Arapski istok je bio među poslednjim regionima sveta koje su kolonizovale zapadne sile. On je takođe prvi kolonizovan u ime samoopredeljenja. Čuvena fotografija iz septembra 1920, na kojoj vidimo francuskog kolonijalnog generala Henria Gourauda u blistavobeloj uniformi i sa svake njegove strane po jednog „starosedelačkog“ verskog vođu dobro opisuje taj momenat. S jedne strane je patrijarh maronitske crkve, istočne hrišćanske katoličke sekte. S druge strane je sunitski muslimanski muftija Bejruta. Povod je Gouraudovo proglašenje države Veliki Liban ili Grand Liban, koja je bila skrojena od zemalja poraženog Osmanskog carstva. S blagoslovom Britanije Francuska je dva meseca pre toga okupirala Siriju i zbacila kratkovečno arapsko kraljevstvo Sirije. Izgovor za taj pozni kolonijalizam koristi se i danas. Navodno cilj Francuske na istoku nije bio da uveća svoje teritorije, već da povede svoju raznovrsnu i značajnu manjinu u Libanu ka slobodi i nezavisnosti.
Francuska je odvojila Liban, državu u kojoj su prevladavali hrišćani, od ostatka geografske Sirije, koja je bila rasparčana među sektaškim zajednicama Alavija, Druza i sunita pod snažnom francuskom dominacijom. Cilj tog poznog kolonijalizma bio je, tobož, da se narodi arapskog sveta oslobode od tiranije osmanskih muslimanskih „Turaka“ i od razbojništva navodno drevnih sektaških mržnji. Tako se general Gouraud pojavio na fotografiji ne kao pobednik nad navodno varvarskim starosedelačkim plemenima, niti kao moderni Hernán Cortés, koji je zbacio i ubio astečkog cara Montezumu, niti kao francuska reinkarnacija Andrewa Jacksona, koji je potukao Seminole u Floridi. Ovaj francuski kolonijalni general, koji je služio u Nigeru, Čadu i Maroku, prikazan je kao neophodni mirotvorac i dobronamerni arbitar između onoga što su Evropljani videli kao antagonističke zajednice Orijenta.
Kolonizacija arapskog istoka došla je posle kolonizacije Amerika, južne i jugoistočne Azije i Afrike. U ovom poslednjem velikom naletu kolonijalnih osvajanja odbačene su surove i pljačkaške metode vladavine koje je belgijski kralj Leopold koristio u Kongu krajem 19. veka. Umesto toga, posle Prvog svetskog rata, Evropljani su vladali eufemistički: nova Liga nacija, u kojoj su najveći uticaj imale Britanija i Francuska, uspostavila je takozvani „mandatni“ sistem pod dominacijom „naprednih“ sila. Nova libanska i sirijska država, koje su nastale uz blagoslov Lige, bile su „provizorno“ nezavisne, ali ipak podvrgnute mandatorskom evropskom starateljstvu. Oslanjajući se na britansko iskustvo „indirektne“ vladavine u Africi, pobedničke sile su gradile starosedelačku fasadu da bi prikrile kolonizatorsku pesnicu. Najvažnije je, možda, to što je pozni kolonijalizam tvrdio da poštuje nove ideale američkog predsednika Woodrowa Wilsona, koji se smatra ocem takozvanog „prava na samoopredeljenje“ naroda u svetu.
Tokom cele moderne istorije zapadni kolonijalizam je u ime slobode i verske tolerancije menjao prirodu Bliskog istoka. On je promenio političku geografiju regiona tako što je od velikih, uzajamno povezanih osmanskih sultanata stvorio niz malih i zavisnih bliskoistočnih država i emirata. Pored toga, započeo je nov – i još nerešen – sukob između „Arapa“ i „Jevreja“ u Palestini baš u vreme kad je novi arapski identitet koji je obuhvatao muslimane, Jevreje i jevrejske Arape najviše obećavao. Ovaj pozni – poslednji – zapadni kolonijalizam zamaglio je činjenicu da prelaz sa osmanske imperijalne vladavine na postosmansku nacionalnu arapsku vladavinu nije bio ni prirodan ni neizbežan. Evropski kolonijalizam je naglo prekinuo i preoblikovao jednu vitalnu i antisektašku arapsku kulturnu i političku struju koja je počela da se uobličuje tokom poslednjeg veka osmanske vladavine. Uprkos evropskom kolonijalizmu, ekumenski ideal i san o stvaranju suverenih društava većih od zbira sopstvenih delova uspeo je da opstane u arapskom svetu tokom znatnog dela 20. veka.
