistencijom – vode pod okriljem procedura za zaštitu od progona. Tako je prvog dana nove 2014. godine na jednom od londonskih aerodroma na koji pretežno sleću putnici sa istočnih rubova Unije, nekoliko lokalnih političara u pratnji tabloidnih jedinica za dizanje moralne panike upriličilo čitav cirkus od dočeka prvog aviona iz Rumunije. Kada je sleteo, ispostavilo se da je avion poluprazan, a da su putnici dugogodišnji stanovnici ili državljani Britanije na povratku sa prazničnog odmora.
Ovdašnji tabloidi su izgleda bili na vreme pravilno instruirani, pa će 9. januar po svemu sudeći osvanuti bez histeričnih naslova. Umirujuće reči uputio je i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin, koji je naveo da Srbiji ne preti direktna opasnost od ponovnog uvođenja šengenskih viza, ali i da je neophodno raditi na „poboljšanju životnog standarda socijalno ugroženih grupa i na suzbijanju trafikinga“.
Nisu objavljeni podaci o procentu „lažnih“ azilanata iz Srbije koji su legalno prešli granicu i onih koji su do zapadne Evrope stigli ilegalnim putem – falsifikovanjem putnih isprava ili tzv. humanim švercom; procenjuje se da migranti najčešće imaju uredne pasoše i da su i sami žrtve zloupotreba. Organizatori „azilantskih“ tura posao prave na lažnim obećanjima koja dobro naplaćuju, ali vesti o borbi protiv ove vrste kriminala zasad nema. Kao ni izveštaja o rigoroznom nadzoru rada granične policije.
Peščanik.net, 09.01.2014.
AUDIO – Vladimir Petronijević iz Grupe 484 govori o razlozima mogućeg ukidanja bezviznog režima Srbije sa EU.
IZBEGLICE, MIGRANTI