U čemu je smisao pominjanja „korena“ jedne zemlje, kao što to rade predsednik republike i čitava politička desnica, ako ne u tome da se onima koji su sa njima povezani pokloni, implicitno ili eksplicitno, vlasništvo nad tom zemljom, ili makar nekakvo vlasništvo nad drugima?
Konkretno, da li pominjanje hrišćanskih korena znači da bi hrišćani trebalo da dobiju vlasništvo nad Francuskom, ili bar neke privilegije u odnosu na druge građane. Ali kakve privilegije? I da li jedan hrišćanin, ukoliko postane ateista ili musliman ili budista, te privilegije gubi? To je apsurdno.
Prvo, gde su koreni Francuske? U paleolitu, kada su identifikovani prvi stanovnici teritorije koja će kasnije postati Francuska? U novoj eri, kada je francuski kralj Hlodoveh, 481. godine, osvojio tu teritoriju? Ili je to 1190. godina, kada je Francuska dobila ime?
Zatim, od kojih naroda potiču današnji Francuzi? Čitava ova strana ne bi bila dovoljna da se nabroje Vandali, Burgundi, Alani, Svevi, Biturigi, Arverni, Eduanci, Ambari, Karnuti i ostali Avlerki koji su ovde pustili korenje. Da ne pominjemo, kasnije, Normane, Engleze i mnoge druge.
Konačno, koje su se sve religije smenjivale na ovom prostoru? Opet bi nam trebalo nekoliko strana da nabrojimo brojne varijante keltskih, galskih, grčkih, rimskih i jevrejskih religija, koje su se ovde ređale ili koegzistirale, pre dolaska bezbrojnih varijanti hrišćanstva. U nekim delovima današnje Francuske, tada poznatim kao Septimanija, muslimani žive od osmog stoleća, pre nego što je hrišćanstvo tamo postalo dominantno. Pa iako su prvi kraljevi teritorije koja je mnogo kasnije postala Francuska izabrali da, u petom veku, pređu u hrišćanstvo, baština jedne sekularne države ne temelji se na veroispovesti kralja (koji je odlučio da postane hrišćanin nakon 15 godina vladavine, uglavnom iz političkih razloga, zabrinut zbog saveza sa moćnom porodicom svoje druge žene, Klotilde).
To ne važi samo za Francusku: ako pogledamo korene drugih zemalja, naići ćemo na ista iznenađenja: Engleska nosi ime jednog germanskog naroda, Nemačka je dobila ime po tri različita naroda, zavisno od toga na kom se jeziku izgovara, dok Rusija nosi ime po ljudima koji se drugde zovu Vikinzi.
Stoga se ne bi trebalo igrati rečima: desničari pominju korene, jer odbijaju da prihvate plodove.
To naravno ne znači da treba odbaciti hrišćansko nasleđe, ili preciznije, u slučaju Francuske, katoličko nasleđe. Jer dominantno prisustvo katoličke crkve, od devetog do osamnaestog veka, u Francuskoj – najstarijoj kćeri Crkve – formiralo je brojne vrednosti ove zemlje, kakve god one bile. Kada je reč o dobrim vrednostima, govorimo o idealima slave i milosrđa. Kada je reč o lošim, pričamo o nametanju netolerancije koja je proterala Jevreje i protestante, i usporila intelektualni, naučni i ekonomski razvoj. Ništa mi ne govori više o tužnoj prirodi ovoga nasleđa od opoziva Nantskog edikta. Ništa mi ne govori više o slavnom nasleđu od prolećnog jutra u Bazilici Svete Marije Magdalene.
Ali isticati, kao što to čini današnja desnica, hrišćansko nasleđe naše države kao deo njenog identiteta, to je isključivanje onih koji se ne identifikuju sa tom religijom. Pa čak i isključivanje onih hrišćana koji ne žele da mešaju svoju veru i državljanstvo. U prvom redu, to je manevar za isključivanje muslimana. To je istovremeno i bedni pokušaj da se umanji bogato nasleđe prosvetiteljstva, koje je, uzgred, pokrenuto u Francuskoj u dvanaestom veku, dolaskom muslimanskih tekstova koji su nosili grčku misao. Prevodili su ih Jevreji.
Na sve ovo moramo biti ponosni. Zbog toga je ova zemlja slavna.
Nijedna kultura, religija ili nacija ne može da preživi ako se bavi isključivanjem umesto privlačenjem. Njen legitimitet ne sme biti ograničen na zauzimanje mesta u istoriji, već ona mora tražiti svoje mesto i u budućnosti.
Zato bismo, umesto da govorimo o nasleđu jedne vere, morali da razgovaramo o tome kako će naša zemlja odgovoriti na velika pitanja koja joj postavlja budućnost, i kako će privući ljude koji će tu budućnost izgraditi.
L’Express blog, 12.03.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 17.03.2011.