Početkom 20. „bolesnik na Bosforu“ – kako je Evropa s prezirom nazivala sultanat – zapravo nije bio u terminalnoj fazi. Suprotno klišeima o turskoj gramzivosti ili opadanju kao i romatizovanim glorifikacijama osmanske vladavine, poslednji osmanski vek je bio doba koegzistencije, a etno-religijski nacionalizmi, rat i ugnjetavanje u njega su stupili u senci zapadne dominacije. Priča o nasilju je dobro poznata; daleko bogatija ekumenska priča gotovo je nepoznata.
***
Kao i gotovo svaka druga nezapadna država, Osmansko carstvo se povuklo pred neumornom evropskom agresijom. Imperija se batrgala da održi suverenitet i da se prilagodi idejama 19. veka o jednakim građanskim pravima. Bila je poljuljana razvojem balkanskih separatističkih pokreta, koji su uživali podršku različitih evropskih sila. Osmanski Turci su ratovali u gotovo svakoj deceniji 19. veka.
Mada su ih mučile brige o očuvanju teritorijalnog integriteta nekadašnjeg velikog carstva, osmanski vladari su nastojali da ga reformišu i preoblikuju na gotovo svaki način, od vojske i politike do arhitekture i društva. Imperija je dugo sprovodila diskriminaciju između muslimana i nemuslimana u ime odbrane vere i časti islama. Ona je takođe diskriminisala neortodoksne muslimane. Tokom vekova je izgradila imperijalni sistem koji je isticao prvenstvo osmanskih muslimana nad svim drugim grupama. U 19. veku osmanski sultani su delimično oblikovali svoju imperiju kao „civilizovani“ ekumenski sultanat koji je proglasio jednakost svih podanika bez obzira na njihovu versku pripadnost. Muslimanski, hrišćanski i jevrejski podanici usvojili su crveni fes kao znak zajedničkog modernog osmanizma. Tokom ere Tanzimata (1839-1876), Osmansko carstvo je zvanično prigrlilo politiku nediskriminacije između muslimana i nemuslimana. Godine 1876. donet je osmanski ustav koji je proglasio jednakost svih osmanskih građana i tako je princip jednakosti muslimana i nemuslimana u carstvu potkrepljen društvenom sankcijom i zakonom.
Iako su Osmanlije sekularizovali svoju državu, Britanija, Francuska, Austrija i Rusija tražile su nove ustupke. Svaka evropska sila tvrdila je da štiti ovu ili onu starosedelačku hrišćansku ili drugu manjinsku zajednicu, svaka je žudela za delom osmanskih zemalja i svaka je ljubomorno nastojala da porekne uticaj svojih rivala na istoku. To dugotrajno diplomatsko gloženje pominjalo se u to vreme kao „Istočno pitanje“. Ukidanje ideološkog i zakonskog privilegovanja muslimana u odnosu na druge u imperiji nije prošlo bez kontroverzi, posebno zato što su evropske sile neprestano intervenisale duž linija podela. Osmanlije su, na primer, ukinule srednjevekovni namet (jizya) za nemuslimane, ali su 1856. morale da obećaju Evropi da će pošovati „privilegije i duhovne imunitete“ hrišćanskih crkava; dok su nemuslimane oslobodili vojne obaveze pod uslovom da za to plate odgovarajuću taksu, regrutovali su muslimane za borbu u naizgled beskrajnim ratovima; otvorile su osmanska tržišta za prodor evropske robe i tolerisale zapadne misionare koji su svim sredstvima nastojali da prevedu nemuslimane u svoju veru.
