Nekako sam mislila da je Milan Beko finiji čovek, i da je suvereniji, da je prosto otmeniji, takva očekivanja verovatno proizilaze iz mišljenja da treba biti veoma pametan, pa i pomalo demonski pametan, pa smisliti čitavu tu mrežu za hvatanje “korisnih budala”, što bi drug Lenjin rekao.
Međutim, on je čovek, Beko, prilično uznemiren, i na trenutak ostavlja utisak uhvaćenog i prepadnutog, ugroženog, izbezumljenog bića koje drhti, što je verovatno i razlog za odbijanje daljeg učešća u emisiji Jugoslava Ćosića (B92).
Dakle, sve je bilo po zakonu.
Naravno da kada se nešto toliko ponavlja i ponavlja, kao recimo slogan “neka svako radi svoj posao”, to postane i sumnjivo, prvo zato što je to univerzalni odgovor na svako pitanje, i drugo, što se taj “svoj posao” teško može otkriti u stvarnosti. “Svoj posao” je “tranzicioni” i “demokratski” termin za “nema problema”, ili “sve je pod kontrolom”, svi dobro znamo da od tih izrika počinje panika i haos, to jeste da ima problema i da ništa nije pod kontrolom, što se života civila, nepartijskih ljudi tiče, i naših poslova.
Tako je i sa izrikom “sve je po zakonu”.
Dobro, moglo se znati još u vreme ratovanja, to jeste u vreme eksproprijacije nekadašnjeg socijalističkog vlasništva, da će novi ljudi, ili nova klasa, stasala na patriotskoj upotrebi svega postojećeg, nastojati da ozakoni svoje vlasništvo.
Istovremeno, bilo je i jasno da će rat polako jenjavati sa uzurpacijim društvenog vlasništva, tako specifičnog za Jugoslaviju, i različitog od državnog vlasništva karakterističnog za zemlje Istočnog bloka, te tako poređenje naše tranzicije sa onom u drugim zemljama ne pije vodu, prosto i zato što u Mađarskoj nisu imali samoupravljanje i ourizaciju.
Ajde da kažemo, probudili smo se posle bombardovanja 1999. ko je zaspivao, sa odlazećim Miloševićem, ruševinama, ali i novim zdanjima čijoj izgradnji sirene za opasnost ne da nisu smetale već su bile i savršen “kaveridž” za izgradnju novih instalacija. Uvek su me čudili moji prijatelji koji ništa nisu shvatali iz okoliša i koji su smatrali da je bavljenje divljom gradnjom i urbanističkim haosom, nedostojno ozbiljnog čoveka, kao i pitanje novih medija i kulturnih oblika, sve dok “vrli novi svet” nije instaliran. U prvom planu bila su pitanja nacije, religije, identiteta i tumačenja rata upotrebom i zloupotrebom ideološkog i teološkog rekvizitarija, istorijskog i nacionalističkog fundusa.
A onda je “izbio mir”, to jeste rat se nastavio drugim sredstvima, “čišćenje” terena se nastavilo, sanacija i asanacija. Nad civilima koji ama baš ništa pod milim bogom nisu razumevali, sem da su žrtve. A to kakve veze imaju službe, pare i beda, sve je to pripisivano konfabuliranju iz Kovačevićevog “Balkanskog špijuna”.
Baš kao što se izrika “sve je po zakonu” nikako nije mogla dovoditi u pitanje nekako baš u vreme najjačeg i najantikomunističkijeg legalizma, jer to je, zaboga, Josip Broz rekao, “nećemo se držati zakona kao pijan plota”, te se zato držimo zakona ko pijan plota, jer je “sve po zakonu”.
Kako to da se niko ne pita zašto je uhapšen Miki Savićević i kakvu bismo istoriju dobili samo analizom “događanja” od formiranja “Geneksa” do dana današnjeg. U čemu je stvar tolikog ratovanja, oko čega. Oko pravoslavlja, identiteta, integriteta, neće biti samo zbog toga i pevanja nacionalnih pesama, od strane učenika po školama “Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi”. I Milanu Beku. I onom drugom koji nema tako lepe i uplašene plave oči, već zatamnjene naočare, pre i posle dužeg zadržavanja u šahtu zarad opomene, da se Miloševićevim odlaskom oslobodio nije.
Ranije se govorilo “novac”, a bilo je red i reći “finansijska sredstva”, sada je reč samo o parama, “po zakonu”.
Dobro, mi građani i žrtve, civili, budale, mi ćemo nastaviti da plaćamo porez i ostalo, zato što smo za pravnu državu, i zato što smo za princip da sve bude po zakonu.
Nosioci slogana “po zakonu” i zakona nastaviće da rade sve ovo što već rade, “odrađuju”, “rade samo svoj posao”, povremeno će da “ispoštuju” Đinđića, i sve to tako.
Kako samo mogu legalno da se šetaju, što ženske, što muški u svim tim odelima za koje misle da su pripadajuća, kao i ostali anturaz. Predsednik će da povremeno interveniše, institucije će i dalje da “rade svoj posao” i ničiji drugi do svoj, nemoj slučajno da se neko oseća odgovornim za ovu zajednicu, da ne kažem državu u celini, celina je to što se nikada i ni pod kojim uslovima ni u jednom “segmentu”, pogotovo ne u kulturi i obrazovanju ne sme misliti.
Kakvi smo mi to ljudi kada smo čitavu jednu luku uništili, kada smo čitavu jednu obalu predali i sjebali, pa šta mislite kako nas ovi omraženi u Briselu gledaju kada to znaju, kada znaju pošto koštamo. Bez tereta i broda, bez plovidbe i pristaništa. To su naše granice. Tako smo ih napravili, sami sebi “odradili”. Prvo smo “sredili” jednu zemlju i more, pa onda krenuli da uništavamo reke, svaki put, svaki prolaz, svaki izlaz, šta mislite koja je cena takvog patriotizma povezanog sa ucenom, policijom, službama i partijama, ko smo i kakvi smo mi zapravo.
Danas, 23.11.2010.
Peščanik.net, 24.11.2010.