U julu 1860, u Damasku je izbila pobuna protiv hrišćana. Uprkos ukazima koji su širili nediskriminaciju, muslimanska rulja je divljala po gradu, pljačkala crkve i terorisala hrišćanske žitelje. Londonske i pariske novine, kao i misionarska društva, osudili su taj događaj nazvavši ga „muhamedanskim“ fanatizmom. Francuski car Napoleon III poslao je francusku vojsku na istok, navodno da bi pomogao sultanu da ponovo uspostavi red u svojim arapskim provincijama. Evropske sile su osnovale komisiju koja je trebalo da istraži masakre iz 1860. Njihovi humanitarni motivi, međutim, bili su i politički. Na kraju krajeva, nije formirana slična komisija za istragu američkog ugnjetavanja i proganjanja ljudi afričkog porekla ili istrebljenja starosedelaca Amerike, decenija francuskog kolonijalnog terora u Alžiru ili britanskog gušenja antikolonijalnih ustanaka u Indiji 1857.
Iako su ih zapadni posmatrači videli kao izrazito nezapadni, muslimanski problem, masakri iz 1860. odražavali su globalnu borbu za povratak jednakosti, diverziteta i suvereniteta, koja se vodila širom sveta u veoma različitim kontekstima. Dok su Osmanlije bile suočene sa stvarnom krizom u nastojanju da reformišu carstvo i istovremeno zadrže vlast nad raznorodnim multietničkim, višejezičnim i multireligijskim stanovništvom, Sjedinjene Države su vodile najsmrtonosniji rat 19. veka u zapadnom svetu zbog ropstva, rasizma i građanskih prava. Pobuna u Damasku izbila je ubrzo pošto je poslednji ilegalni tovar porobljenih i maltretiranih Afrikanaca istovaren sa škune Klotilda na obalu Alabame.
***
Antihrišćanske pobune u Damasku iz 1860. bile su strašne, ali one su odražavale samo jedan aspekt tadašnjeg Osmanskog carstva. Daleko neprimetnije od epizoda nasilja, koje su u Evropi senzacionalizovane, bilo je široko rasprostranjeno prilagođavanje mnogih podanika Osmanskog carstva sekularizaciji i modernizaciji, ako ne i aktivno prihvatanje tih procesa. Carstvo je bilo važna laboratorija za koegzistenciju muslimana i nemuslimana, kakva tada nije postojala nigde drugde u svetu. Nigde u svetu ta koegzistencija nije bila tako očigledna kao u gradovima arapskog sveta. Od Kaira do Bejruta i Bagdada, Arapi svih vera imali su zajednički jezik i nisu pokazivali sklonost da se politički odvoje od Osmanskog carstva.
Posle događaja iz 1860, protestantski hrišćanski preobraćenik Butrus al-Bustani otvorio je „nacionalnu“ školu u Bejrutu. U vreme kad su američki misionari na istoku još odbacivali ideju istinski sekularnog obrazovanja, al-Bustanijeva škola bila je antisektaška i poštovala je verske razlike. U doba kad su Afrikanci i Azijati u evropskim imperijama bili potčinjeni na osnovu rase, kad su vršeni pogromi nad Jevrejima u Rusiji i kad su beli Amerikanci sprovodili rasnu segregaciju na američkom jugu, isključivali Azijate iz američkog prava građanstva i zatvarali preživele američke starosedeoce u bedne rezervate, Osmansko carstvo je podsticalo – ili bar nije sprečavalo – otvaranje novih, inkluzivnih „nacionalnih“ škola, opština, novina i pozorišta. Nova vojska je formirana u ime nacionalnog jedinstva i suvereniteta. Sve te reforme postale su urgentnije zbog osmanskih poraza u ratu protiv Rusije i na Balkanu, i otpora osmanskog sultana Abdula Hamida II ustavnim promenama. Godine 1908. mladoturska revolucija svrgnula je sultana i obećala novi ustavni period osmanske slobode i bratstva među raznovrsnim turskim, jermenskim, albanskim, jevrejskim i arapskim elementima Osmanskog carstva – a ne samo odsustvo diskriminacije.
Većina nacionalnih reformi koje su se ticale sekularizacije nije bila sprovođena sa istim žarom s kojim je objavljena. One su primenjivane neravnomerno i sporadično širom carstva. Ipak, posle događaja iz 1860. mnogi Arapi, muslimani, hrišćani i Jevreji u zemlji verovali su da učestvuju u ekumenskoj „renesansi“ ili nahdai koja je mogla da se izrazi različitim osmanskim, arapskim, verskim, sekularnim i kulturnim kategorijama. Oni su kolektivno razumeli da idu ka potencijalno svetlijoj, a izvesno naučnijoj i „civilizovanijoj“ budućnosti. Naravno, tom „renesansom“ su, od Egipta do Iraka, dominirali gradski i obrazovani ljudi koji su verovali da govore u ime svojih „nacija“. Bila je to renesansa u nastajanju, a ne ostvaren cilj, pa čak ni jedinstven društveni ili politički projekat. Predvodnici nahdae nisu se nužno slagali oko preciznih obrisa njihove zajedničke osmanske nacije nimalo više nego što su se tada – ili danas – Amerikanci slagali oko toga šta čini idealnog ili tipičnog Amerikanca.
Ravnoteža između ekumenizma osmanskih reformi i grubog imperativa da se održi efikasna vladavina bila je osetljiva. „Istočno pitanje“ je politizovalo budućnost nemuslimanskih zajednica – na kraju nazvanih „manjine“ – zato što su one postale objekti evropske podrške i istovremeno izgovori za političku i vojnu agresiju protiv Osmanlija. Pojava etno-religijskih nacionalizama na Balkanu zaoštrila je problem kada su hrišćanski grčki, srpski, makedonski i bugarski nacionalisti tražili rusku, austrijsku ili britansku podršku u nastojanju da se otmu kontroli Osmanskog carstva. S druge strane, osmanski lideri smatrali su muslimansko stanovništvo koje govori turski jezik jezgrom svog carstva. U poslednjoj četvrtini 19. veka jermenski revolucionari su pokušali da se ugledaju na balkanske hrišćanske nacionaliste. Zatražili su evropsku podršku za autonomiju; osmanska država je na to odgovorila progonima.
Osmanska modernost u senci zapadne kolonijalizacije mogla je biti i izrazito ekumenska i beskompromisno nasilna. Ona je obećavala i višeetničku i višereligijsku suverenu budućnost i ksenofobičan svet bez manjina. Na Balkanu i u Anadoliji, imperativ suvereniteta očigledno je nadjačao privrženost ekumenizmu, dok je u arapskom svetu ekumenski osmanizam lakše uspevao. Na Balkanu su se hrišćani često nepomirljivo suprotstavljali muslimanima (i drugim hrišćanima) u sukobima etno-religijskih nacionalizama, dok su u arapskom svetu arapski hrišćani, muslimani i Jevreji lakše nalazili zajednički interes.
Jedna od ključnih razlika je bila odsustvo separatističkih nacionalizama u Mašriku (istočnom arapskom svetu). Iako je Britanija osvojila Egipat 1882, u ostalom delu Mašrika osmanska vladavina i dalje je bila održiva. Zajednički arapski jezik pomogao je arapskim hrišćanima i Jevrejima da igraju važne uloge u arapskoj štampi, pozorištu, profesionalnim i ženskim organizacijama i opštinama. Vodeći egipatski dnevni list Al-Ahram, na primer, osnovao je sirijski hrišćanski emigrant. Nije bilo neprihvatljivo da se jevrejska novinarka Esther Moyal zalaže za ekumenski „istočnoarapski“ identitet. Postepeno otuđivanje i desetkovanje jermenske hrišćanske zajednice u Anadoliji odigravalo se u isto vreme kada su arapski hrišćani i Jevreji koegzistirali sa svojom muslimanskom braćom u Bejrutu, Haifi, Alepu, Bagdadu, kao i u Kairu i Aleksandriji pod britanskom okupacijom.
***
Osmansko doba završilo se katastrofom Prvog svetskog rata. Tadašnji osmanski vladari mirno su okrenuli leđa ekumenskom osmanskom duhu i prigrlili njegovu mračniju etatističku stranu. U ime nacionalnog opstanka, oni su započeli genocidne politike protiv Jermena. U Bejrutu i Damasku vešali su one koje su smatrali arapskim izdajnicima. Dok je planinom Liban harala glad, osmanske snage su se povlačile pred britanskom vojnom invazijom Palestine. Jerusalim je pao u decembru 1917. Približno godinu dana kasnije, carstvo se neslavno predalo.
Kad su se državnici pobedničke strane, Britanije, Francuske i Sjedinjenih Država, okupili u Parizu 1919. da bi odlučili o sudbini poraženog Osmanskog carstva, imali su posla sa imperijom koja je bila suštinski preobražena u prethodnom veku. Pobednici Prvog svetskog rata ignorisali su ekumensko nasleđe kasnog Osmanskog carstva. Umesto toga, senzacionalistički su isticali njegove očigledne mane i odlučili da ga podele. Godine 1919. predsednik Wilson je blagoslovio podelu Osmanskog carstva. Grčkom invazijom Izmira započeo je krvavi rat koji se završio pobedom nove Turske pod vođstvom Mustafe Kemala, kasnije poznatog kao Ataturk. Nova Turska se dramatično sekularizovala, ali je drakonski odbacila sopstveno ekumensko osmansko nasleđe. Godine 1923. Turska je sklopila sporazum sa Grčkom o progonu – mada je korišćen eufemizam „razmena“ – više od milion Grka. Zauzvrat, Grci su prognali stotine hiljada muslimana kojima je grčki bio prvi jezik. Zatim se nova turska republika obrušila na otpadničke Kurde.
U međuvremenu, saveznici su doneli odluku o sudbini arapskog Mašrika. Već 1915. Britanija je obećala da će podržati ambicije arapskih Hašemita da vladaju nezavisnim arapskim kraljevstvom koje bi obuhvatalo veliki deo arapskog istoka u zamenu za njihovu pobunu protiv osmanske vladavine. Godinu dana kasnije, 1916, Britanija i Francuska su se tajno dogovorile da među sobom podele arapske provincije osmanskog carstva – bio je to Sykes-Picotov sporazum. A 1917, britanska vlada, podstaknuta cionističkim lobiranjem, zarekla se da će podržati stvaranje jevrejske „nacionalne domovine“ u Palestini, koja je po demografskom, društvenom i jezičkom sastavu bila uglavnom arapska.
Štaviše, na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919, Britanija i Francuska su onemogućile starosedelačkim arapskim i egipatskim nacionalistima da neposredno predstave svoje težnje za nezavisnošću. Dopustile su, međutim, Hašemitu Emiru Faisalu, sinu Sharifa Huseina, da podseti saveznike na obećanja koja su tokom rata dali njegovom ocu. Dopustile su i evropskim cionistima da izlože svoju viziju kolonizovanja Palestine i njenog preobražaja u jevrejsku državu kojom bi vladali doseljenici iz istočne i centralne Evrope. Saslušale su i Howarda Blissa, sina američkog misionara i predsednika Sirijskog protestantskog koledža (danas Američki univerzitet Bejruta). Blissu je dopušteno da govori u ime građana Sirije. Mada se prema Sirijcima odnosio paternalistički, Bliss je imao sluha za političko raspoloženje u bivšim provincijama Osmanskog carstva i preporučio je da se sprovede nepristrasno istraživanje činjeničkog stanja na Bliskom istoku kojim bi se dokumentovale političke težnje za samoopredeljenjem. Francuske predstavnike je užasnula, a britanske zbunila ideja o nepristrasnoj komisiji, jer ni jedni ni drugi nisu nameravali da Arapima daju nezavisnost. Ključni posrednik između starih i novih oblika kolonijalizma bio je Wilson. On je duboko saosećao sa američkim misionarskim radom. I podržao je predlog da se osnuje komisija.
Iz toga je nastala Američka sekcija Međusavezničke komisije za mandate u Turskoj, poznata pod imenom Komisija King-Crane po Amerikancima koji su je vodili: Henryiju Kingu, predsedniku Oberlin Koledža u Ohaju, i filantropu Charlesu Craneu. Za razliku od međunarodne komisije iz 1860, koja je osnovana u Osmanskom carstvu, ova je zaista anketirala ljude u regionu – i dobila mnoštvo telegrama, peticija i pisama od stanovnika bivših osmanskih provincija i s njima održala više stotina sastanaka. Ni King ni Crane nisu bili nikakvi revolucionarni antikolonijalisti, ali su i jedan i drugi iskreno verovali da je važno tačno prikazati želje starosedelaca regiona. Reklo bi se da su verovali u Wilsonovu privrženost ideji samoopredeljenja.
Posle iscrpljujućeg putovanja po Palestini, Libanu i Siriji u julu 1919, King i Crane su došli do nekih smelih zaključaka o arapskom istoku. Shvatili su da većina stanovništva regiona deli zajednički jezik i bogatu ekumensku kulturu. Priznali su da većina starosedelačkog stanovništva želi nezavisnost. Svesrdno su preporučili stvaranje jedne sirijske države koja bi obuhvatila Palestinu i Liban pod američkim mandatom (ili ako to ne bude moguće, pod britanskim), sa snažnom zaštitom manjina. Što je najvažnije, rekli su da ako wilsonovski princip samoopredeljenja treba ozbiljno shvatiti i ako treba čuti glas starosedelačke arapske većine, projekat kolonijalnog cionizma u Palestini se mora srezati. „Ponekad su neophodne odluke koje mora sprovesti vojska“, napisali su, „ali izvesno ih ne treba lakomisleno donositi u interesu teške nepravde. Naime, inicijalna tvrdnja, koju često iskazuju cionistički predstavnici, da oni imaju pravo na Palestinu, zasnovana na okupaciji od pre 2000 godina, teško se može smatrati ozbiljnom“.
Komisija je predsedniku Wilsonu podnela završni izveštaj u avgustu 1919, ali su njene preporuke ignorisane. Pokazalo se, međutim, da su Kingova i Craneova predviđanja o Palestini bila proročka. Sjedinjene Države su odbile svako emancipatorno tumačenje samoopredeljenja, jer sam Wilson nikad nije verovao u ideju da su svi narodi jednaki i da zaslužuju suverenitet. Britanija i Francuska sprovele su podelu regiona kao da King-Craneova komisija nikad nije bila formirana. Britanski ministar spoljnih poslova Arthur Balfour barem je bio iskren. Stanovnici Sirije, rekao je on, „mogu slobodno da biraju, ali odluka je na kraju Hobsonova“. Francuska će upravljati Sirijom i Libanom. A Britanija će otvoriti Palestinu za kolonijalni cionizam. „Naime, u Palestini“, napisao je Balfour u avgustu 1919, „zapravo ne nameravamo da formalno konsultujemo današnje stanovnike mada je američka [King-Craneova] komisija tu formu zadovoljila tako što ih je pitala šta žele“.
Koliko god da se poslednji kolonijalizam izdavao za pobornika samoopredeljenja, njegovi zapadni predstavnici su znali kako stoje stvari. Istinska tragedija, međutim, nije u obmani, već u podelama koje je ta obmana zaoštrila i izrodila. Kolonijalna Evropa se predstavljala kao arbitar za drevne verske razlike na Bliskom istoku, a zapravo je podsticala sektaške politike. Ozbiljne posledice poslednjeg kolonijalizma osećaju se do danas.
Autor je profesor istorije na arapskim studijama na Rajs univerzitetu u Hjustonu, trenutno gostujući predavač na Berkliju. Poslednja knjiga: Age of coexistence: The ecumenical frame and the making of the modern Arab world / Doba suživota: ekumenski okvir i stvaranje modernog arapskog sveta, oktobar 2019.
Ussama Makdisi, Aeon, 17.10.2019.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 19.12.2019.